Kuvanje (crnogorske) žabe

Piše: Petar Gordić, profesor filozofije, analitičar društva

Najpre nekoliko citata:
„…zaista je ponižavajuće da neko ko treba da sjedne na tron Svetog Petra Cetinjskog, za koga takođe nikad nije čuo Vučić a kamoli Vulin, da nasljednik dakle crnogorskog sveca i utemeljivača države daje izjave tipa kako je Temeljni ugovor sa Vatikanom takođe objavljen po potpisivanju ili kako patrijarh srpski a ne mitropolit crnogorski treba da potpiše taj zakon.“ (Željko Ivanović, Vijesti 27.04.2021)
U Teleskopiji (13.05.2021)  Tamara Nikčević je na reči Miodraga Vlahovića da mu je „Vladimir Božović ispričao kako je izabran prethodni patrijarh Irinej Gavrilović“ rekla „tako je bilo uvijek, to je tradicija!“ sugerišući da je vlast u Srbiji oduvek birala verskog poglavara crkve.
„Za razliku od Ruske, Crkva Srbije, čiji je Krivokapić deklarisani vjernik, nominalno je zadržala jedinstvo i sa Vaseljenskom patrijaršijom i sa Grčkom crkvom“ (Vladimir Jovanović, AntenaM 14.05.2021)

Troje referentnih crnogorskih novinara naglas razmišlja o SPC i Temeljnom ugovoru koji će SPC potpisati sa Vladom CG. Željko Ivanović misli da su crnogorski mitropolit i crnogorski svetac nešto drugo/drugačije/različito od SPC. Tamara Nikčević afirmiše tezu da je SPC institucija Republike Srbije i da se patrijarh bira tradicionalno po diktatu vlasti. Vladimir Jovanović u zadnje vreme u svojim tekstovima SPC naziva Crkvom Srbije.
Novinari su prisutni u političkoj zbilji. Oni, kao i političari, komentarišu tekuće površinske događaje u skladu sa svojim agendama, narativima i svetonazorima, a budući da su nacionalni Crnogorci, identitetski aspekt nesumnjivo je jedna od ključnih determinanti njihovog mišljenja. Mene kao filozofa mnogo više zanimaju stratezi istorijskih procesa nego puki učesnici i komentatori političkih događaja. U ovom tekstu ću se osvrnuti na mišljenja dvojice crnogorskih intelektualaca, dugog staža i velikog ugleda, umeća i uticaja – diplomate, bivšeg ministra i profesora Miodraga Lekića, i profesora matematike i osnivača Vijesti i Monitora Miodraga Miška Perovića.
U emisiji Načisto (29.04.2021.) diplomata Miodrag Lekić je izneo niz provokativnih stavova, uvijenih u okvir građanskog i dijaloškog narativa. NJegov je stav da Temeljni ugovor sa SPC treba potpisati, ali da ga pre potpisivanja treba objaviti. Drugo, Temeljni ugovor treba potpisati nakon izbora novog Mitropolita crnogorsko-primorskog. Ta dva zahteva i očekivanja su sasvim razumna. Lekić, međutim, pored tih komentara navodi neke druge, koji zadiru u ustrojstvo SPC. Prvo, da li Cetinjska mitropolija ima neko posebno mesto u tom ugovoru ili ima isti status kao sve druge eparhije SPC?! Drugo, pominjući Onufrija, mitropolita Moskovske patrijaršije koji je dolazio u CG prošle godine tokom litija, Lekić je istakao kako u Ukrajini, gde je Onufrije poglavar, ta crkva pripada kanonski RPC (Moskovskoj patrijaršiji), ali ima svoj Sinod, Sabor, bira poglavara, i slično. Pri tom, Lekić više puta kaže „ja ništa ne predlažem, ne pada mi na pamet…“, ali mu ipak ove stvari padaju na pamet! U toku te rasprave izgovara jednu bitnu rečenicu, zbog koga sam ga izdvojio iz gorenavedenih novinara i uvrstio u stratege procesa: „Nije ovo (istorija, odnos države i crkve) disciplina sprinta, nego maraton“. U svetlu te rečenice treba „čitati“ sve što on izgovori.
Lekić je bio ministar u vladi Mila Đukanovića iz ratnih godina, kasnije diplomata u Rimu, ambasador u nekoliko afričkih zemalja, osnivač Demokratskog fronta i profesor međunarodne politike u Italiji. Jednom rečju, čovek bogatog iskustva i velikog znanja. On dobro zna razliku između funkcionisanja dnevne politike i dubinske politike, ili drugačije rečeno, između niza tekućih političkih događaja i struje istorijsko-političkih procesa koja produkuje one prelomne, istorijski važne događaje, događaje koji otvaraju nove epohe jedne političke zajednice. Zbog toga Lekićeve reči imaju veću težinu od nekoga ko je puki funkcioner ili učesnik političkog života. Treba da znamo da ni novi Zakon o slobodi veroispovesti ni Temeljni ugovor neće trajno rešiti crkveni i verski spor u CG.

