Marko Miljković iz ćelije šalje dopise jednom od tužilaca: Traži da se „pogledaju u oči“

Marko Miljković, jedan od vođa kriminalne grupe, kojoj se se sudi u Specijalnom sudu za najteža krivična djela, među kojima su ubistva i kidnapovanja, iz pritvorske ćelije redovno piše pisma tužiocu, u kojima ga, kako saznajemo, „upozorava“ da čini „kriminalne radnje“, nudi „svoje“ svjedoke saradnike, poziva da se „pogledaju u oči“… Iza ovakvog ponašanja optuženog, međutim, kriju se, zapravo, prijetnje zastupnicima optužnice i to baš pred početak suđenja.

Sličan vid odbrane, odabrao je i drugi okrivljeni Veljko Belivuk. On, doduše, još nije počeo da šalje pisma, već svoje beleške čita za sudskom govornicom. I o svemu je spreman, poput Miljkovića, da govori osim o monstruoznim zločinima za koje su obojica okrivljeni. Ni reč nisu spremni da izuste ni o dve kuće smrti, u Ritopeku i Surduku, gde su završavale žrtve, za čiju su smrt optuženi.

Tako se, na primer, Miljković u pismu poslatom iz ćelije 62, sredinom januara ove godine, osvrće na odluku svojih dojučerašnjih vojnika, Bojana Hrvatina i Nikole Spasojevića, da priznaju krivicu i pristanu na višegodišnje kazne zatvora. Pored ostalog, ovaj optuženi sugeriše da će jedan od njih da digne ruku na sebe i poručuje tužiocu:

– Njegov je život u vašim rukama.

Osam dana kasnije, Miljković ponovo uzima olovku u ruke i piše novo pismo. U novom obraćanju on „žali“ što je tužilaštvo odustalo od svedoka „Vlade Draganića i Srđana Lalića“ i „obećava“ da će pronaći tri nova, od kojih je prvi Miloš Budimir.

Interesantno, ali svaki put se Miljković obraća jednom tužiocu i to Saši Ivaniću, iako ih je u ovom predmetu čak trojica. Pored tužioca za organizovani kriminal Mladena Nenadića i Ivanića, istragu vodi i tužilac Zoran Babić.

Na jednom od poslednjih ispitivanja, u februaru, kada je trebao da odgovara na pitanja iz proširenja istrage, a tiču se njegove umešanosti u ubistva Gorana Mihajlovića i Nikole Mitića, Miljković je ponovo zatražio da se sretne sa tužiocem Ivanićem.

– Saslušanje okrivljenih je obavljao Babić, ali to ovom okrivljenom iz nekog razloga nije odgovaralo – navodi naš sagovornik blizak istrazi. – Miljković je bio nervozan i u jednom trenutku je vrlo drsko počeo da se ponaša. Rekao je da „njima niko nije ni do kolena“, pa je još i preteći poručio: „DŽaba ste dobili ordenje za hrabrost, a ja ću vam pokazati kako to izgleda u drugom poluvremenu“.

„Razočaran“ što se tog dana nije sreo sa tužiocem Ivanićem, Miljković piše novo pismo odmah sutradan:

– Pokušajte da nađete vremena da se pogledamo u oči, da vam kažem još neka moja saznanja o vašim postupcima van zakona.

Zašto se Miljković, pored Nenadića i Babića, obrušio baš na tužioca Sašu Ivanića, saznaće i javnost, čim suđenje malo odmakne. Ipak, nije njemu trn u oku samo policija i Tužilaštvo za organizovani kriminal, već i pojedini ljudi iz vrha države, koje su oni apostrofirali kao krivce, što se njihovim krvavim delima, pod uticajem vođa „kavačkog klana“, stalo na put!

ODBIJEN ZAHTEV ZA IZUZEĆE PREDSEDNIKA SUDA

Apelacioni sud odbacio je zahtev za izuzeće predsednika Višeg suda u Beogradu, Aleksandra Stepanovića, koji je prošlog utorka sudu podneo advokat Dejan Lazarević, branilac Veljka Belivuka (na slici) i Marka Miljkovića, što su oni podržali. Zahtev je odbačen kao nedozvoljen, jer Stepanović nije postupajući sudija, ali i jer nisu navedeni razlozi za njegovo izuzeće.

Tužilac za organizovani kriminal Mladen Nenadić je u petak odbio kao neosnovan zahtev za izuzeće svojih zamenika tužilaca Saše Ivanića i Zorana Babića, što je takođe zatražio advokat Lazarević, pred početak pripremnog ročišta. Izuzeće Nenadića prethodno je odbilo Republičko javno tužilaštvo.

PROTIV SVJEDOKA

I Veljko Belivuk umesto da odgovara na pitanja o svom učešću u pet ubistva, za koje su do sada optuženi, dok se za još dva vodi istraga, takođe se obrušio na svedoke-okrivljene. I njegov i Miljkovićev način dosadašnje odbrane deluje „uigrano“ i instruisano. Belivuk je na saslušanju u februaru govorio kako „nikome nije dirao porodicu“ i zapretio:

– Ima ona stara srpska što kaže: „Ko se zadnji smeje najslađe se smeje“. Ja se uopšte ne smejem, ja to čuvam za kraj. Pa ću pesmu „A sad adio“ da pevam onima koji su mi radili o glavi.