Ko zatvara „Otvoreni Balkan”

Da li će se u Tirani održati opelo „Otvorenom Balkanu” ili će ova regionalna inicijativa ipak opstati u komplikovanoj diplomatskoj igri sa više aktera u kojoj je teško pohvatati sve konce, čak i diplomatama koje se bave zapadnim Balkanom? Prehodnica za sahranu je već stigla u glavni grad Albanije, a predvode je šefovi diplomatija zapadnobalkanske šestorke i više članica EU kako bi ugovorili samit Berlinskog procesa 16. oktobra, gde će se okupiti regionalni lideri, potom komesari EU i pretpostavlja se, nemački kancelar Olaf Šolc, uz dolazak još nekoliko evropskih igrača.

Ko želi da se dobro zabavlja, izbrojaće oko sedamdeset inicijativa za povezivanje i saradnju za uštogljeni Brisel nepoželjnih balkanskih zemalja, na kojima se novinari odlično provode, jer će se naslušati različitih fraza o godoovskom evropskom proširenju koje zahvata i balkanske musavce, od kojih jedna ima više verzija: ko gleda unazad, ne gleda unapred. Ili – ko je zagledan u prošlost, ne vidi budućnost. A budućnost se nalazi na političkom horizontu, kako je to u Granadi lirski opisao šef evropske diplomatije Đuzep Borelj. Možda tamo gde Sunce nikada ne zalazi i do koga će balkanska neželjena deca stići jednog lepog dana, možda 2030, kako je to predvideo još ranije predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel i time ubio u pojam svakog ovdašnjeg lidera ponaosob.

Otuda se inicijativa „Otvoreni Balkan”, koju jeste promovisao Aleksandar Vučić u savezu sa Edi Ramom i bivšim makedonskim premijerom Zoranom Zaevim, činila sasvim logična, jer obuhvata ekonomski savez sa oko 12 miliona stanovnika, što je solidno tržište i prilika za slobodno kretanje radne snage, studenata, umetnika po teritoriji Srbije, Albanije i Severne Makedonije. Nekada „Mali Šengen”, a potom „Otvoreni Balkan” imao je otvorenu podršku administracije Donalda Trampa i njegovog izvođača na ovdašnjem terenu Ričarda Grenela, ali još jednog globalno moćnog igrača koga je ideološki teško uklopiti sa prvom dvojicom. To je Aleksandar Soroš, naslednik Džordža Soroša, koji je preuzeo vođenje Fondacije za otvoreno društvo i gotovo na svakom susretu lidera „Otvorenog Balkana” bio je izuzetno uočljiv kao jedan od pokrovitelja.

Vučić jeste promovisan u inicijatora ideje, ali i pored ovako jake globalne artiljerijske podrške, došlo je do opstrukcije Albina Kurtija, koji se odmah usprotivio ovom projektu, nazivajući ga „četvrtom Jugoslavijom”, ako je bio raspoložen. U slučaju da je ustao na levu, anarho-lenjinističku nogu, kao produžetak njegove ideološke potke, opisivao bi „Otvoreni Balkan” kao pokušaj Vučića da stvori veliku Srbiju. Prilično nelogično. Otkud u takvoj velikoj Srbiji Edi Rama i prištinske institucije?

Od početka stvaranja „Otvorenog Balkana” na ovu ideju se namrgođeno gledalo u Nemačkoj, jer se smatrala direktnom opstrukcijom Berlinskog procesa, ideje o ekonomskoj saradnji Balkanaca pod pokroviteljstvom Angele Merkel tokom njenih moćnih vladajućih godina. Ako Merkelova nije toliko otvoreno gunđala protiv „Otvorenog Balkana”, sa Šolcovom vladom i ulaskom zelenih u koaliciju, koji imaju ideološke korene anarhističke levice, baš kao i Kurti, netrpeljivost prema „Otvorenom Balkanu” postala je izraženija, favorizujući berlinsku školu mišljenja o povezivanju zapadnog Balkana.