Miodrag Miško Perović je, po mom skromnom mišljenju, siva eminencija (vladar iz senke) celokupne crnogorske politike i istorije u poslednjih trideset i pet godina. To je jedna široko obrazovana i neobična ličnost. Ličnost oko koje se okupljao tzv. indipendistički pokret od početka višestranačja u CG. Budući da tekst nije o Mišku Peroviću i njegovoj ulozi u istoriji savremene CG, fokusiraću se na crkveno pitanje.

Treba, međutim, navesti nekoliko opštijih stvari o njemu da bismo razumeli pravi smisao njegovih reči o veri, religiji i crkvi. Uprkos tome što su ga „drugovi indipendisti“ optužili da je na poslednjim izborima izdao CG i da je „samoprozvani vođa razočaranih indipendista“ , to je čovek koji je mnogo bitniji za nezavisnost CG od Mila Đukanovića ili Slavka Perovića. Čovek čiji se gotovo svaki politički naum i cilj s početka 90-ih ostvario, pa u svetlu te činjenice treba čitati i njegove najnovije stavove. Za njega su i Slavko i Milo i sve političke partije promenljive kojima on zadaje vrednost, dok „otkriva“ funkcije i konstante istorije – da se tako slikovito izrazim. Dovoljno je pročitati feljton o nastanku Monitora i videti o kakvom se čoveku radi. Iz brojnih informacija napisanih tamo za ovu priliku izdvojiću samo nekoliko njih, kako bismo shvatili da Miško Perović živi, ne u političkoj, nego u „metafizičkoj realnosti“, u samoj srži stvarnosti, gde se prožimaju suštinska i površinska zbivanja. Tamo piše da su (parafraziram) „mediji koje (je) pravio više promenili CG od svih političkih partija i politika zajedno, da Monitor nije samo sredstvo za indipendistički cilj nego i dugoročni prosvetiteljski projekat, da je po prvi put nakon tri epohe „ropstva“ u CG (Petrovića, Karađorđevića i komunizma) došlo vreme da se epski Crnogorci pomoću masovnih medija preobrate u racionalne političke građane i da se porodi nova samosvest…“ Uz ogradu da je reč o njegovom subjektivnom viđenju, dovoljno je za poentu koju želim da izvedem. I nečiji subjektivni osećaji su objektivne činjenice. Promena, proces, razvoj, sazrevanje, porađanje, projekat, obrazovanje, formiranje, identitet, samosvest, cilj-sredstvo, istorija, nasleđe, ono što je bilo i ono što će biti – pojmovi su koji dominiraju u životnoj filozofiji i misiji Miška Perovića. Neko gradi biznis, fabriku, farmu, kuću, porodicu, prijateljstva, karijeru, a Miško Perović pola veka gradi državu i naciju. Pitanje Crkve je samo delić te velike slagalice.

