MANDATAR JE TUĐA SREĆA

piše: Bećir Vuković

Žao mi je što vam ovaj naslov neće poboljšati raspoloženje. Dako vam ispod naslova bude po volji…

Možda niste zaboravili onu priču o ubogoj starici: imala i nemala sreću, imala i nemala čoeka, imala i nemala braću…

i ništa nije imala
i nikad nije rekla
evo moje sreće

Nažalost, ni mandatar nije izdao našu doviječnu stvarnost…

Nevjerovatna pojava mandatara: pokupi glasove sa svoje liste, i zviždučući ode, i odnese ih drugome…

Kao da se nismo navikli da ovo nije ovo, nego ono, ili nešto – treće. Ali, nije samo stvar u tome. Stvar je u tome što se ovaj naš mandatar pokazao sam – sam se pokazao ko je – i kakav je – nijesmo ga morali otkrivati.

Odmah je stavio potpis da priznaje Kosovo za državu..!

Ranije smo znali da lutamo po dimu i paljevini, da sumnjamo godinama, bogme i decenijama, sve pitajući se – ko je ovaj i odakle je – pa opet jedva da ponešto skontamo o njemu.

No, naš mandatar, odjednom se i pojavio, i predstavio, i ostavio nas bez glupih pitanja..?

I, zbunio nas. Ono što je najgore, mandatator nam je oduzeo i poslednju šansu da lažemo sebe. (Narod radije koristi nešto složeniji termin – zalagujemo…)

Na stranu, što je mandatar, od prekjuče do juče, pokušao da učini smiješnom decenijsku borbu naroda za slobodu na ovom ukletom komunu očevine, i đedovine.

Mislili smo da je komunizam (između ostaloga obesmišljeno društvo), zato što nikad nismo izlazili na izbore. Međutim, glasajući listu na čelu sa našim mandatarom, sreli smo se sa najbizarnijim obesmišljavanjem izbora.

(Kao ekspert često upotrebljavam i termin – deplasiranim.)

Mandatar je ponudio novu ideju – nošenje svojih glasova drugome – iako tu ideju niko normalan u svijetu nikad nije primijenio.

Andrija Mandić, recimo, prepustio je svoje prvo mjesto mandataru, i otišao, čak, na poslednje, ne zato što nije imao drugog izlaza.

A narod je normalno mislio: Mandić – prvi na listi, a neki su, čak, pomišljali – najbolje Krivokapić da ostane kući, i da uopšte ne izlazi na izbore.

A, ako bi ga neko od tajkuna zamolio da izađe, obavezno da glasa Uru, pa da Urine glasove donese Frontu. Ali, onda, ne bi dobio – blagoslov..!

Narod na sve krajeve priča: lijepa ljepota da ostadosmo da živimo i mremo pod tiraninom, nego ovakva pobjeda.

Kad iscuri i tih 200 dana, a bogme i noći, jednog jutra na uranku, nos u nos, mandatar će se sresti sa sobom.

A, komšija će misliti u sebi – pomenuo se, ne povratio se.

Niko od nas živih i mrtvih ne zna šta je pobjeda na izborima, ali sada, poslije ove pobjede, i te kako znamo.

Ne radi se o teoriji nego o praksi zavjere – radi se o nečem što predstavlja poniženje za naš identitet, čega je autor mandatar.

Srbi u Crnoj Gori moraju mandatara išćerati na čistac.

Ni pisci naučne fantastike ovako nisu mogli zamisliti ikakvu pobjedu na izborima, a ne neko epsko piskaralo.

Zato i nema rimovanih stihova o mandataru.

Zanimljivo, u cipcijeloj istoriji, nijedan političar nije se, prosto, sjetio, da se ovako igra sa pobjedom.

Čak ni u onoj istoriji nepravedno nazvanoj istoriji beščašća, ne nalazimo neki slični slučaj. A, priznaćemo, kroz istoriju je bilo i mudrih političara. Ali, eto, rodile su Cuce jedan novi profil za kratku fantastičnu priču..!

Imam predlog za porazmisliti: svaka ovdašnja ozbiljna partija morala bi za predsjednika da ima nekoga poput našeg mandatra. Od jutra do sjutra nešto mrsiti o ničemu, i češljati se, i češkati se, i čekati izbore, a pobjedu – ha, pobjedu će vam donijeti neko drugi poput našeg mandatara.

Jeste, moguće je, pobjedu vašoj partiji donijeće neka druga partija. U svakom slučaju, svaka će partija dobiti, samo će vaša – izgubiti. Iako je jedino ona pobijedila.

Tako će i biti sve dok mandatar ne osnuje partiju, ili se ne rukopoloži.

Ne znam da li je ovo fantastika, ali jeste neki slični žanr.

Valjanost ove ideje jeste u tome što ona nigdje ne postoji u kakvim knjigama, niti smo je mogli od nekoga prepisati, da ne kažem – ukrasti..!

U cijeloj fantastičnoj priči nije jasno zašto mandatar ne nosi šešir..?

Piscima je lakše kad se junak sam spolja doćera ….