Prof. dr Boris Stojkovski
U periodu od 15. do 18. avgusta 1969. godine održan je legendarni Festival muzike i umetnosti u Vudstoku (Woodstock Music & Art Fair) koji je postao jedan takoreći mitski događaj u istoriji popularne kulture. Na njemu je svoje epske momente imao DŽo Koker, svirao je Karlos Santana, kao i mnogo velikih imena, kao što su The Who, Credence clearwater revival, Jefferson Airplane, Grateful dedad, kao i DŽenis DŽoplin, DŽoan Baez i mnoga druga značajna imena popularne kulture i rok muzike. Sam festival je predstavljao svojevrstan vrhunac hipi-pokreta. Procene su da ga je sveukupno za sve ove dane posetilo oko pola miliona ljudi, a sam festival postao je deo opšte kulture, i od ploče sa muzikom sa festivala, pa nadalje, Vudstok je do danas obeležio sve generacije. Jedan od najčuvenijih predstavnika elektronske muzike ikada Žan-Mišel Žar poznat je po svojim ekstravagantnim nastupima, ali i specifičnim mestima na kojima izvodi svoj multimedijalni muzičko-scenski performans. Još od 80-ih godina prošlog veka, kada je bio na vrhuncu popularnosti, pa do danas njegovi koncerti privlače i bukvalno milione posetilaca.
Za početak pomenimo Pariz i dva i po miliona ljudi 1990. godine, baš kada je izašao njegov singl Kalipso. Setimo se legendarne sad već Moskve, i Žarovog koncerta pred tri i po miliona ljudi 1997. godine. Te godine mu je izašao još jedan album u njegovom najpoznatijem serijalu Oxygène 7-13. O tome kolike su metropole Pariz i Moskva zaista nećemo trošiti reči i prostor u ovom zapisu. Brazil i uopšte Rio de Žaneiro predstavljaju jedno mesto gde se održavaju i gde su se događali brojni veliki koncerti. Jedna od najpoznatijih plaža na svetu Kopakabana je tu posebno uvek svima bila atraktivna, te su ovde svoje zapažene nastupe imali najveći i najznačajniji izvođači i bendovi koje je pop i rok muzika ikada iznedrila. Pomenimo svega nekoliko najistaknutijih primera. Koncerti grupe Kvin predvođene sjajnim Fredijem Merkjurijem, te Roda Stjuarta (po mnogima i najveći koncert u istoriji) i besmrtnih Rolingstonsa zapisani su zlatnim slovima u povesnici novije rok istorije. Na Kopakabani je čak i čuvena Madona oborila lični rekord, kada ju je slušalo oko milion i po obožavalaca.
Ovako ekstenzivan uvod imao je za cilj da svima onima koji budu čitali ove redove pokuša da predoči koliko se ljudi sakupi na nekim od najpoznatijih mesta na svetu kada svoje koncerte drže najveće zvezde istorije rokenrola, ali i celokupne pop-kulture uopšte. Zbog toga je cifra od blizu pola miliona prodatih karata za koncert u najmanju ruku kontroverznog pevača Marka Perkovića Tompsona na zagrebačkom Hipodromu, svakako nešto što tera na duboko razmišljanje i preispitivanje kompletnog stanja hrvatskog društva 2025. godine, dakle tri decenije od završetka krvavih građanskih ratova na tlu nekadašnje Jugoslavije.
Za razliku od sve samih velikana svetske muzike koje smo pobrojali u prvim redovima ovog eseja, u pitanju je jedan, i muzički i na svaki drugi način, kič pevač obojen još pride u ustaške boje. Naime, Marko Perković Tompson je bio konobar, a cinici bi primetili da mu je karijera započela slično kao Madoni i još nekim potonjim zvezdama. No, za razliku od njih, njegov put je bio prilično drugačiji. Naime, 1991. godine započeo je krvavi građanski rat u Hrvatskoj. Srbi su izbačeni iz Ustava, a ustaštvo se povampirilo u svom najgorem i najokorelijem vidu. Srbi u Hrvatskoj su proganjani, ubijani, proterivani, a od strane zvaničnog Zagreba stigmatizovani ni manje ni više nego kao agresori. Postalo je sasvim svejedno da li ste običan čovek koji želi da spase sebe i svoju porodicu i izbegne novi genocid kakav je bio u NDH ili uistinu neki ratni profiter i počinilac krivičnih dela i ratnih zločina, čega je svakako bilo, ali daleko manje nego na drugoj strani. Nažalost, za razliku od značajnog dela beogradskih kolega, koji su nosili isključivo antiratne poruke, čak i kad nisu bili u pravu, hrvatski muzičari su se listom svrstali uz HDZ i Franju Tuđmana i postali glasnogovornici i propagatori neoustaške ideologije koja je bila promovisana od strane zvaničnog Zagreba i podržavana spolja.
