Krađa izbora, ili: Ko podmeće fotokopirane glasačke listiće

Piše: Nikola Vrzić

Izbori u Srbiji prošle nedelje nisu bili pokradeni. Ali to ne znači da krađe nema. Ona je, naime, upravo u toku.

No, krenimo redom.

Kada je nemačka šefica diplomatije Analena Berbok, kojoj u Briselu opremaju luksuznu rezidenciju od 15.000 kvadrata sa teniskim terenom i zatvorenim bazenom, pre oko godinu dana poručila da će biti uz Ukrajinu „bez obzira šta nemački glasači misle“, na savršeno je jasan način pokazala i šta misli o mišljenju tih svojih glasača – ne misli ništa. Što znači da joj je do mišljenja glasača u Srbiji i naše demokratije stalo još i manje.

Ovo je okvir neophodan za razumevanje onoga što nam se događa a Marija Zaharova opisuje kao iskaz „ogromne želje“ Zapada da se u Srbiji dogodi Majdan, „kako bi se ostvarili ciljevi koji nisu u skladu sa demokratskim procesima, a u cilju promovisanja zapadnih interesa“.

Drugim rečima: kad (god) se sa Zapada pobune oko stanja demokratije u Srbiji, ne bune se zato što im je stvarno stalo do demokratije u Srbiji – nije im stalo uopšte, priznala je sama Analena Berbok – nego im to dođe kao zgodan izgovor pod kojim nećemo ni primetiti da nam podvaljuju neke svoje interese. Koji su, naravno, po pravilu suprotni našim interesima, od Kosova i Metohije do uvođenja sankcija Rusiji.

Elem, već smo na ovom mestu upozorili da se priprema scenario postizbornih protesta povodom izborne krađe i pre nego što su izbori, pa stoga i navodna krađa, uopšte i održani; „Dojče vele“ nas je 10 dana pred izbore obaveštavao da se u Srbiji „izbori kradu pre izbora“ te da bi ”mogli da izbiju protesti za ’odbranu narodne volje’“, a putem istog nemačkog medijskog servisa je spoljnopolitički stručnjak njihove vladajuće partije, takođe pre izbora, priznao da „ciljano radimo na jačanju onih snaga koje se zalažu za evropsku perspektivu Srbije“ jer je „Vučić premalo isporučio“. Iste snage, iz Srbije protiv nasilja, u tom su smislu bile primljene i u Bundestagu kod Zelenih Analene Berbok.

Zanimljivo je, iz ove perspektive, i podsećanje na one falsifikovane potpise podrške nekim izbornim listama – javne ličnosti, novinari, aktivisti iz nevladinog sektora – koji su, sumnjamo, tamo ubačeni samo da bi bili pronađeni. S idejom da se unapred baci senka sumnje na regularnost izbora; uostalom, ako se neko zaista bavio ovom nezakonitom radnjom bez želje da u tome bude uhvaćen, nije li bilo mnogo razumnije da je falsifikovano potpisao bilo kojeg građanina manje poznatog javnosti. Pa čitav slučaj do javnosti ne bi ni dospeo, i prevara bi prošla iz prostog razloga što je niko ne bi ni primetio.

I ovo svedoči koliko je čitava operacija bila opsežna i prilježno pripremana, da odmah posle izbora zagrmi, najglasnije, putem medijskog servisa Junajted grupe. Koja je, da podsetimo i ovom prilikom, u privatnom, korporativnom (su)vlasništvu investicionih fondova koji upravljaju imovinom vrednom na desetine milijardi dolara. Te shodno tome nemaju ama baš nikakvu obavezu prema javnom interesu Srbije i njenih građana. A da i ne podsećamo da neki od tih medija iz Junajted grupe ni uređivački odbor nemaju u Srbiji nego u Luksemburgu i u njemu sede neki stranci a ne Srbi.

I tako oni odande sve znaju pa javljaju da „rezultati (izbora) ne odražavaju stvarnu volju građana“, da je „neophodna inostrana istraga“ jer „posmatrač Evropskog parlamenta Andreas Šider kaže da nigde nije doživeo ono što je video na izborima u Srbiji“, da je „čitav proces kontaminiran i delegitimisan“, da „duh Felipea Gonzalesa opet lebdi nad Srbijom“ i otuda pitanje „da li će, na kraju, o regularnosti izbora presuditi međunarodni faktor“…

A Klemen Grošelj, šef misije Evropskog parlamenta, objašnjava i kako su „izborne nepravilnosti ovog puta bile otvorene i brutalne“, dok je njegov kolega Austrijanac Stefan Šenah, šef misije Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, u prilog toj otvorenoj i brutalnoj krađi otkrio i da je bilo fotokopiranih glasačkih listića, kaže sugestivno, „istina je šokantna“.

