Kraj mita o „Azovstalju”

Piše: Slobodan Samardžija

Pripadnici ukrajinskog pronacističkog puka „Azov” i njihovi saborci iz čeličane „Azovstalj” u Mariupolju odlučili su konačno da polože oružje. Oko 2.000 vojnika okupljenih sa ko zna kojih strana sveta i obučenih u samo njima znane uniforme, pognutih glava i bez oružja, krenulo je prošle nedelje ka protivničkim položajima. U bespreglednim lagumima kombinata, kako kazuju, ostali su samo oni za koje predaja odavno više nije opcija.

Tako je okončana jedna od priča koje aktuelni rat u bivšoj sovjetskoj republici već skoro tri meseca drže na naslovnim stranicama svetskih medija. Odmah pored vesti o svakodnevici popularnih ličnosti, o holivudskim skandalima, sportskim podvizima, velikim prevarama, ubistvima, apokaliptičnim najavama… Ukratko, sve ono što običan svet voli i mora svakodnevno da „svari”.

Dešavanja u Mariupolju su na najogoljeniji način pokazala da ratove danas ne vode vojnici na frontu, već oni koji su zaduženi da te ratove „prevedu” na jezik blizak pomenutom svetu. Naravno, prema uputstvima dobijenim od krugova ili pojedinaca čije interese zastupaju. Tako se i jedna jednostavna predaja igrom reči pretvara u – „uspešno okončanje zadatka” ili „planiranu evakuaciju”.

Priče o velikim tragedijama, istinskim junaštvima, samožrtvovanju pojedinaca, pobedama, pa i porazima, nezaobilazan su element u „podizanju svesti” budućih generacija, ali i onih savremenika kojima gubljenje glave zarad „očuvanja obraza domovine” nije baš preterano privlačno.

Ipak, drama u Mariupolju kao da je sama sebe iscrpila, potrošila se. „Azovstalj” je praktično preko noći postao „vest koja više ne privlači pažnju”, i kao takav je nestao s naslovnih stranica štampe i iz udarnih televizijskih termina.

Ukrajina se, zahvaljujući vojnoj akciji ruskih oružanih snaga, u proteklim mesecima definitivno pretvorila u jedno od onih mesta na kojima se stvaraju mitovi. Oni zasnovani na istinitim događajima ili, što je mnogo češće, izmišljenim negde podalje od bojišta i medijski vešto uobličenim.

„Masakr” u Buči, izbeglištvo miliona Ukrajinaca (uglavnom onih koji su živeli podalje od bojišta), danonoćno raketiranje, hiljade najrazličitijih bespilotnih letelica na nebu iznad bojišta, blokada već pomenutog „Azovstalja”, debakl na Zmijskom ostrvu, „povlačenje” Rusa iz Harkova ili Kijeva, najava američke vojne pomoći vredne čak 40 milijardi dolara… sve su to priče stvorene kako bi se barem na trenutak potisnule prave informacije sa terena, one o broju poginulih i unesrećenih, o uništenim kućama, putevima, fabrikama, upropašćenoj letini.

U ratu istinite priče dobijaju sasvim drugačiji efekat i jednako su opasne po one koje bi trebalo da veličaju, kao i po one druge koje bi trebalo da označe kao neprijatelja. Prvi ukrajinski mit koji je svet bio spreman da proguta bio je onaj o ruskoj nepobedivosti. Zasnovan na medijskim pričama po kojima su armiji najveće države na svetu potrebna svega dva-tri dana da potpuno ovlada pojedinim baltičkim državama, pokrenuo je i procene vremena potrebnog da se „pregazi” Ukrajina.

Činjenica da je u ovom slučaju reč o drugoj po veličini državi na kontinentu, s bezmalo 45 miliona stanovnika, čija je istorija obeležena mnogim velikim ratovima i nesrećama, kao da je prenebregnuta. Ovo je i pokrenulo masovnu bežaniju ka Zapadu, ali i uljuljkalo Ruse u uverenju da je pobeda njihovih momaka jedini mogući ishod. Pokazalo se da ni jedno ni drugo nije tačno. I tako već tri meseca.

Kao nerealno se ispostavilo i da će Zapad bez oklevanja stati na stranu Ukrajine. Da nije baš sve tako jednostavno, shvaćeno je onoga časa kada su granične službe pojedinih evropskih zemalja počele pomnije da proveravaju papire izbeglica, da zadiru u njihovo imovno stanje, pa čak i političku naklonost. Ukratko, da ih prebrojavaju.

Usledio je otvoreni strah od moguće hladne zime i nestašice hrane usled prebrzog i neselektivnog uvođenja ekonomskih sankcija Rusiji. Potom je krenula računica o gubicima izazvanim zatvaranjem ruskog neba za prelet aviona zapadnih putničkih kompanija. Zaziranje od šire upotrebe nuklearne energije kao da je uminulo. I sve zarad stavljanja na jednu zaraćenu stranu, bez prethodnog sagledavanja pravih uzroka sukoba.

Tada na scenu stupaju mitovi poput gore nabrojanih. Mediji, razna „ministarstva za istinu”, međunarodni skupovi, sve je usmereno na to da se i oni koji imaju neke svoje, drugačije muke, uvuku u priču o jednom sukobu koji bi lako mogao da se pretvori u neki novi Veliki rat. A to je mnogo lakše ostvariti ako imaš Buču, „Azovstalj”, priče o 40 milijardi dolara američke pomoći, ulazak Švedske i Finske u NATO. Pa makar sve bilo puko medijsko nadigravanje.

(Politika.rs)