Na takvom fonu stanoviti Marko Perković se pojavio sa svojom genijalnom idejom da postane pevač koji će svojom muzikom hrabriti i podržavati hrvatske jedinice dok ubijaju i proteruju na najmonstruozniji način Srbe sa teritorije današnje Hrvatske. Nadimak iliti umetničko ime Tompson dobio je dakako po poluautomatskoj pušci koju je rado nosio na ratište gde je, navodno, bio kao dobrovoljac. Borio se u okolini svog rodnoga sela Čavoglava, a nadimak su mu dali njegovi saborci. I već 1992. godine on je pravi tompson zamenio grupom istog imena čiji je glavni vokalni solista postao i krenuo da drži koncerte diljem Hrvatske. Dakle, reklo bi se, nije baš previše ostao na braniku domovine. Nastavio je da piše pesme za podizanje morala tokom rata i već iste 1992. godine izašao je njegov prvi album. Učestvovao je i u Oluji, te bio u jedinicama koje su ušle u Drniš i Knin. Treba li podsećati da se radi o najvećem zločinu u posleratnoj Evropi kada je proterano najmanje 250 000 Srba iz Republike Srpske Krajine, koja je bila zaštićena zona Ujedinjenih nacija.
Kada je rat okončan Tompsonova karijera je samo krenula napred i vinula ga do visina najveće muzičke zvezde u Hrvatskoj. Uz pozdrav Za dom spremni i dobro prepoznatljivu ustašku ikonografiju osvajao je i osvaja srca mnogih obožavalaca u Hrvatskoj, ali i dijaspori. Upravo zbog pesama i ekstremističkih poruka koje šalje, otvorenog koketiranja sa ustaštvom i nacizmom u mnogo navrata mu je zabranjeno da nastupa, a jevrejska udruženja diljem Evrope su iskazivali svoje proteste i zgražavanja nad činjenicom da propagator ustaštva nesmetano drži koncerte. Najveći skandal je izbio 2009. godine kada je koncert Tompsona u švajcarskom gradu Lucernu je bio otkazan nakon što je Socijaldemokratska partija Švajcarske izdala hitno saopštenje povodom Tompsonovog koncerta gde je on označen kao fašista. Na tri godine mu je bio zabranjen ulaz u sve zemlje Šengena, a centar Simon Vizental ga je označio kao neofašističkog pevača. Zabrana je docnije ukinuta, i on je nesmetano nastupao. Nažalost, Hrvatska je ne samo punopravna članica NATO, EU, evrozone i Šengena, nego i zemlja čije neoustaštvo nije bilo nikakva prepreka da postane deo ove velike zajednice naroda. Zabranjivani su mu koncerti i drugde, čak i u samoj Hrvatskoj je bilo protesta protiv njegovih nastupa i to mahom u Istri, u Puli, Poreču, te Umagu.
U avgustu 2015. godine, Perković je održao koncert u Kninu, ispred 80000 vernih obožavalaca, a u sklopu proslave jubileja i dvadesete godišnjice operacije Oluja, gde su mnogi u publici pevali ustaške pesme i skandirali Ubij Srbina! i Idemo ustaše! Društvene mreže su redovno pune mladih i starijih fanova Marka Perkovića Tompsona koji dolaze u crnim ustaškim uniformama i sa ikonografijom koja osvežava sećanja na monstruoznu tvorevinu NDH u kojoj su stotine hiljada prvenstveno Srba, ali ništa manje ni Jevreja, Roma, pa i nekih drugih, pobijeni na najstrašniji i najsvirepiji način. Postoje čak i nacistički izvori koji svedoče o tome da su se Nemci grozili metoda kojima su ustaše, kojima se Tomspon i njegovi obožavaoci ponose, ubijali ljude. No, to ništa nije sprečilo hrvatske sportiste da svoje ogromne i zaslužene uspehe na sportskom polju požele da proslave baš uz Tompsona. I nakon fudbalskog prvenstva sveta u Moskvi 2018. godine i nakon rukometnog šampionata planete ove godine. Sve ovo napred rečeno, međutim, ne smeta nekima da i dalje baš u ovo vreme idu i letuju u Hrvatsku i da za iste navijaju u sportskim takmičenjima. O tome koliko je to tek ozbiljan problem vredelo bi analizirati. Jednako kao i činjenicu da je Tompson optuživan više puta za finansijske malverzacije, te utaju poreza.
U subotu 5. jula na zagrebačkom Hipodromu dogodiće se jedan od najvećih koncerata ikada. Ako gledamo spram broja stanovnika Hrvatske, skoro svaki sedmi ili osmi njen građanin će biti na koncertu Marka Perkovića Tompsona. Brazil ima preko dvesta miliona, a tri i po je slušalo Roda Stjuarta ili milion i po Madonu. Sa sve turistima koji su tamo uvek brojni. Sa druge strane, u našem neposrednom susedstvu jedan pevač problematičnih muzičkih kvaliteta i ekstremističkog, ustaškog, usmerenja sakupiće gotovo 13-14% cele populacije. Naime, zvanično država Hrvatska, po podacima publikovanim 2023. godine ima 3,86 miliona stanovnika. Koga ne mrzi nek izračuna koliko je to ogroman procenat ljudi. Dodajmo da je sigurno veliki broj Hrvata iz Hercegovine došao u Zagreb, a sigurno ih ima i iz dijaspore koji su preko leta došli kući.
