Levica i nacionalizam

Miša Đurković, jedan od njih, nekoliko meseci pošto je postalo jasno da njegov antivučićevski san neće postati java, objavio je tekst pod naslovom „Šta da se (ne) radi“.

U naslovu, i kasnije u tekstu, Đurković je za sve što vidi kao loše, pa i za neuspeh Druge srpske obojene revolucije, okrivio Lenjina i Tita. „Nama s desnice“, piše ovaj kriptopumposlavac u tekstu u kome „analizira ’studentske proteste’“, „komunističko nasleđe u bilo kom obliku [je] i dalje najveći problem, uz jugoslovenstvo“.

Ja pak mislim da je najveći problem i opozicije i pokojnih „studentskih protesta“ slabost srpskog nacionalizma kao političke i idejne snage. Kukavičluk, karijerizam i ziherašenje među elitnim desničarima, putovođama antivladinih nacionalista, toliko su veliki da nisam siguran da tu u doglednoj budućnosti išta može da se uradi.

Nažalost, slabost nacionalističke opozicije ne tiče se samo neprijatelja vlasti već svih nas. Ona je toliko velika da čini da Dinko Gruhonjić oličava jedinu moguću alternativa vlasti Aleksandra Vučića. To nije dobro.

Srećom, iako nas je i dalje malo, u Srbiji su sve glasniji levičarski nacionalisti. Prepreka bržem rastu jeste i verovanje da levičari ne mogu biti nacionalisti. Ovde tu iluziju šire neki od glavnih desničarskih autoriteta. Skloni su da, kao Đurković, poistovete levicu i titoizam, a nacionalizam s desnicom.

Kao neko kome je nacija važna koliko i klasa, i ko odnos prema klasnim razlikama i njihovim uzrocima vidi kao lakmus papir levičarskog pogleda na svet, Liberalno-demokratsku partiju posmatrao sam kao ekstremno desničarsku. Baš kao i njenu ekološku „naslednicu“ Zeleno-levi front. Ne samo u Srbiji, levica je mutirala od snage koju je oličavao „narodni front“ u snagu čija suština staje u sintagmu antinarodni front.

Ja pak mislim da je najveći problem i opozicije i pokojnih „studentskih protesta“ slabost srpskog nacionalizma kao političke i idejne snage

Ove dve stranke moguće je posmatrati kao levičarske samo ako desnicu poistovetimo s nacionalizmom, a „levicu“ ne sa antinacionalizmom već sa suprotstavljanjem srpskom nacionalizmu i posvećenošću njegovoj satanizaciji. Ipak, srpska desnica danas još odlučnije čuva „komunističko nasleđe“, čiji je jedan od temeljnih postulata bila dogma koja kaže da je tadašnja, titoistička levica jedina moguća srpska levica.

Putovođe srpske desnice, kulturrasistički javni intelektualci kao što je Đurković, pokazuju simptome fobije i od realno postojećeg (srpskog) naroda i od populizma. To su važni razlozi zašto patriotizam i suverenizam opozicije politički zveče. Teško je obratiti se ljudima koji vam se gade, a kamoli ubediti ih da krenu za vama.

Umesto da se bore na političkoj sceni i u kulturnom ratu, elitni srpski desničari čekaju da se pojave neki zamišljeni, „ispravni“, „vaspitani“ Srbi, koje vide kao, u suštini, svetosavske Hrvate. Takvi Srbi nikada nisu postojali i ne mogu nastati.

Ipak, na desnici nije sve crno. Desničari ne mogu da budu autošovinisti. Oni mogu da budu samoporeknuti, posednuti samoprezirom i oikofobijom, ali ne i autošovinisti. Mada, jedan od razloga zašto su ne toliko kilavi koliko nevidljivi u opoziciji u vezi je sa činjenicom da su se i na elitnim ešalonima desnici zapatili simptomi rodomržnje.

Ne valjaju im realno postojeći Srbi. Ne liči na ideal koji „putovođe“ nacionalne opozicije i loknastih pumposlavaca vide u ogledalu, za stolom u „Maderi“ ili u dalekoj prošlosti, pa se u ovim „umnicima“ razvila omraza prema „masi“; Borči, Ovči i Krnjači, koje, pošto su sankcije i tranzicija ispraznili ine „palanke“, oličavaju narod Srbije.

Levičari u Srbiji uglavnom postoje u dve perverzne inkarnacije. Ili kao „pravi“, bolje bi bilo reći „marksovci“, ili kao liberalni, Latinkini. Prvi su antiradnički, drugi su građanski, ali su i jedni i drugi antinarodni. Izvor njihove snage daleko je od Srbije. U Berlinu („Roza Luksemburg štiftung“) i Briselu (NATO i Evropska unija).

