Koliko još treba Srbija da se „skupi” da bi EU odlučila da se proširi?
Piše: Vladan Petrov
Počevši da trošim pedeseto leto izgubio sam onu, neodoljivu privilegiju mladosti da verujem u slučajnosti. Otuda, svakako, ne smatram slučajnim moj kratki susret sa jednim Sarajlijom letos na Tjentištu, gde sam redovno kao dete s mojim roditeljima pristajao da se odmorim na putu za more. Videvši beogradske tablice, srdačno je pružio ruku da se pozdravi, rekavši mojoj Smilji i meni: „Beograđani, uvek vas je lepo videti. Kako je bilo dobro u bivšoj Jugi, ali vi mlađi verovatno se tog vremena ne sećate.” Pogledao sam ga pažljivije. Bio je dežmekast, prosed i proćelav, ali nije bio stariji od mene. To mu, uz širok osmeh, odmah i saopštih: „Dobro se sećam Jugoslavije, jer sam prijatelju stariji od tebe.” „Nemoguće”, odgovori, „pa ja ću za koju godinu napuniti 50”. „Eto vidiš”, rekoh, dečački zadovoljan što je moja procena bila tačna. „Stariji sam. Ja ušao u pedesetu.” Ostavih ga u neverici.
Kao što više ne verujem u slučajnosti, tako sam još više ubeđen da ništa nije kao što izgleda da jeste, naročito na prvi pogled, a možda ni u prvih 50 godina. Nekad je potrebno da protekne najmanje toliko vremena da bi se o posebno važnim i složenim pojavama i događajima moglo nešto reći, kako mi što umišljamo da se bavimo ozbiljnom naukom, imamo običaj da kažemo – da se zauzme objektivan stav sa određene vremenske distance. To je svakako jedan od dobrih razloga da se obeleži pola veka jednog ustava jedne nekad, po mnogim objektivnim i još više po mnogim subjektivnim parametrima, velike države. Ustav SFRJ iz 1974. može se posmatrati kroz prizmu mitova i prošlosti. Ipak, mnogo je važnije govoriti o sadašnjosti i o budućnosti na ovim bivšim jugoslovenskim prostorima, koje oduzevši Hrvatsku i Sloveniju i dodavši nam Albaniju, neko ne zna tačno ko, ali mogu da pretpostavim, nazva nesrećnim i besmislenim nazivom „zapadni Balkan”. I premda naš znameniti književnik i politički vođ opozicije s početka 90-ih godina prošlog veka Vuk Drašković tvrdi da je tada propuštena istorijska prilika da demokratski reformisana Jugoslavija uđe cela u tadašnju EZ, pre bih rekao da je isti onaj što nam je to tada nudio u ime EZ, pre toga doneo odluku da mi u tu zajednicu ulazimo parcijalno, na komade: Slovenija, potom Hrvatska, pa onda, ko zna kada, zapadni Balkan i u njemu Srbija bez najmanje jedne pokrajine. U stvari, pošto je politika uslovljavanja EU „kreativna”, kako poodavno reče jedan njen visoki zvaničnik, ko zna, možda se Srbija dok postane član još i više skupi. Uostalom, politika proširenja EU nije u modi, a politika „skupljanja” Srbije izgleda, nažalost, ne izlazi iz mode.
Iz ovog proizlazi i jedna moja osnovna polunaučna teza, koja bi možda bila i naučna da u ovom periodu života imam vremena da se posvetim nauci sav i ceo – Ustav SFRJ iz 1974. nije samo istorijski ustav, odnosno konstitucionalni akt iz naše socijalističke prošlosti. Njegova dejstva nisu okončana. Taj proces još uvek traje. Hoće li Evropa pre ostati bez ovakve EU nego Srbija bez ovakvog Kosova? I EU i tzv. Kosovo tvorevina su kolektivnog Zapada i svetskog poretka kojem se nazire kraj uz, nažalost, već realne i potencijalne velike sukobe. Da li će se kroz 50 godina pokazati da je ipak bilo onako kao što je na početku izgledalo da jeste, odnosno da je taj proces bio kompletna dezintegracija ovog državno-pravnog prostora do svođenja Srbije na „Srbijicu” ili će se nešto desiti što će taj proces zaustaviti u tački koju kolektivni Zapad nije planirao kada je još 60-ih godina pravio strategiju za Balkan, u kojoj je jedan, ali važan „čip” bio i Ustav SFRJ iz 1974? Postoje legitimna očekivanja da je ovaj drugi scenario moguć.
A do tada, šta mi mali, što nam je geografija stvorila usud da se nama bez prestanka bave veliki, treba da radimo? Treba da razvijamo kulturu dijaloga, jer ona ima vanrednu objedinjujuću moć. Ta kultura vrednuje različitost, uvažava tuđe mišljenje i poštuje autentičnost svakog nacionalnog, verskog i drugog kolektiviteta i individuuma. To je kultura „balansa”, i to baš s onim naglaskom mog legendarnog zemljaka Svetislava Pešića, jednog od poslednjih vrhunskih izdanaka stare jugoslovenske škole, one što umalo dvaput pobedi Amerikance. Ta kultura, i dalje verujem, u mojoj pedesetoj godini, na pedesetogodišnjicu Ustava iz 1974. godine, jače spaja ljude, vreme i prostore, nego što bilo koja politika, lokalna, regionalna i globalna, može da razdvoji i razori.
(Politika)
(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)