Gledano striktno muzički, Tomspon je klasičan pastirski rok i turbo-folk, čega je bilo i u SFRJ. Muzički tu se mešaju raznorazni uticaji, a i njegove glasovne mogućnosti nisu neke impresivne niti predstavljaju neku novinu na muzičkoj sceni Hrvatske. U pitanju je klasičan kič miks začinjen onim što je kod njega u stvari problem. A to su tekstovi i ikonografija. No, evidentno je da to nije problem ni najvišim hrvatskim zvaničnicima, koji su otišli i na njegovu probu, a pola Vlade Republike Hrvatske oduševljeno ide na njegov koncert. Čak i portali koji se neretko smatraju liberalnijim ili umerenijim, poput Indeksa odbrojavaju do ovog, kako kažu, spektakla, a udarne vesti se odnose upravo na pripremu ovog koncerta. Isto se odnosi i kada Tompson objavi neku novu pesmu ili ako bismo pogledali tzv. Trending na Jutjubu, odnosno milionske preglede njegovih pesama.
Možda bi nekog manje upućenog poznavaoca ovo i iznenadilo, ali ne treba zaboraviti da je Hrvatska država koja verovatno jedina na svetu slavi etničko čišćenje i proterivanje svojih građana kao državni praznik, odnosno slavi Oluju. Herojskim naziva i druge akcije hrvatskih jedinica koje su sve do jedne za posledicu imale ubijanje i proterivanje Srba. To društvo je očigledno i dalje suočeno sa velikim problemima i legalizacijom mržnje i ustaštva kao nečeg sasvim normalnog. Razbijanje ćiriličnih tabli u Vukovaru, rušenje nadgrobnih spomenika, prekrajanje istorije, sve je ovo sasvim u skladu sa pola miliona ljudi koji će ići na koncert jednog, ponovimo, u suštini kič pevača zaodenutog u ustašku uniformu, koja je ovde, izgleda, upravo i ključna.
Kritički tonovi o Tompsonu i njegovom liku i delu postoje u delu hrvatske akademske zajednice ali i šire. On je postao zaista jedinstveni fenomen i nije uporediv ni sa jednim drugim na prostoru nekadašnje Jugoslavije, a verovatno i šire. Josip Pečarić je autor više hvalospevnih knjiga o Perkoviću, dok kritičkih i polemićkih radova ima iz pera brojnih naučnika i doista obuhvataju analizu njegovog odnosa prema mnogo tema, od NDH, do rata u Hrvatskoj 1991-1995. te prikazivanju hrvatske istorije i identiteta. Potpisnik ovih redova je po svojoj osnovnoj vokaciji istoričar-medijevista, te je Tompsonovo koketiranje sa istorijom srednjovekovne Hrvatske verovatno posebno indikativan deo. O njegovom uticaju na hrvatski ekstremizam, neofašizam i ultranacionalizam se piše i u Hrvatskoj i van nje. Ali, Tompsona je teško izučavati samo kao studiju slučaja. Da bi se razumelo tih pola miliona u suštini nesrećnih i izmanipulisanih ljudi, zadojenih samo mržnjom i ničim više, mora se sagledavati ceo kontekst odnosa hrvatskog društva prema ustaškom nasleđu, ali i celokupnoj istoriji i kulturi današnje Hrvatske.
Koncert Marka Perkovića zvanog Tompson nije samo muzički događaj. Kada je neko loš muzičar ili pevač/pevačica nekoga ko ide na taj događaj možemo okarakterisati samo kao osobu koja nema ukusa za muziku i koju nisu naučili šta je kvalitetno a šta ne. U konačnici i u tim slučajevima važi ono o ukusima se ne raspravlja. No, ovde je stvar posve drugačija. Kada znamo da se sigurno bar 10-12% građana susedne Hrvatske sabralo na Hipodromu u Zagrebu da kliče Za dom spremni, tu se otvara ozbiljan korpus pitanja. Može li se računati na regionalnu stabilnost i na dobrosusedske odnose sa zemljom gde je ovo glavni događaj koji posećuju najviši državni funkcioneri i gde ide pola Vlade? Gde je EU i brojne organizaciju za zaštitu ljudskih prava da se oglase i sad, ali i za mesec dana kada razularena masa bude ponovo slavila ubijanje Srba? Konačno, izuzev jevrejskih organizacija, od kojih neke jasno i nedvosmisleno Marka Perkovića Tompsona smatraju negatorom holokausta i osuđuju njegovo delovanje, ozbiljnih reakcija nema. Da li će ih biti u narednim danima i zašto se plašimo da neće ili da će biti jako blage? Da citiramo Boba Dilana The answer my friend is blowing in the wind.
(Izvor: KCNS/Mišljenja i stavovi u rubrici Kolumne/Drugi pišu nisu nužno stavovi redakcije Borbe)
