KOME SMO JOŠ MI BITNI

Piše: SIBIN

U priči „Dvojnik“ (Borhes), čitamo rečenicu: „Nismo mogli da se lažemo, što je otežavalo dijalog.“

Problem palanke je neodrživost priče koju unutar sebe prenosi o sebi. Utoliko prije, potrebno je dekonstruktivistički prići – predanju, u suprotnom, događa se da ono što se živi i slika o sebi, nemaju dodirnih tačaka, a to vodi ličnom i kolektivnom slomu.

Svakako, provinciju karakteriše predimenzionirana predstava o sebi. Zato je Živko Nikolić tako otrežnjujući tip stvaraoca: raskriva jedan mentalitet opsjednut iluzijom o nekakvoj samobitnosti, koja se sudara sa potpuno drukčijim odrazom. Ta komičnost je istovremeno i kost u grlu.

Mit se dobro drži u zajednicama nesklonim samopropitivanju; hoćemo li, dakle, progresivne vrijednosti, ili – stare, ovještale, potrošene kalupe da se na njih i dalje kolektiv kalemi?

U eri „humane tehnogeneze“, tijela kao – mjesta – susreta čovjeka i tehnologije, ovdje se još vode bitke oko identiteta. Do ove gore još, očigledno, nije doputovala vijest da, budućnost neće biti prepoznata po ljudskom liku i tragu.

Ako u supstanci ove zajednice ustrajava duh plemena, ništa nam dobro neće donijeti eventualni ko-zna-kad ulazak u EU, štaviše, to može tek da bude fatalno. Ne samo iz razloga što će mladi pobjeći glavom bez obzira, uveliko već drukčije struktuirani zahvaljujući tehnološkom uplivu u njihov život, otcjepljenji su od prošlosti. (Kojeg srednjoškolca, u suštini, interesuju tzv. – nova čitanja Njegoša? Od 2000-te, naovamo, u ovom milenijumu, sadašnjost biva – ostrvljena!)

Tranzicija je prohujala i njene posledice su strahotne, međutim, sve zavisi od toga šta nove generacije mogu učiniti, a ništa osim priče o DPS-u i UDBI nisu dobile u nasleđe. Osim poneke yugonostalgične pričice o – buržuju Brozu i zlatnom dobu u SFRJ.

Sinoć smo u emisiji „Načisto“ čuli štošta što nam nije potaman. Ali, baš na to treba da se navikavamo!