LETEĆI CIRKUS….

Piše: Vladimir Dobrosavljević, politički analitičar

Naslov ovog teksta je namerno izabran sa željom da kod čitalaca izazove asocijaciju sa jednom od najuticajnijih TV produkcija, ’’Leteći cirkus Monti Pajtona’’, prepoznatljivoj po svom nadrealnom i subverzivnom humoru. Jer, zaista, sve što se ovih dana dešava u vezi sa Vladom CG, teško može da se analizira aparaturom politikološke metodologije, jer više pripada sferama avangardnog konceptualnog performansa u tradiciji Marine Abramović. Dakle, nešto najpribližnije umetničkim formama Teatra apsurda Ežena Joneska, dadaizma Tristana Cara i zenitizma Ljube Micića. Nadrealizam u svojoj političkoj manifestaciji.

Imamo premijera koji kaže da ga ne obavezuje program i politika liste na kojoj je izabran, a zatim sa istim citatom to njemu poruči njegov potpredsednik. Pomenuti potpredsednik uslovi izbor Vlade, nakon parlamentarnih izbora, zakucanim stavom kako u njoj ne sme biti političara, a onda on bude jedini takav delatnik u njoj. Takođe, insistira na ekspertskom konceptu izvršne vlasti, sa vrlo problematičnim kriterijumima stručnosti, da bi sada konstatovao kako je takav eksperiment propao, te da je vreme za novi, pod radnim nazivom ’’manjinska Vlada’’. Premijer optuži svog potpredsednika da je u poslovnim kombinacijama sa narko kartelima, a ovaj mu uzvrati kako je predsednik Vlade umešan u nelegalnu trgovinu cigaretama. Povrh svega, premijera podržava jedan poslanik u parlamentu, a ucenjivački kapacitet potpredsednika zasnovan je na 5,5% osvojenih glasova i brojem parlamentaraca manjim od broja prstiju na šaci jedne ruke. Pri tom obojica su napustili platformu i stavove sa kojima su izašli na izbore. I jedan i drugi su ponižavali svoje koalicione partnere iz skupštinske većine, time što su pokazali spremnost na taktičku kolaboraciju sa snagama bivšeg režima, protiv kojeg su deklarativno bili, tako što su inkorporirali njihove kadrove kroz svoju upravljačku strukturu ili se koristili njihovim glasovima u skupštini, kada im je to trebalo za borbu sa političkim rivalima.

Problem leži u činjenici, da su ova dva partnera u zločinu prema prvoj tranzicionoj Vladi CG, zapravo stupili u nju sa istim ambicijama. Namera im je bila da iskoriste resursne i finansijske potencijale države kako bi napravili ili ojačali, sa pozicije vlasti, uticajne klijentelističke stranke. Dakle nešto nalik na ono što su bili SDP ili SD, samo sa druge strane političkog spektra. Ipak, pošto je stanje u CG takvo, da nema prostora za dva ovako grandiozna politička projekta, došlo je do direktnog sukoba interesa, koje je rezultiralo blokadom izvršne vlasti i parlamentarne većine. Ili što bi se zemunsko-novobeogradskim rečnikom reklo, ’’mala bara a puno krokodila’’.

Zato sada imamo situaciju u kojoj je osam ministara na strani premijera, a pet na strani potpredsednika. Podnose se inicijative za obostranu smenu, i traže se saveznici među dojučerašnjim ljutim protivnicima, po maksimi ’’neprijatelj moga neprijatelja je moj prijatelj’’. Ministri na ulici demonstriraju protiv svoje smene?!

Dakle, imamo na sceni jedan potpuno bizaran i nadrealan oblik političke borbe, koji bi bio farsičan , da nije tragičan po svojim posledicama za potencijale emancipacije i afirmacije crnogorskog društva. Ovim je definitivno stavljena tačka na višemesečnu agoniju i disfunkcionalnost Krivokapićeve vlasti, na šta je najjača pobednička snaga u parlamentu DF, upozoravao na vreme.

Pokazalo se da su potpisnici koalicionog sporazuma od 4. IX 2020., nezreli, neodgovorni i nesposobni za vođenje državne politike, koja iziskuje neophodno znanje, iskustvo, veštinu i mudrost. Motivisani isključivo ličnom ambicijom, sujetom i pohlepom, nisu imali kapaciteta da pruži ni jedan odgovor na strateška pitanja i izazove pred kojima se društvo i država nalazi u ovoj epohi. Šta više, pokazali su zabrinjavajući izostanak vizije i hrabrosti za stabilizovanje CG kao urđene zemlje sa slobodnim i funkcionalnim institucijama i javnom upravom, ekonomski održivu na legalnim poslovima, bezbednu i konkurentnu. CG je nepotrebno izgubila godinu i po dana svoje perspektive, da bi se oni igrali politike i sa državom.

Jasno je da je postojeće stanje neodrživo i da se ono mora menjati odlučnim rezovima. Najelegantnije bi bilo da se ono razreši vanrednim parlamentarnim izborima u istom terminu sa delom lokalnih, gde bi građani presudili svakom za dosadašnji rad. Nedostatak ovog pristupa je u tome, što je zahvaljujući nezainteresovanošću Vlade za strateške promene, birački spisak ostao neprečišćen, a kadrovski sastav rukovodstva DIK i MONSTAT nije takav da obećava potpunu transparentnost izbornog procesa.

Najbolja opcija bi bila da se u okviru postojeće skupštinske većine, postigne dogovor o izboru nove Vlade, ali bez ikakvih uslovljavanja i ucenjivanja, na baznim demokratskim principima koji podrazumevaju participaciju na osnovu postignutih izbornih rezultata. Samo jaka Vlada, sa vodećim političkim ličnostima u njoj, i iza koje stoji monolitna podrška većinskih poslanika u parlamentu, može valorizovati potencijale za izgradnju srećnijeg, prosperitetnijeg i harmonizovanog društva. Naravno, takav pristup podrazumeva i odsustvo kalkulacija i igrica u pregovorima za njeno formiranje, iz kojih mora biti isključena logika svršenog čina, kojim se želi marginalizacija najjače snage u postojećoj većini. Poseban odraz političkog nevaspitanja je kada se kao argument u prilog takvom postupanju pozivaju nepotvrđeni interesi nekih velikih sila, a ne demokratska volja sopstvenih građana.

I na kraju, ostaje opcija manjinske vlade nastala na alhemijskim sposobnostima pojedinih političkih lidera i grupacija za transmutaciju i pretvaranju programskog i ideološkog ’’olova u zlato i zlata u olovo’’. Naravno, ne treba ni pominjati koliko je ova opcija loša i opasna za dalje odnose na javnoj sceni, koja može samo podstaći još veće frustracije i tenzije unutar crnogorskog društva, i koja, što je najbitnije, ne može biti održiva, čak ni na kratak vremenski period. Takođe, iz razlog njenog nastanka na neprincipijelnim kompromisima i privremenim utilitarnim potreba njenih zagovornika, ona sebe diskvalifikuje za sposobnost da operativno realizuje neophodne reforme. Što bi u praksi značilo novi korak unazad i dodatno razočaranje i gubitak entuzijazma kod građana.