Ovo se jasno vidi iz njegova dva teksta koja su prethodila prošlogodišnjim izborima, a koji su posvećeni upravo religiji i Crkvi (Izborna zvona i (O litijama, na drugi način) . Trebalo bi mi deset ovakvih tekstova da analiziram sve što je Perović tamo napisao, insinuirao, nagovestio i povezao. Iako kolumne, tekstovi su vrlo slojeviti i teški za čitanje, mnogo toga je tamo napisano: o neprijateljskom odnosu svetosavlja prema crnogorstvu, o državotvornoj i pravoslavnoj komponenti crnogorskog naroda, o 1918. godini, brojni opšti stavovi o religiji, o koracima u evoluciji (SP)Crkve i promenama koje se u njoj naziru, o autokefalnosti crnogorske crkve, o starom Mitorpolitu koji je „ostao zarobljen u nekom vremenu“ i mladim sveštenicima koji treba da „traže forme suživota koje integrišu Crnu Goru u jedno biće“. Uzimajući u obzir sve to i spajajući ga sa jednom rečenicom koju Miško Perović izgovara u emisiji Načisto [9] „trebalo nam je osam ili devet godina da izazovemo rascep u DPS-u, pisao sam tekstove u Monitoru da edukujem ljude iz vlasti i čekao da vlast krene putem nezavisnosti…“ slutim da on pokušava da izazove rascep u SPC, da se nada da će u budućnosti neko iz crkve da preumi poput Đukanovića 1997. Ne optužujem ga da to radi, ne optužujem ga da prevodi sve srpsko u crnogorsko (s obzirom da je izjavio da nema ništa protiv Srba iz CG ukoliko prihvataju nezavisnost, iako ne razume šta im znači to njihovo srpstvo!). Ja samo naslućujem (za nas Srbe, i one u CG i one van CG) najgori scenario, a na njemu je da me demantuje. U CG se pitanja odnosa pojedinca prema državi, referendumu, zastavi, istorijiskom, kulturnom, državnom, nacionalnom, etničkom, jezičkom, verskom i građanskom identitetu potežu svaki dan već trideset godina. 1918, 1941, 1989, 1997, 2006, referendum, ko ima kakave stavove o čemu, na osnovu kojih činjenica i uverenja formira stavove o istoriji, identitetu, naciji, religiji, jeziku, ko su izvorni Srbi, a ko posrbice (velikosrbi), ko tu koga negira i priznaje, ugrožava i prisvaja. Teško je fiksirati koliko takvih pitanja ima, ko i šta tačno o kojoj temi zagovara i predlaže.

„Ja sam potrošen…ali spreman da ovu igru igram do kraja i da je igram do kraja života, da pripremim tlo za one koji će posle mene nastaviti“ – piše Miško Perović (Feljton o nastanku Monitora, deo XVI) . Uprkos trenutnim neslaganjima, među onima koji će nastaviti misiju Miška Perovića gotovo sigurno se nalaze LJubomir Filipović i Nemanja Batrićević. Nejasnih kategorija, nagoveštaja ili predloga u njihovom političkom rečniku i svetonazoru ima mnogo manje nego kod samog Perovića. On je bio idealista i „pragmatični romantičar“ koji se zaneseno i uprkos svim nedaćama devedesetih borio i izborio za svoje ideje. Oni su surovi realisti i istraživači koji barataju brojkama. .
Za sebe mogu reći da sam u nekom smislu verujući čovek, kako god to neodređeno zvučalo. U tom smislu mi je žao što sam u naslovu svog teksta našu Crkvu u simboličkoj ravni nazvao žabom. Ali nisam uspeo pronaći bolju metaforu onoga što se događa. To da li je žaba ubačena u vrelu, hladnu ili toplu vodu manje je važno. Lonac na vatri je nezavisna CG, a skuvana žaba svakako nije živa. Prosudite sami iz teksta koji matematičar i metafizičar je glavni kuvar u toj kuhinji, i ko su mu pomoćnici. To koliko će žaba da se kuva ne znam, ali znam da to kuvanje nije sprint nego maraton (kako reče Lekić). I još nešto znam – da moramo staviti do znanja kuvarima da našu žabu ostave na miru, da je izvade i da kuvaju nešto drugo. Nemam nikakav problem sa crnogorskom nezavisnošću, baš nikakav. Neka uređuju stvari u svojoj kući kako hoće. Ali onako kako je ta država deo njihovog identiteta, ta crkva koju u državnom loncu kuvaju je deo mog identiteta. Crkva želi dijalog i dogovor, ali ne želi ucene, manipulacije i jednostrana tumačenja istorijskih činjenica. Ne plaše me oni koji građanima Crne Gore postavljaju izbor „antifašizam ili svetosavlje“  ili „temeljni ugovor ili država“ ; ne plaše me jer znam šta misle. Plaše me oni koji bi isti taj rezultat, samo da proces bude maraton, a ne sprint!