Legitimno predstavljanje

Piše: Čedomir Antić, istoričar i univerzitetski profesor

Kao da je juče bilo, a prošle su dvadeset i dve godine od kada je u zgradi Vlade Srbije u Beogradu zasedala Komisija za izradu nacrta predloga Zakona o praznicima Republike Srbije. Bio je to prvi reformski zakon koji je predložila Đinđićeva vlada, a Narodna skupština ga usvojila. U uslovima smutnji, između hapšenja i izručenja bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavija Haškom tribunalu, svađa unutar DOS-a – nekoliko dana posle usvajanja zakona DSS je napustio vladajuću većinu, „duboka država“ još uvek je vladala Srbijom, zajedno sa ambasadorima SAD i Britanije, dok je u od bombi rasklaćenoj zgradi vlade prokišnjavao krov, a direktorka nadležnog ministarstva komunicirala preko sinovljevog mejla (pošto sopstveni nije imala). Vladajuči DS ovaj zakon, iskreno, nije zanimao, ne bi inače meni (u to vreme dvadesetšestogodišnjem postiplomcu bez zaposlenja) dali da budem član komisije; a pošto je komisija smatrana beznačajnom i da predložim ostale njene članove. Uslov je bio da odrede broj neradnih dana i predstavnike nacionalnih manjina u komisiji.

Mi smo se potrudili, pa smo pod predsednišvom akademika Jovanke Kalić okupili petoro univerzitetskih profesora, predstavnike raznih ustanova i udruženja – između ostalih i najvećih partizanskih i monarhističkih udruženja (Društva za istinu o NOR-u i SFRJ te Krunskog saveta princa Aleksandra Drugog). Imali smo i predstavnike manjina, ali oni koje je imenovala vlada nikako nisu stizali. Onda sam na sopstvenu inicijativu otišao do potpredsednika vlade, vođe najveće mađarske stranke Jožefa Kase i upoznao ga sa problemom. Bio je neprijatno iznenađen i  ljut. Rekao mi je da „Srbi ne mogu da biraju mađarske predstavnike u politička tela“, posebno je naglasio da su izabrani „Mađar i Bošnjak prijatelji potpredsednika vlade Srbije doc. dr Žarka Koraća“. Konačno je u komisiju stigao mađarski istoričar iz Novog Sada, disident i bivši politički zatvorenik. Sve nas je pozdravio i obavestio da je pažljivo pročitao zapisnike sa naših ranijih sednica. Podržao je našu rešenost da izbegnemo datume iz krvavog 20. veka kao praznike, podržao je Sretenje kao Dan državnosti, Savindan kao Dan prosvete i Vidovdan – Dan palih za otadžbinu. Pitao je, ko je predložio da uvedenom 26 praznika za svaku od nacionalnih manjina. Kada se dr Pero Damjanović iz Društva za istinu o NOR-u javio, mađarski profesor je izjavio da je predlog neinteligentan i suštinski uvredljiv. Usvojili smo nacrt predloga jednoglasno. Pratio sam starog profesora na stanicu, pitao sam ga na rastanku kako to da podržava srpske praznike, odgovorio je da je došao tu samo da bi sprečio da Majsku skupštinu Srba iz 1848. proglasimo za praznik. Nasmejao sam se i žacnuo ga primedbom da ćemo taj praznik da donesemo u AP Vojovdini, a on je na to uzvratio šeretski kratko „Videćemo…“ I do danas nismo videli, makar formalno.

