Koliki je značaj predsjedničkih izbora u Americi

Piše: Siniša Ljepojević

Svake četiri godine medijsko-politička mašinerija zasipa svetsko javno mnjenje pričama o planetarnoj važnosti predsedničkih izbora u Americi pa se nameće utisak da sudbina sveta zavisi od toga ko će da bude novi američki predsednik. Ali, u savremenim okolnostima se nameće i pitanje koji je stvarni značaj tih izbora.

Već mnogo godina je jasno da se stvaranjem mita o američkim predsedničkim izborima u stvari održava privid američke moći i sve manjeg značaja predsednika ali i prikrivanja izbornih manipulacija i neregularnosti čiji je najbizarniji simbol izbor Džozefa Bajdena pre skoro četiri godine. Jednom prilikom je, sada pokojni, šef britanske diplomatije Robin Kuk ispričao da je za četiri godine svog stolovanja u Forin ofisu pokušavao da utvrdi ko je stvarna vlast u Vašingtonu, ali nije uspeo. Jedino što je, priznao je, utvrdio je to da ta vlast nije u Beloj kući. Ali, mnogi još uvek drugačije misle pa je tako čak i mudri ruski filozof Aleksandar Dugin nedavno izjavio da od narednih predsedničkih izbora „zavisi sudbina sveta“.

Da li zaista „sudbina sveta“ zavisi od budućeg američkog predsednika?

Amerika još uvek može da nanese mnogo bola i razaranja ali realno nije više dovoljno moćna. Privid svoje moći pored medijske mašinerije pokušava da održi i neprestanim ratovima širom sveta, ali ni jedan do sada nije dobila. Amerika ne može da pobedi. Istovremeno, već je izgrađen novi ne-američki svet koji ide svojim putem bez Amerika i njenih zapadnih satrapa.

Iza zatvorenih vrata

Težište važnosti američkog predsednika je, tako se bar javnosti predstavlja, u spoljnoj politici njegove administracije i malo gde je spoljna politika toliko upletena u domaću političku scenu kao u Americi. Predstava o moći Amerike u svetu je najjači kohezioni faktor unutrašnje politike i njen ideološki predznak. Pa se na toj osnovi vodi i globalna medijska kampanja uoči svakih izbora. A da li predsednik Amerika ima presudan uticaj na spoljnu politiku?

Kada je reč o spoljnoj politici, tu je malo toga javno poznato jer se o njoj raspravlja i odlučuje iza zatvorenih vrata. Ali ne iza zatvorenih vrata predsedničkog kabineta. Sve se odluke donose daleko od očiju javnosti. To je zatvorena spoljnopolitička struktura koja funkcioniše već decenijama i zove se duboka država i ona neće da dozvoli da se bilo šta menja. Ko god bio predsednik. Duboka država u Americi postoji već dugo, ali je posebno ojačala od vremena predsednika Bila Klintona a najjača je postala za mandata Džoa Bajdena. Sada je, tvrdi se, njen glavni operativac bivši predsednik Barak Obama.

I način i vreme Bajdenovog odustajanja od kandidature je orkestrirano iza scene. To je bilo u tiho nedeljno predvečerje porukom na internetu a njegov kabinet, kako se otkrilo, o tome je obavešten tek nekoliko minuta pre toga. Sumnja se da se Bajdenovim žrtvovanjem nastojalo da se potisne neuspeli atentat na Donalda Trampa mada je i dalje teško razabrati šta se stvarno dešava. I utisak je da se namerno stvara haotično stanje kako javnost ne bi mogla da se snađe. Sve je postalo manipulacija i duboka država nastavlja da kreira haotično stanje.

I onda je uz podršku porodice Klinton i Obame lansirana potpredsednica Kamala Haris koja u realnosti nema podršku javnosti niti je ikada ona lično bila na bilo kakvim izborima ali to očigledno nije ni važno. Društvene mreže iz Silicijumske doline će pomoći kao i Bajdenu koji takođe u javnosti pa ni u Demokratskoj stranci nije bio naročito važan.

Politika se ne menja

Odmah su krenula navodna istraživanja kako je ona već sakupila mnogo novca i stigla pa čak i prestigla Donalda Trampa. Oglasio se i profesor Alan Lihtman koji ima status pouzdanog prognozera izjavom da će Kamala Haris odneti pobedu na predstojećim predsedničkim izborima. On je i 2016. predskazao pobedu Donalda Trampa a 2019. Džoa Bajdena. Ali, još uvek je neizvesno da li će ona uopšte biti kandidat Demokratske stranke ili je ovo samo kupovanje vremena jer je očigledno da „pravog“ kandidata još nema. U međuvremenu, Kamila Haris već obavlja predsedničke dužnosti jer očigledno predsednik Bajden nije u zdravstvenom stanju da ih vrši.

