LJETNJE PRIČE ZA JESENJE DANE
Piše: Bećir Vuković
Svako je ponešto čitao, ali ta su vremena prošla, sad su nečitači u modi, nepomični, skučeni bogalji, olicetvoreni u ekrane mobilnih telefona…
Priča seže od nastanka svijeta i svih stvari, kako se dvije lijepe djevojke – belolakte – Istina i Laž, šetale po plaži u vedri i vreli ljetnji dan, a možda je to bilo i juče na plaži Buljarica. Neko kaže bilo je na plazi Jaz, neko na plaži Ploče, a sve što kažu, lažu…
(Kako su stigle zajedno, i odakle se uputile pitajte nekoga ko je upućeniji, vaš pisac preskače štošta, i nije važno za ovu priču koju ćete čitati tek o jeseni; ima i onih letopisaca koji su mislili da su se njih dvije mimoišle na samom početku svijeta, baš onda kad je Tvorac i odvijio tamu od svjetlosti. Bilo kako bilo, ovaj koji piše kratko pamti, i svedoči šta se baš juče desilo na divljoj plaži u Buljarici, a ko god od rijetkih turista drukčije naučava poručujem mu da u širokom luku zaobilazi istinu…)
Smijem li usred turističke sezone reći da ne podnosim turiste, i isto na njih gledam i na plaži, i u muzeju…
U neko doba kad su sjenke najkraće, šarajući prstom po pijesku, Laž se poprimakla i prošaputala očiglednu istinu stidljivoj Istini, oh, momo mila, kako je lijep dan, kako je topla voda, hajde da se plaknemo, hajde da se okupamo, hajde, ta svi se kupaju, čega se stidiš Istino…
Istina je, istina, malo sumnjičavo pogledala saputnicu, onda vitku nogu spustila u nadolazeći pjenušavi talasić, i uvidela da je voda zaista stvorena za kupanje…
Onda su obe skinule letnje lanene haljine i počele da se kupaju. Laž je bolje plivala, brže zamahivala rukama, rukama ko veslima, i, odjednom, poput strijele zaronila. I, namah, izronila na samu obalu, i obukla haljinu Istine, i smejući se i cikućući otrčala u gusti i visoki ševar, i pobjegla preko širokog polja naviše prema magistrali….
Popizdela, modra, gušeći se, Istina je jedva doplivala do obale, i gola otrčala u ševar i šib, neprestano dozivajući Laž…
Svetina, takozvani turisti, gledajući golu Istinu, počeše sa osudom da se okreću za njom, a naročito žene, preko ramena da požmirkuju, a sirota Istina nemajući kud kamo, vrati se u more sada već valovitije i preteće, i zauvek nestade u dubinu pod jednu ploču, s one strane prema Sutomoru, da zanavek sakrije svoju sramotu kako je neko iz svetine već zapisao i objavio…
Od onda, a bilo je to koliko juče, nemojte mi vjerovati, Laž put putuje i ljetuje širom turobnog svijeta, od nemila do nedraga, obučena u haljine i kostime Istine, zadovoljavajući najšire potrebe svega i svakoga…
Na terasi i vaš pisac na beloj salveti beleži dva tri stiha, koji će o jeseni odlepršati u štampariju:
* * *
koliko je koliko
nenapisanih pisama,
tebi
ali, to je malo