E, sad, što se tiče tih međunarodnih posmatrača što tvrde da su izbori u Srbiji pokradeni – o fotokopiranim listićima uskoro – RT Balkan već je skrenuo pažnju da to nisu neki nezainteresovani, dakle, objektivni i benevolentni posmatrači ovdašnjeg izbornog procesa, nego političari s vrlo jasno izraženim stavovima u pogledu naših unutrašnjih političkih pitanja – od Kosova i Metohije do odnosa s Rusijom – i, kao takvi, em nezadovoljni dosadašnjom politikom Srbije u ovom pogledu, em zainteresovani da se ta politika promeni. Zaboga, jedan od njih sedi u upravi „Društva austrijsko-kosovskog prijateljstva“, i to sa onim NATO egzibicionistom Ginterom Felingerom koji traži da se u Beogradu umesto spomenika Milice Rakić podigne spomenik Madlen Olbrajt; valjda nam ta gnusoba govori sve što treba da znamo o dobronamernosti svih njihovih opservacija i zahteva.

A zahtev je, ukratko, poništavanje izbora u ime svih pronađenih nepravilnosti, to jest onoga što već pomenuti posmatrač iz Evropskog parlamenta „nigde nije doživeo“. Pa je u tom smislu Srbija protiv nasilja i podnela odgovarajuće zahteve izbornim komisijama. Istovetni – copy/paste – zahtevi podneti su najpre u Beogradu, a zatim i redom, širom Srbije.

Uz obilje uopštenih, načelnih primedbi o „povredi prava na slobodnu i jednaku izbornu kampanju“ i tome sličnim temama koje su sve odreda izgubile svaki značaj još kada su svi pristali da izađu na izbore pod postojećim uslovima – a još manje sad mogu da predstavljaju pravni osnov za poništavanje izbora – navedeni su, međutim, i neki konkretni slučajevi, primeri nepravilnosti na biračkim mestima zabeleženi u zapisnicima o radu biračkih odbora, koji jedino i mogu da budu dokazi za tvrdnje o krađi izbora. Jer samo tu ona i može da bude izvedena.

Važna napomena: svi učesnici u izbornom procesu imali su svoje predstavnike na svakom biračkom mestu, zahvaljujući čemu je svaka nepravilnost i mogla da bude uočena i zabeležena. I druga važna napomena: svi zapisnici o radu biračkih odbora na svakom biračkom mestu nalaze se na sajtu Republičke izborne komisije. Pa svako može da ih pregleda.

Naravno, pregledali smo svih 1.177 zapisnika sa beogradskih izbora za koje se tvrdi da su bili i najneregularniji. Od 1.177 zapisnika, 1.131 nema ništa zabeleženo u polju za primedbe, overeno potpisima svih članova biračkog odbora, iz svih stranaka. Od preostalih 46 (od ukupno 1.177), u 37 zapisnika ima i nešto konkretno, u smislu primedbe, da je zabeleženo.

Ali ne samo da 37 od 1.177 ne može da se smatra dovoljno masovnim razlogom za poništavanje svih izbora, nego, i u tih 37 ima raznoraznih primedbi koje nemaju nikakve veze s krađom izbora.

Na primer, citiramo, „nepomično sedenje (nekog birača) na biračkom mestu duži vremenski period“, pa se na drugom mestu neki birač pogrešno potpisao u biračkom spisku, jedan je odbio da mu poprskaju prst, jedna primedba kaže da se „na udaljenosti oko 50 metara nalazi sedište SNS stranke i slike njihovog člana koji sebe naziva predsednikom svih građana“, bio je i slučaj glasačkog listića u pogrešnoj kutiji, pokušaj krađe listića i svađa s građanima, jedna članica biračkog odbora kao primedbu je stavila što je na njihovom biračkom mestu upisano mnogo više birača nego na drugim biračkim mestima pa nisu imali vremena za pauzu (dok kolege valjda jesu), jedno biračko mesto otvoreno u 7:06 umesto tačno u 7 sati, poneki mrtav čovek u biračkom spisku ali takvi nisu glasali, i tako dalje, uglavnom slične sadržine.

Od kudikamo ozbiljnijih primedbi, jedna u kojoj je članica biračkog odbora iz SNS-a u svoj blok zapisivala ko je glasao, par pojedinačnih slučajeva slikanja listića, na jednom mestu na Novom Beogradu „uočeno grupisanje birača (…) uz pratnju određenih lica koja su ih evidentno vodila na glasanje“, ili je takav bio utisak posmatrača, te Novi Beograd 76 gde je neidentifikovani „mobilni tim Zeleno-levog fronta preneo informaciju (…) da su lično videli kupovinu glasova ispred biračkog mesta 76 u 11:28“, što teško da može da ima karakter dokaza na sudu, ali, eto, i to je zabeleženo.

