KOPANJE TUŽILAŠTA

PIŠE: SIBIN

Na slici R. Magrita vidimo nelogičnost: ogromna rupa zjapi na vratima. („Neočekivani odgovor“, 1933.) Iznutra, iz sobe, izbija mrak. Nenastanjen životom. Nastanjen nepomjerljivim stvarima.

Ta slika mi prođe mislima kad vidjeh fotografiju: kartonska kutija, pored nje rupa u betonu, iznad prizora naslov: „Opet se kopalo ublizu Tužilaštva.“

Pretpostavimo da jednog dana, jer se kopa u zoni okolo tužilaštva („mediji su iskopali rupu, i čekaju da stvarnost upadne u nju“, otprilike kaže Pol Virilio), tužilaštvo propadne u rupu. Kakav bi tek to naslov bio: Tužilaštvo nestalo u rupi bez dna!

Inače, na svakom koraku možete čuti, ako šetate, da građani često u razgovorima iz kojih izbija nezadovoljstvo, koriste riječ – rupa. Tipa: kakva rupa od države, ili: živimo u rupi od svijeta, i sl., što je naricanje slično grčkom horu u tragedijama dok lamentuju nad sudbinom.

U redu je, gospodo, majstorisati na zgradi Tužilašta, molati, popravljati fasadu, drugo je kad kopate ispod tužilaštva, sa namjerom da ga survate u bezdan.

Nisu, dakle, ni najmanji problem lažne dojave o podmetnutoj bombi u tužilaštvu, nego kopanje, rupa koja se formira oko te zgrade bez koje sve ode u rupu, kapirate…