LAMENT NAD GLOĐANIMA (Darinki Jevrić)

Piše Emilo Labudović

Suton, bezubi pas, rđu dana glođe viš Glođana,
Prevaren tišinom trava, dodir leta sluti,
I bezglasne javke nad strulom šljivom rankom,
S neba olovo kaplje, cedi se Kainova rana
Truje božure svele što će opet poginuti
U večnom krugu smrti nad zemljom Hvostanskom.

Venčana proklestvom roda za krilo gavrana,
Damjanova ruka pipa kroz zidine crne.
Urasla groblja, nema, bez znaka i spomenika.
Krvlju zatrovan zdenac i njiva neuzorana…
Istočno od Istoka svetlost se mrvi i trne,
Zvona s Paćaršije leleču psalme bezdomnika.

A njene nevine ruke grle kamen najdonji
Svete Dečanske lavre, nevino bele sred snega,
Šapću mu slovo ljubve u uvo bezvremeno
Dok Judin poljubac, znan, ni prvi ni potonji,
Na njenom gospodskom čelu, vedrom i bez belega,
Ižicom ispisuje znamenje okamenjeno.

Više ne piše pisma, ni obična ni ona druga,
Svetkovinu srca sad slavi sa Jefimijom
Dok vezu potpis veka na platno ozvezdano.
Sva u večnom snu, a svakim svojim čulom budna,
Sluša… To Nebo peva nad pustom Metohijom
U slavu sunca, osmehom njenim darovano.

(Mišljenja i stavovi u rubrici Kolumne/Drugi pišu nisu nužno stavovi redakcije Borbe)