Ima na levici autošovinista, mada, mnogo je više autorasista, što je manje maligni odnos prema svojima, tačnije „svojima“. Samoporicanje je tu norma, a rodomržnja pravilo.

U Latinskoj Americi i kod Albanaca, nekada i u arapskom svetu, nije tako. Ako ne odete na Kubu teško ćete razumeti koliko je „Otadžbina ili smrt“ važan slogana kubanskih komunista. Uostalom, Fidel Kastro bio je jedan od retkih komunista koji nisu stavili crvenu zvezdu na zastavu pošto su došli na vlast.

Srbija je među Albancima imala mnogo odvratnije i monstruoznije neprijatelje od Aljbina Kurtija, levičarskog nacionaliste, ali većeg, podmuklijeg i veštijeg nije imala. Štaviše, nisam siguran da smo mogli da dobijemo opasnijeg od Kurtija, u velikoj meri zato što je levičarski nacionalista. Nažalost, naše elite Albanci nikada nisu mnogo zanimali, ne valja kada potcenite glavnog rivala, pa ni ideološki profil njihovog vođe.

Srećom, iako nas je i dalje malo, u Srbiji su sve glasniji levičarski nacionalisti. Prepreka bržem rastu jeste i verovanje da levičari ne mogu biti nacionalisti

No, Kurti Srbima nije samo zbog geografskih i duboko kulturalnih, „mentalitetskih“ bliskosti mnogo značajniji kao korisna „lekcija“ od Fidela. Levičarima je, naime, svuda bilo mnogo lakše da zavole svoju zemlju, otadžbinu, nego svoju naciju, rod.

Srbiji nedostaje levičarskog patriotizma, ali za nas je važniji levičarski nacionalizam. Levica koja će mnogo voleti svoj narod – i kao srpski i kao radnički i kao siromašan, i čiji će glavni cilj biti da se narod, ovakav kakav jeste, dakle najbolji, postroji iza nje. A ne da ka vlasti biciklari postrojena iza Marte Kos i Olje Bećković.

Ono što je tu ključno jeste svest da je naš narod najbolji i dok mukotrpno radi, i dok se moli, i dok sluša Teu Tairović, i dok gleda preimenovanu Žeksovu „Zadrugu“, koja se podsmeva otuđenim elitama. Ta svest o srpskoj nacionalnoj lepoti i (pozitivnoj) izuzetnosti može da stanuje i u nekome ko je veliki vernik i u onome ko je ateista.

Srpski narod je na zemlji, uglavnom onoj koja se zove Srbija. Kao nekada Moskva i partijska škola u Kumrovcu, Zapad i Zavet danas su mesta ka kojima naše elite biraju da idu kada žele da pobegnu od svog naroda. Od nas jedinih mogućih, realno postojećih Srba.

Redovi opozicije, mesto podrazumevanog, desničarskog nacionalizma popunjeni su putovođama i vođama koje su prazne, netalentovane i politički ništavne. Oličava ih Miloš Jovanović, karikatura liderstva čiji je najmanji problem činjenica da je Francuz.

Mesto levičarskog nacionalizma je prazno i ne bih se iznenadio da pokuša da ga popuni neki novi vođa. Nažalost, iskustvo nas uči da ne treba biti optimista. Mi smo, prečesto, imena stranaka i njihove programe dobijali ne iz uverenja osnivača već zato što je nečije vlastoljublje uočilo prazno ideološko mesto na koje može da „parkira“ svoju ambiciju.

Te instant stranke obično su nestajale pošto se inokosni vođa suoči s posledicama činjenice da njegov talenat, harizma i inteligencija ne dobacuju do njegove ambicije. Najbolji primer je Borko Stefanović, koji je, usput, s „prave“, marksističke levice prešao na najbezobzirniju, turboneoliberalnu desnicu, u partiju čije političko delovanje oličava suprotnosti ideja uguranih u njen naziv – „Stranka slobode i pravde“.

Dve su ključne reči, klasa i narod – jedna zanemarena, druga oklevetana. Ne znam da li više kad se govori o srpskom ili radnom narodu. Malo je važno da li će se te reči naći u nazivu stranaka. Bitno je da obe budu na umu koliko i u srcu elita, putovođa i vođa bez kojih se, nažalost, ne može.

A onda će, možda, i Miša Đurković, moralista koji voli da veruje da deluje u nekoj nadljudskoj, uberintelektualnoj ravni, iznad politike, shvatiti šta da se radi. Naravno, za Srbe i Srbiju, ne za sebe i svoju karijeru. To je odavno preučio.

(Mišljenja i stavovi u rubrici Kolumne/Drugi pišu nisu nužno stavovi redakcije Borbe)