Koliko košta jugoslovenstvo?

Piše: Filip Rodić

SRBIJI treba Sergej Trifunović – naslov je teksta koji je pre nekoliko godina za beogradski „Danas“ napisao Igor Besermenji, negdašnji spiker televizije N1, posebno hvaleći Trifunovićev, kako je naveo, „šupičkumaterinu“ stav. Moram priznati da osećam izvesnu nelagodu što se, četiri godine kasnije, moram sasvim složiti s naslovom objavljenim u jednom takvom listu iz pera jednog takvog „pisca“ (kako je „Danas“ tada predstavljao Besermenjija).

Za olakšavajuću okolnost sebi uzimam to što su razlozi za isti zaključak kod Besermenjija i mene sasvim različiti. Dok je „pisac iz Novog Sada“ 2019. bio opčinjen Sergejevom „borbom protiv diktature“ i isticao da „on tu nema kome da se pravda“, ja sam danas fasciniran sistemom vrednosti kojim se Trifunović vodi i mislim da on može Srbima otrežnjujuće poslužiti (ponovo) kao (još) jedan primer vrlina drugosrbijanštine.

Kao da iz postupka Puniše Račića nisu naučili kako prosečan Srbin reaguje na pitanja tipa „Koliko košta ta vaša srpska krv? Koliko košta Kajmakčalan? Da platimo – pa da budemo mirni!“, današnji baštinici zapadnoevropskih vrednosti kod nas uporno ponavljaju tu mantru, pitajući koliko košta ovo i koliko košta ono verujući da bukvalno sve ima svoju cenu. Tako mi je, na primer, pre nekog vremena u jednoj televizijskoj emisiji, zalažući se za uvođenje sankcija Rusiji, direktor „Srpskog telegrafa“ Saša Milovanović postavio pitanje „koliko smo to dužni Rusiji, da platimo“. Sličan pristup imao je svojevremeno i glavni urednik „Nedeljnika“ kada je predlagao da uslov za glasanje na eventualnom referendumu o očuvanju Kosova i Metohije u okviru Srbije bude uplata od sto, dvesta evra, jer „to košta“. I tako dalje, i tako dalje.

Da nas naš ponos, vrline i sloboda koštaju neki novac stalno nam pominju. Zaboravljaju, pritom, pravu cenu za to koja je plaćana, koja se plaća i koja će se plaćati ne u evrima ili dolarima nego u krvi. Da oni to prosto ne mogu da shvate i da za njih ta prolivena krv (sve dok nije njihova, valjda) nema apsolutno nikakvu vrednost najbolje nam je ovih dana demonstrirao upravo Sergej Trifunović i na tome mu hvala.

U aprilu ove godine, gostujući na jednom podkastu, Sergej Trifunović je doslovno rekao: „Od Hrvata nisam imao nikakva zla, od Srba jesam. Ja lično, kome su Hrvati pobili dosta familije u Jasenovcu, Staroj Gradiški. Interesantno je da svi ti veliki Srbi koji ‘e ideš na more'“ Je l’ vama neko stradao u Jasenovcu i Staroj Gradiški? E, pa vidiš, meni jeste. Osam u Jasenovcu, 28 su pobile ustaše. Ujak mi se rodio u Staroj Gradiški.“ Dakle, to što su Sergeju poklali 28 članova porodice nije ništa protiv njega lično, i to je, po svemu sudeći, uspeo da im oprosti, da pređe preko toga u duhu bratstva i jedinstva i jugoslovenstva. U redu, to je lepo od njega, velikodušno i „jugoslovenski“, da ne kažemo hrišćanski.

Ali samo nekoliko meseci kasnije država Hrvatska uspeva konačno da se zameri Trifunoviću. Ono što ustaše nisu postigle klanjem 28 članova njegove porodice, uspeo je neki splitski sudija kaznivši ga sa „preko 1.500 evra“. Sergej se u momentu odriče svog jugoslovenstva i u najnovijoj članici velike evropske porodice, „kojoj svi težimo“, vidi nepatvoreno zlo, zaklinje se da „nikada više neće doći u Split“. Da u hrvatskim snagama bezbednosti vidi reinkarnaciju Francetićeve Crne legije bilo je dovoljno 1.500 evra, ali ne i 250.000 proteranih i sve ostalo. Eto, imamo odgovor koliko jednog predstavnika „prosvećene srpske elite“ može da košta jugoslovenstvo. I to ne obično nego, kako je „Blic“ pisao 2014, „pravo jugoslovenstvo“ jer je Sergej „radio u Beogradu, hvalio Zagreb i nosio majicu bosanskog generala“ (Trifunović je 2011. na premijeri filma „Montevideo, Bog te video“ u Sarajevu nosio majicu sa likom generala takozvane Armije BiH Jovana Divjaka, odgovornog, između ostalog, za pokolj regruta JNA u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu 1992. godine).

Ali cenom od 1.500 evra nije plaćena samo vera u jugoslovenstvo nego i u jednu od najuzvišenijih evropskih vrednosti – pravnu državu i vladavinu prava. Treba li da vas podsećam koliko se nosioci proevrounijskog i prozapadnog duha an ženeral kunu u vladavinu prava i pravnu državu? Dok Brisel nije uveo „klastere“, najvažnija poglavlja u pregovorima o pristupanju EU bila su upravo poglavlja 23 i 24 koja se tiču pravosuđa, ljudskih prava, sloboda i bezbednosti, što su, kako nam je onomad nemački GIZ tvrdio, „osnovne vrednosti na kojima počiva Evropska unija“.

Jednačina je jednostavna – ne poštuješ zakon, policija te privodi, sudija te kažnjava. To je tako u svim „civilizovanim zemljama“, što bi ono rekli. Dakle, ako ti je to vrhunska vrednost, stvar principa, onda treba da uradiš jednu od dve stvari – da poštuješ zakon takav kakav jeste, ili da prihvatiš da snosiš posledice. Sve drugo je necivilizirano, kaj ne? Da je Sergej Trifunović ono za šta se izdaje da jeste, trebalo bi u nebesa da diže državu Hrvatsku, a ne da mu ona odjednom zbog primene zakona postaje „ustaška“, kad već to nije bila dok je proterivala i klala. U stvari, primena zakona je ni na koji način i ne čini „ustaškom“, mada je jedno vreme tamo i klanje bilo zakonito.

Elem, nije ovo tekst o Sergeju Trifunoviću. Ovo je tekst o opštem duhu među neojugoslovenima i europejcima, kojima vrednosti prestaju kada koštaju „preko 1.500“ evra, kojima je ustav svetinja kada ga navodno krši predsednik, a toalet-papir kada sprečava „priznavanje realnosti“ u vidu kosovske nezavisnosti. Zato nam je potreban Sergej Trifunović i njemu slični – da se osvestimo.

(Novosti)

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrici „Drugi pišu“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)