Istovremeno je nastavljena negativna kampanja protiv Donalda Trampa pa se javnost zasipa neverovatnim pričama od kojih je najbizarnija da je on sam organizovao atentat na sebe. U sve se uključio i novopečeni aktivista duboke države i vodeći ratni huškač, bivši britanski premijer Boris Džonson koji se sreo sa Trampom i navodno predložio mu mirovni sporazum u Ukrajini u kojem izdvaja predlog da Tramp odustanu od insistiranja na granicama Ukrajine iz 1991. godine. Džonson tvrdi da „Tramp razume da će poraz Kijeva biti ogroman poraz za Sjedinjene Države“ i veruje da on može da okonča rat pod uslovima prihvatljivim za Ukrajinu i Zapad. Čak navodi da bi u budućnosti „dobro naoružana ukrajinska vojska mogla da zameni američki kontingent u Evropi, što bi Trampu omogućilo da uštedi novac, vrati američke vojnike kući i natera Evropu da učini više za sopstvene odbrambene sposobnosti“.

U stvari, sve su to samo predstave za javnost a odluke donosi neko drugi, duboka država a ti ljudi neće dozvoliti da se bilo šta menja pa ko god bude predsednik. Na osnovu većinskog i stvarnog raspoloženja javnosti Donald Tramp je u prednosti ali i da bude izabran za predsednika promena u američkoj spoljnoj politici gotovo je sigurno neće biti. Možda će biti promenjena samo retorika Bele kuće ali politika se ne menja.

I to uprkos temeljnim promenama u svetu i tome što se Amerika suočava sa serijom međunarodnih kriza. Ratnička politika vašingtonske duboke države se ne menja. Ukrajina ostaje kao neka nova bezbožnička religija, zatim dežurni ratnici na Bliskom istoku a pripreme za sukob sa Kinom kao glavnim protivnikom se intenziviraju. Prvi na ratničkoj listi je izgleda Bliski istok i uočljivo je da je posle posete Vašingtonu izraelski premijer Benjamin Netanjahu intenzivirao ratne provokacije koje bi mogle da izazovu ozbiljan rat u tom delu sveta. Pored bombardovanja Libana u Teheranu je ubijen politički lider Hamasa Ismail Hanije i to na način klasičnog terorizma. U Iranu se sumnja na Izrael.

Izrael, to je jasno, nema snage za šire sukobe na Bliskom istoku i ne može da dobije ni jedan rat pa zato računa na Ameriku. Drugim rečima, Izrael je u funkciji da Ameriku uvuče u taj novi bliskoistočni rat i Amerika nema izbora da ne stane na stranu Izraela. U Jerusalimu veoma dobro znaju kako funkcioniše američka duboka država. Ako izbije veliki rat protiv Izraela onda će to biti viđeno, i već se predstavlja javnosti, i kao rat protiv Amerike ili kako Netanjahu tvrdi „zapadne civilizacije“.

Da li će, međutim, Amerika imati kapaciteta za izraelske ratove ostaje da se vidi.

Brige i pretnje

Londonski nedeljnik „Ekonomist“, koji je u vlasništvu porodice Rotšild, piše da Amerika nije spremna za neki veliki rat i u Vašingtonu se ne shvataju predstojeće ratne opasnosti. List se poziva na jednu od komisija koje proučavaju strategiju nacionalne bezbednosti, koja u osnovi ocenjuje da su Kina i Rusija glavne pretnje bezbednosti a istovremeno američka vojna moć slabi. Slična komisija je i 2018. upozorila da Sjedinjene Države „mogu da imaju poteškoća da dobiju rat protiv Kine ili Rusije, ali i da mogu da ga izgube“.

Komisija je označila Kinu kao najozbiljniji problem, navodeći da je već ispred Amerike i po vojnoj proizvodnji i po potencijalu oružanih snaga. Zanimljivo je da se Rusija ocenjuje kao manja briga, ali da i dalje predstavlja pretnju. I zato se preporučuje veće prisustvo američke vojske u Evropi i slanje veće količine naoružanja.

Sličnog mišljenja je privatna RAND korporacija čiji analitičari ocenjuju da Amerika ne bi bila u stanju da se sa Moskvom i Pekingom nosi ni pojedinačno.

To je začarani krug iz kojeg nema izlaza jer izazivanje kriza i ratovi su i u funkciji očuvanja privida jedinstva američke imperije a to je sada samo takozvani Kolektivni zapad. Bez ratova, Kolektivni zapad se raspada.

U takvom ambijentu zaista i nije važno ko će da bude budući američki predsednik ma kako to čudno izgledalo. Naravno, predsednik Amerike bi po definiciji trebalo da bude važan ali u ovom vremenu nema presudan značaj. Možda će jedina razlika biti jasniji zdravstveni bilten predsednika. Ta moćna institucija Amerike je odavno degradirana a tokom predsednikovanja Džozefa Bajdena i uveliko urušena. To je i bio cilj duboke države i ljudi u senci.

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)