Kurti na Ibru, ili: Destabilizacija Srbije i upozorenje Rusije

Piše: Nikola Vrzić

Izgleda da je samo pitanje dana kada će Aljbin Kurti, uprkos negodovanju svojih zapadnih sponzora, otvoriti glavni most na Ibru u Kosovskoj Mitrovici, čime će biti ukinut i taj preostali bedem srpskog otpora njihovom zajedničkom zločinačkom poduhvatu u južnoj pokrajini Srbije.

Naravno da negodovanje Zapada ne služi obuzdavanju Aljbina Kurtija; da hoće da ga obuzdaju, obuzdali bi ga i bez negodovanja. Uostalom, svi oni zajedno prave to samozvano nezavisno Kosovo, i jedan most u sklopu toga nikako ne može da bude prepreka. Tim pre što, je l’, mostovi spajaju a ne razdvajaju i ostale slične besmislice u funkciji izgovora, i kakve veze ima što će se preostali Srbi posle toga osećati još nesigurnije na svojoj zemlji. Koja, uostalom, i nije više njihova nego Aljbina Kurtija i njegovih sponzora sa Zapada, tako da nije ni bitno – nego je, štaviše poželjno – što će ih i tu biti još i manje nego što ih je preostalo danas.

A najpoželjnije je da ih ne bude uopšte, više-manje kao što ih nema u Prištini pa Džejms Rubin, pomoćnik Madlen Olbrajt, može da sedi, kako kaže, „tako srećno i slobodno“ u tom „modernom evropskom gradu“… A i osim toga on ima „lepa sećanja na rad sa liderima“ terorističke OVK, no to je neka druga tema koja je sa ovom povezana utoliko što svedoči o kontinuitetu njihovih namera prema nama. One, evidentno, nisu dobre ni kada hoće tako da ih predstave.

Tek, sudeći po dosadašnjem iskustvu, Beograd će na Kurtijevu akciju uz negodovanje i saglasnost Zapada uzvratiti oštrim saopštenjem. Možda ih, čak, bude i nekoliko.

Ko je kriv za to što se i sever Kosova polako pretvara u njegov etnički očišćeniji ostatak?

Pod jedan, Priština. Ona sprovodi etničko čišćenje Oslobodilačkom vojskom Kosova i njenim naslednicima u svim takozvanim privremenim institucijama u Prištini.

Pod dva, Zapad. Koji tim vlastima u Prištini, uz tobožnje gunđanje, omogućava da urade sve što se dogovore. Pri čemu to gunđanje samo služi očuvanju privida o njihovoj tobožnjoj nepristrasnosti kako bi uverljivije mogli da odigraju ulogu posrednika a ne aktivnog saučesnika u otimanju Kosova i Metohije od Srbije. Otprilike, kao one sudije koje su nas pokrale u košarkaškoj utakmici protiv Amerike na Olimpijadi jer nije dozvoljeno pobediti Ameriku na Olimpijadi.

I, pod tri, Beograd. Upravo tim redom, jer Beograd (nažalost) ponajmanje upravlja procesima u svojoj južnoj pokrajini. Što zbog NATO agresije 1999, što zbog izbacivanja dijaloga iz Ujedinjenih nacija u nadležnost Evropske unije, dakle NATO-a, što zbog svega što je usledilo posle Prvog briselskog sporazuma.

I zauvek će bez odgovora ostati pitanje da li svega ovoga ne bi bilo da nije bilo popuštanja u vidu, primera radi, ukidanja Civilne zaštite severno od Ibra koji je Aljbin Kurti sa svojim teroristima posle toga slobodno pregazio. Ili bi, nasuprot tome, sve to bilo urađeno još ranije i još brutalnije u okolnostima koje su bile još nepovoljnije po nas. Drugim rečima, da li je od tada do danas kupovano vreme za Srbiju, ili za nestajanje Srbije na Kosovu i Metohiji?

Kako god, nema sumnje da strateška popustljivost Beograda više ne daje rezultate. Ili daje rezultat koji je cinično mogao da se pretpostavi unapred, svejedno, izađe na isto. Srbi se iseljavaju dok Aljbin Kurti i Zapad zaokružuju kontrolu nad svojom državolikom tvorevinom.

Nešto mora da se promeni ako hoćemo da se promeni ovakav tok događaja. Naravno, mnogo je to lako reći dok je mnogo teže osmisliti a onda i sprovesti. Javna rasprava i društveni dijalog bi, u tom smislu, verovatno bili od koristi.

Toga, međutim, nema, ne samo sada kad je došlo krajnje vreme, nego i u predugom periodu pre ovog sada. A sada je toga još i manje jer je čitav ostatak Srbije zaokupljen drugim važnim pitanjem litijuma i njegove eksploatacije u kojoj NATO Zapad ima istaknutu ulogu.