Damjanovićev predlog o 26 praznika priča je o pogledima srpskih komunista i levičara – a naša duboka država je sastavljena u 80% slučajeva od njih – i njihove vizije multietničnosti. Kada im SAD i saveznici desetak puta pokažu da ta njihova snoviđenja važe samo za Srbe i to kao košmar, oni se osmehnu i kažu kako je čitav svet „pogrešio“, ali ćemo ga mi Srbi „opametiti“. Čitam tekst Željka Pantelića u crnogorskim Vijestima, koji nosi naslov „Koliko ima Srba u crnogorskoj vladi?“, i smejem se. Pada mi na pamet genijalna paralela: „Koliko je bilo Srba Pavelićevih generala?“ ili još bolje, mada je Pantelić dovoljno inteligentan da svoju priglupu stranu pokazuje samo Srbima – „Koliko je Jevreja učestvovalo u Holokaustu na strani nacista?“

Pantelić je svoj pravednički gnev usmerio na statistiku koju je na konferenciji za novinare izneo predsednik Srbije. Pantelić se možda pravi da ne zna ili zaista ne zna da su iznesene statistike zvanične i da ih je pre više godina iznelo DPS-ovo ministarstvo nadležno i za ljudska i manjinska prava. Činjenica je da je ova statistika donekle promenjena u korist Srba zahvaljujući pobedama srpskih stranaka na opštinskim izborima ali trgovini sa crnogorskom i ratlučkom većinom koja danas vodi Crnu Goru. Istina je da u vrhu države, u njenoj eliti, ministarstvima sile, obaveštajnoj zajednici i diplomatiji Srba praktično i nema. Takođe je istina da kampanje mržnje prema svemu što je povezano sa Srbima i Srbijom nisu prestale. Pantelić kaže kako Nova srpska demokratija i stranke koje se za srpski narod bore ne predstavljaju sve Srbe. Kakva očaravajuća neistina. Da li to znači da Crnogoraca ima više nego na popisu zato što bezmalo 60% predstavika u parlamentu i 100% u vladi polaze sa pozicija crnogorskog nacionalizma. Da nema to veze sa 80 godina progona i obespravljivanja?! NSD predstavlja 100% Srba u Crnoj Gori, pošto oni ostali, oni koji su izvan Koalicije za budućnost Crne Gore, ne smatraju da je značajna ravnopravnost srpskog naroda, nije ih briga za ćirilicu, ne vide važnost jedinstva SPC, smatraju da mogu biti posrednici sa albanskim Kosovom koje nazivaju „republikom“, moraju da dokazuju da smatraju koljača i kopača očiju bošnjačkog zločinca Nasera Orića za žrtvu i heroja Srebrenice, za njih je NATO ideal a ne sramotni kompromis…

Zamislimo da sada g. Pantelić i ja počnemo da se pretvaramo da smo transrodne osobe pa određujemo istim šta su njihovi zahetva i kolika treba da im budu prava. To je naravno blasfemija koja bi dovela do kanselovanja plemenitog dopisnika iz Rima, iz krugova koji su mu svakako bitni u meri u kojoj meni nisu.  On misli da može da definiše i modernost i srpstvo kao jedini arbitar. Kad je reč o Srbima izvan Srbije, mislim da je pošteno da se kaže da je srpski narod jedan i nedeljiv i da oni koji se stide svog imena i rade pritiv Srbije nisu naša braća i nisu Srbi. Mi ih ne priznajemo kao većina i to je naše pravo, kao što je njihovo pravo da se osećaju kako žele, ali kad je reč o ravnopravnosti Srba ne mogu da ih osporavaju onima koji politički deluju kao Srbi. Pantelić svet deli na demokratski i progresivni na jednoj  i sve one druge – od Putina i Hitlera do Vučića i Andrije Mandića – na drugoj strani. Moram međutim da primetim da je isto da li je neko Hrvat  – Željko Komšić, Albanac – Sejdo Barjamović,  Srbin  – Jovan Divjak ili Srbin kakvi su Željko Pantelić ili njegov kolega i istomišljenik Veljko Lalić iz Nedeljnika. Dakle, oni se sete u nekom političkom manevru da imaju nacionalnu propadnost koju bi da iskoriste da redefinišu nacionalno osećanje većine a u korist povlašćivanja neke druge nacije. Čudno je da to prolazi samo i isključivo kod Srba.

Kad je reč o Crnoj Gori stvari su jasne, možda su njihovi birači „Srbogorci“ ili „Ratluci“, ali Milatović, Spajić, Bećić i Abazović NISU SRBI I NIKADA NISU REKLI DA JESU. Pa glasajte za njih, slobodno…