Medenica poručio Mirašu Dedeiću: Huljo bezbožnička skrivena pod ritom mantijaškom one sekte!

Huljo bezbožnička skrivena pod ritom mantijaškom one sekte od „crnogorske pravoslavne crkve”, Mirašu đavoloimani Dediću – Hristos se rodi!

Sin Božiji, milost i ljubav neizreciva, ona blagost i blagodat kojoj si služio kao sveštenik svete Srpske pravoslavne crkve, raspope i razbojniče, na koju sad sikćeš prisojkinjo kad te Milo napujda šakom bunika i evra da zamaneš trizubzem i zapalacaš dvokrakim jezikom, pogani ljudska!

Hristos se rodi, bezumniče, i vaskrsnu da i tvoje grehe okaja, jevađeljoprogonitelju što svetu Srpsku pravoslavnu crkvu krstiš najvećim zlom koje je zadesilo tvoju parohiju ludila, nazivajući svetinju na Rumiji- nišanom koji cilja Crnu Goru!

Šta ti o Crnoj Gori znaš, nesrećniče tužni?! Ništa, vala, baš ništa, bez ono što si vazda znao a što te sad toliko razdire i kipi pod mantijom razdirući ti dušu poganu- Srpska pravoslavna crkva jeste i nišan i kula stražara Crne Gore, bdejući nad njom kao majka nad detetom u kolevci!

U tim stražarama je sve što je Crna Gora bila pre tvoje manitosti i što će biti kad plitka voda pogani odenese taj mulj i blato u koju si je pomazao i pričestio u Milogorje, baš kao što stražari čuvajući blagovesni bat zovan i klepala da Gospod zna i čuje gde se njegovo ime doziva s radošću, mirom i spokojem!

Koga ti dozivaš u tim barakama okađenim dimom sirovih trupaca i loše škije i čijim telom i krvlju pričešćuješ taj narod što ga vučeš na dno, đavolji šegrtu?!

Gospoda i Sina Gospodnjeg sigurno ne, jer su tvoja raspeća najtamniji vilajeti Crne Gore, a tvoje liturgije priprate hada!

Kojem to Bogu služiš kad na Boga udaraš silinom farisejske zlobe kunući crkvu u kojoj si blagovesno kršten, rukopoložen i koja će ti u milosti svojoj oprostiti ludost u koju ni sam ne veruješ, no kao i svaki primat na verglu zaigraš kad „patrijarh” milo zasvira?!

Jesi li svestan greha koji si s radošću natovario na pleća kopajući taj jaz pun trnja, krvi i žuču, među braćom- pozivajući ih da saseku koren i potpale ga ko „badnjak” pred potrom tvoje montažne pogani?!

Kako živiš sam sa sobom kad znaš, a znaš dobro, koliko zla seješ svakom stopom zakoračenom našom Crnom Gorom da judski prokazuješ na meter svoju, jer to ti Srpska pravoslavna crkva- jeste!

U koj ste se to zdenac zatrčali, mučenici, propovedajući kako se iz bezdana jasnije vidi sunce?!

Koliko je to novaca dovoljno da prošpijaš i razapneš čoveka u sebi kako bi živeo kao vreća koće i kostiju bez duše, jer tamo gde joj se ti moliš duša ne stanuje već vrišti bolom ognja đavoljeg?!

Hristos se rodi, Miraše Dedeiću, položajniče u pustahiji Mila Đukanovića!

Hristos se rodi, baš u toj svetinju na Rumiji, zagledaj se u nju, u tu svetlost blagodatnu, možda i progledaš slepče kraj očinjeg vida!

Ne diraj se u svetu Srpsku pravoslavnu crkvu, jer ničime ona nije na Crnu Goru navalila do tamjaništima i naforama da je sačuva od takvih za onakve kakvi su i tvoji stari bili!

Možeš ti bežati od nje ali ne i do istine- bogoslužio si u njoj znajući da je dom naše svete prošlosti i svetle budućnosti!

Tu svetlost, Dedeiću, ne mogu zgasnuti vedra tvoje „osveštane” vode s izvora laži i mržnje!

Ta svetlost je ono čime i tebi sviću dani, dobro to znaš, no lakše je propovedati mrak tvoje vere u neveru, jer na svetlu nema senke čoveka kojeg kao mrca vučeš za sobom!

Nema ničega do tužne prilike što upire ognjem na svetilišta, ne shvatajući da ne mogu da sagore već da će te taj plamen progutati ko list prljave, stare hartije!

Hartije tvoje „biblije” ispisane jezikom ispovesti đavolu, dok ćeš u agoniji pokušavati da se dohvatiš rumijskog krsta kao sidrišta, moleći za oprost…

Gospod je veliki i blag, oprostiće ti, ne strahuj, no strahuj od strašne istine da ti sebi nećeš moći, jer pozvao si, rekoh, da se koren i prag nalože ko „badnjaci”, a oni ne krvare svetim ranama ko mojkovčki, već gnojem raspolućene zveri koji su prizvao kao „đakona” ne shvatajući da ti je postala „patrijarh”!

Samo ti poganim prstom upiri na svetinje, dotaći ih ne možeš, sve su veće i svetije što je bezdan u kojem si- dublji!

Ne diraj u praotačke svetinje, šegrtu, poželećeš se duše kad-tad, a tamo konači.

U tvojim barakama nema ničega do mraka, strašne tmine!

One iz koje ćeš poželeti da pobegneš, al’ što brže budeš grabio vrata će ti biti sve dalja.

(IN4S)