Upadljiv paradoks. Zapad podržava eksploataciju litijuma u Srbiji, i podržava proteste protiv eksploatacije litijuma u Srbiji. O čemu se tu zapravo radi?

Razjašnjenje nedoumice u vidu upozorenja, svima koji hoće da čuju, ponudila je Rusija. Rečima portparolke Ministarstva spoljnih poslova Marije Zaharove na zvaničnom sajtu Ministarstva spoljnih poslova Rusije – zvanično da zvaničnije ne može biti, što naglašavamo samo zato što su po društvenim mrežama odmah krenule da kruže tvrdnje kako je to izmišljeno. Nije izmišljeno.

Elem, pod jedan, zabrinutost naroda Srbije zbog eksploatacije litijuma – prijateljske Srbije, kako je naglasila – Zaharova opisuje kao prirodnu.

A i kako da srpska zabrinutost ne bude prirodna posle onog nemačkog blickriga u obliku Olafa Šolca u Beogradu. Pri čemu Srbi razumeju da ne mogu Nemci da nam jedan deo zemlje otimaju a da nam drugi brižljivo čuvaju; neće biti da su nam na Kosovu i Metohiji dušmani, a u Jadru dušebrižnici. Pri čemu im nismo zaboravili, kao što smo i na ovom mestu podsetili, kakvu su brigu za srpsku životu sredinu pokazali 1999. kada su nas obasuli osiromašenim uranijumom. O korporativnoj reputaciji „Rio Tinta“ da i ne govorimo.

Tako da je savršeno jasno zašto je značajan broj Srba, zabrinutih za svoju zemlju, izašao na ulicu, da je brani od eksploatacije u ime nemačke potrebe da nabavi jeftine sirovine za svoju posrnulu industriju. Upravo tu, međutim, i leži velika opasnost za Srbe i njihovu, to jest našu zemlju.

Opravdane narodne emocije, naime, mogu da se (zlo)upotrebe zarad neopravdanih ciljeva. Kao što je bio slučaj 5. oktobra. I to je drugi, i ključni, deo ovog upozorenja Rusije Srbima.

Rusija je, podsećanja radi, u vreme decembarskih izbora prošle godine Srbiju upozorila da nam Zapad sprema majdanski scenario obojene revolucije. Tada je prevrat sprečen, ali to ne znači i da je Zapad od svog cilja odustao. I eto narodne brige zbog litijuma i zdravlja svoje dece kao idealne prilike da sabrano nezadovoljstvo i energiju Srba okrenu u svoju korist. A posle će već i eksploatacija litijuma doći na red, sve kao posle pomenutog 5. oktobra.

Neki zabrinjavajući signali u tom smislu već su uočljivi, pre svega, na mitingu u Novom Sadu gde smo od poznatih domaćih saradnika Zapada čak čuli da nam ništa nisu krivi ni Olaf Šolc ni Kristofer Hil, i videli na bini promoterku „Oluje“ i zagovornicu genocida u Srebrenici kako s mikrofonom u ruci poziva na pobunu u Srbiji. Dok upadljivu medijsku podršku svemu tome pružaju zapadni korporativni mediji na srpskom jeziku i srpski servisi američkih medija koje su osnovali CIA i srodne organizacije, kao što su Radio Slobodna Evropa i Glas Amerike.

Oni pokušavaju da kidnapuju autentičnu brigu Srba za Srbiju kako bi je upotrebili protiv Srba i Srbije. Da je destabilizuju kako bi lakše sproveli sve svoje ciljeve od kojih nijedan nije naš, naprotiv.

Na to se odnosi upozorenje Rusije Srbima – da ne budu oruđe u tuđoj ruci u korist sopstvene štete. Da ne destabilizuju svoju zemlju verujući da je time brane; neće je time odbraniti, zato što organizovani izvođači majdanskih i ostalih obojenih revolucija, ti lovci u mutnom imaju mnogo jasniji plan i oprobanija sredstva za njegovo sprovođenje od neorganizovanog naroda dobrih namera.

Razume se, pritom, da potreba da se Srbija ne destabilizuje ima dva kraja. I kao što je potrebno da Srbi ne destabilizuju Srbiju radikalizacijom svojih protesta, tako je potrebno i da vlast ne doprinosi destabilizaciji zemlje time što ne sluša osnovanu brigu svog naroda.

Nego da o svim tim brigama sa njim porazgovara. Barem dve naredne godine, ako ima dobre volje koliko i dobrih namera, predstavljaju više nego dovoljno vremena za to.

Naš narod na Kosovu i Metohiji, nažalost, takav luksuz nema…