Koji je ovo Vidovdan?

Piše: Milutin Mićović

Hoće li ovo ili neće? – Jezik presjeko, hoće, kako neće? – Ne znam šta je – jedan korak naprijed jedan i po nazad. Mora da su mnogo pametni, savladavaju jake misli. Ne izlijeće im se, traže nijanse. Sve je u nijansama, neko je nekad rekao. – Ma kakve nijanse, ovdje svako hoće da povuče svoju tvrdu crtu. Crtu ispod koje neće, ili crtu dokle može popuštiti. – A ja mislim osvojila ih pamet, pa nije lako tolikom čudu dževapa dati. Sve tako mislim, dok nekoga od njih ne čujem šta kaže.

Ali možda nije ni važno šta neko od njih kaže, nego šta tim ne kaže, a kaže. Pretpostaljam da zna koji je ulog uložen u njih. Uloženo je u njih više nego mogu ponijeti. Pa se bojim da će rasuti višak koji ne mogu nositi. Da ih ne znam, ne bih baš ovako mislio. Ima lidera i onih koji misle da su to. Koliko sam vidio ovi lideri u Crnoj Gori još ne znaju šta je lider, i ko bi to mogao biti. Misle ako mogu da vode neko preduzeće da mogu da vode i Crnu Goru. Bio je jedan koji je umislio da može da vodi Crnu Goru, pa osramoti i Crnu Goru i sebe. Da zna što, znao bi da nema toga ko može da vodi Crnu Goru. Crnu Goru bi prvo morao da nosi, pa tek onda da kaže nešto kud bi i kako bi.

Jedino ko nosi Crnu Goru ona će mu pokazivati put. To je formula, i to malo mistična. Zato se lideri u Crnoj Gori i u Srbiji najčešće na nos pobijaju. E moraju se pobijati, kad to ne znaju. Pobija ih sama stvarnost, i njihova neodraslost. Moraš Lovćen nositi, junače, ako nešto normalno hoćeš da misliš i nešto ljudski da učiniš u Crnoj Gori. Pogledajte lidera koji vam je bio lider, i dozovite se. A on je samo uspio da okreči Meštrovićev mauzolej na Lovćenu. I da ispunjava stari projekt Franje Josifa. Ko ne može da navali na sebe kamenje Lovćenske kapele, i da kaže – evo me, idem, ne može biti lider. Ima lidera barutnog punjenja, i onih ispunjenih malo boljim eksplozivom. Bivši lider bio je ispunjen nekim miksom eksploziva miješanog s barutom i glinom. Ali taj eksploziv ništa nije mogao crnogorskom kamenju. Samo je navaljivao tuđu zemlju i plastiku sa svjetskih otpada na crnogorsko kamenje. Govorio je da kamenje više nije potrebno za gradnju nove crnogorske države. Više niko ništa ne gradi od kamena. Gradi se od betona i željeza, od stakla i plastike, neupućeni u nove tehnoligije, i u savremenu civilizaciju, moji glupi Crnogorci.

Evo pravo je čudo iznijelo među nas lidera koji nije lider. Ali on bi trebalo da bude lider, koji gasi lidere koji nijesu lideri. Dakle, on ima šansu da bude takav lider. Nije lider što je lider nego je lider koji može da utuli lidere napunjene barutnim punjenjem. To bi bio tip lidera koji unosi otrježnjenje među liderima. Jer naši lideri su najčešće napumpani liderskim ambicijama i mislima sa savremene tržnice. Lider mora da nosi kamen viši od sebe. Evo baš sad kad Crnoj Gori trebaju unutrašnja stabilnost i mobilnost. Ne graja, cika i vika, gornjanje, nadgornjavanje i pregornjavanje. To rade lideri koji nijesu lideri, samo se prave da su lideri. A ko se pravi ono što nije, bruku će od sebe napraviti. Bruku i sramotu meću Crnogorcima i svim Srbima. Jerbo se sad gleda u Crnu Goru kao u zlatan krst. Spušten s neba na ovo kameno ostrvo slobode, kako je govorio pošteni i mudri Teodosija Mrkojević. Ali Teodosiju nijesu dali ni tada izustiti Šćepan Mali i šćepanovci veliki, ko ni danas.

Vazda je neka bitka. Svaki u Boga dan. Nema dana bez bitke. Što se mene tiče, volio bih da bitka nikad ne prestaje. Bog voli bitke i bojeve i prave bojovnike, uvjerio sam se. Obraduje se kad nekoga vidi da je željan bitke, kao pjesme. Ja i ne vidim razliku između bitke i pjesme. Pjesma rađa biće, a biće započinje nove bitke u onima koji se pjane poezijom, ili kakvim drugim viteškim igrama. Vitezovi crnogorski samo su se pjanili bitkama. Ima li ih još, Bog zna. A mora da ima, dok se i ova bitka izvojevala.

U pamet se dobro, Crnogorci. Dajte jednom nešto u miru da uradimo. Zar se nijeste uvjerili da i olovka može da siječe kao mač. Nećemo se vazda klati i žderati. Neka jednom počine Crna Gora od našeg ludila. Puštimo neka i nama Srbima jednom dođe Vidovdan bez pogibije.

(Autor je književnik)