Sve u svemu, manje od 10 od ukupno 1.177 biračkih mesta za koje može da se smatra da je bilo ičeg više ili manje spornog. Očigledno nedovoljno za zaključak o masovnoj krađi.

I, da, još dva vrlo zanimljiva slučaja fotokopiranih glasačkih listića, onih koje je posmatrač Šenah naveo kao dokaz izborne krađe. Ne možemo a da ne primetimo da je reč o ozbiljnoj podvali, jer, iz njegovih reči neoprezniji slušalac stiče utisak da su ti falsifikovani, fotokopirani listići korišćeni masovno čim ih smatra vrednim pomena, te da su lažne listiće brojali kao prave i time, je l, slagali i rezultat izbora.

Međutim, slovima, tri (3) fotokopirana listića nađena su na biračkom mestu 24 na Vračaru, i pet (5) na Čukarici 36. I naravno da nisu ubrojani u rezultat nego su izdvojeni sa strane, uz interesantnu primedbu članice biračkog odbora s Čukarice da su „neidentifikovani birači pokušali da obore izbore ubacivanjem pet lažnih fotokopiranih listića. Ti listići su uklonjeni iz glasačke kutije i stavljeni u posebnu kovertu sa nalepnicom koja je priložena uz ovu primedbu.“

Kao i oni falsifikovani potpisi: ubačeni da bi bili pronađeni. Da bi posmatrač Šenah to onda mogao da spomene kao ilustraciju ocene o pokradenim izborima.

Nije mnogo drugačije ni u pogledu onog drugog dokaza tvrdnje o pokradenim izborima, koji se odnosi na 40.000 glasača iz Republike Srpske dovezenih u Beograd da glasaju i promene ishod izbora. Naravno da 800 autobusa, potrebnih da dovezu toliki broj ljudi, niko nije video.

Ali nije samo to dokaz slabe potkrepljenosti ovih tvrdnji dokazima, nego i evidencija MUP-a o ukupnom broju Beograđana u poslednje 23 godine, s promenama u broju stanovnika od godine do godine koja ne pokazuje bilo kakve anomalije u pogledu većeg broja novoprijavljenih od uobičajenog, kao i ukupan broj birača s ranijih izbora u poređenju s ovogodišnjim. Gde je, onda, tih „30 odsto fantomskih birača“ na ovim izborima – kojih nije bilo na prošlim izborima – o kojima sad govore „one snage koje se zalažu za evropsku perspektivu Srbije“ uz podršku Nemačke i njoj nadređene članice NATO-a?

Otuda i pomenuta sumnja u izbornu krađu. Nije se ona dogodila na biračkim mestima – jer bi nešto negde u tom smislu moralo da bude zabeleženo u dovoljno velikom obimu da bi imalo efekta u odnosu na biračko telo od 1.613.190 glasača u Beogradu – nego se krađa izbora, odnosno iskazane volje naroda odvija u ovom postizbornom periodu. Kroz pokušaj da se u sadejstvu tih snaga koje se zalažu za evropsku perspektivu Srbije i svih onih koji „ciljano rade“ na njihovom jačanju obore izbori čiji im ishod nije po volji.

Ili pak cilj svega ovoga i nije baš Majdan – ne zato što su gadljivi na takvo rešenje, nego nisu u mogućnosti da ga sprovedu jer nema takvog raspoloženja u potrebnoj količini – nego je cilj ovog pokušaja oduzimanja legitimiteta srpskom izbornom procesu sadržan u koordinisanim reakcijama Berlina i Vašingtona i zahtevu njihovih ovdašnjih saradnika da rezultat izbora ne bude priznat. Što bi u nastavku moglo i da dovede do nepriznavanja vlasti nastale iz takvih izbora, nešto poput onoga što smo već imali prilike da vidimo u slučaju Belorusije i Aleksandra Lukašenka.

Da li pretnju ovakvim beloruskim scenarijem, koga je sam napisao i pre nego što su naši izbori održani, Zapad sad koristi kao sredstvo ucene aktualne i naredne vlasti? Da učine ono što ne smeju da učine – od Kosova i Metohije do Rusije – kako bi izbegli sudbinu Belorusije…

I takva mogućnost postoji. Upravo zato svi sad moramo da budemo naročito oprezni. Za početak, tako što ćemo shvatiti ko nam to podmeće fotokopirane listiće, i sa kojim ciljem. Ili smo, možda, dovoljno naivni da poverujemo da se Analena Berbok obazire na ono što misle (i glasaju) Srbi kad se ne obazire na ono što misle njeni Nemci? U tom slučaju nam spasa ipak nema…