Premijer Albanije Edi Rama, veliki entuzijasta „Otvorenog Balkana” je još 23. juna upozorio na kraj ove inicijative, kada je najavio zamrzavanje odnosa sa Srbijom zbog hapšenja trojice kosovskih policajaca koji su ušli na teritoriju centralne Srbije. Posle slučaja Banjska, još više je zaoštrio retoriku, ali je pravo pitanje da li je pragmatični Edi to učinio zbog samita Berlinskog procesa čiji je domaćin, i opreza da mu Kurti ne preotme ulogu svebalkanskog lidera. Umeo je Rama da priča i drugačije. Recimo, na Bledu, kada je ispričao vic da će Albanija i Severna Makedonija biti primljene u EU kada Turska bude predsedavajuća, poručujući bugarskom predsedniku Rumenu Radevu da Bugari budu manje Evropljani a više Balkanci i prestanu da blokiraju put u EU Makedoncima.

U Granadi, na samitu Evropske političke zajednice, došlo je i do otvorenog severnomakedonskog koalicionog sporenja oko „Otvorenog Balkana”. Najpre je šef diplomatije Bujar Osmani rekao da je njegov stav da bi Skoplje trebalo da preispita učešće u „Otvorenom Balkanu”, ako se dokaže da je Srbija umešana u napad na sever Kosova, kako Osmani interpretira događaje u Banjskoj.

Odmah je reagovao njegov šef, premijer Severne Makedonije Dimitar Kovačevski, koji je pojasnio da se stav vlade o učešću Severne Makedonije u regionalnoj inicijativi „Otvoreni Balkan” nije promenio i da je ministar Osmani o tome izneo svoj partijski stav, kao potpredsednik albanske Demokratske unije za integraciju – DUI.

Kako je Kurti mahao zastavom velike Albanije usred Tetova i s obzirom na to da njegov teror nad kosovskim Srbima nailazi na mlake reakcije Zapada, on se nameće kao lider svih Albanaca, i kao takav, predstavlja političku pretnju Ediju Rami u samoj Albaniji i zato mu toliko smeta „Otvoreni Balkan”. Kurti je svestan da bi, daljom ekspanzijom inicijative, Beograd i Tirana postali jedni od centara susreta i sklapanja sporazuma i poslova, dok bi Priština ostala u senci. Kurtijeva osnovna ideja je da Priština postane magnetno polje koje će k sebi privući Tiranu, a ne obrnuto. To dobro zna Rama i zato je pitanje koliko su njegove izjave rezultat o „Otvorenom Balkanu” rezultat dvostruke igre. Jer, ideja inicijative se ne zaustavlja samo na ekonomskom savezu Beograda, Tirane i Skoplja, već poziva i Crnu Goru i Bosnu kako bi se ekonomski objedinio prostor na kome žive Srbi, Albanci, Bošnjaci, Crnogorci i Severnomakedonci, promovišući, umesto nacionalizama i krvoprolića, ideju slobode trgovine i ekonomskog razvoja. Bure baruta ili bure love? Odgovor je jednostavan.

Za razliku od Mila Đukanovića, koji je bežao od ove ideje kao nečastivi od Amfilohija, Dritan Abazović je odmah izrazio snažnu želju za priključenjem Podgorice. Dritan je, inače, poznat kao čovek koji ume da zakuca na prava vrata. U Bosni je to učinio, naravno, Milorad Dodik, uz uzdržanost pripadnika Bošnjaka i Hrvata, što tek otvara nove dileme. Kome smeta „Otvoreni Balkan” kao jedna vrsta geopolitičkog stenta, koji je idealan da se spoje sterijski sudovi zapadnog Balkana i prekinu njegove hronične bolesti međuetničkih netrpeljivosti? Uočljivo je da Mile u ovoj poziciji zauzima mesto integraliste, a da Sarajevo igra na kartu izolacionizma, pa makar da je reč o ekonomskoj zajednici.

Kako ovu zamisao neskriveno podržava i Viktor Orban, arhineprijatelj porodice Soroš, iako je šef ruske diplomatije Sergej Lavrov izjavio kako je njegova poseta Beogradu sprečena blokadom neba za njegov avion samo da ne bi aterirao u Srbiju i podržao inicijativu „Otvorenog Balkana”, stvar postaje daleko složenija. Naročito zato što administracija predsednika Bajdena ne pokazuje toliko angažovanja kao što su to činili Trampovi ljudi, ali i ne sprečava da se ideja „Balkan Balkancima” konačno zatvori.

Ono što je posebno zanimljivo jeste to da ni Beograd, ni Skoplje, ni Tirana nemaju ništa protiv Berlinskog procesa, niti smatraju da se suprotstavlja ideji „Otvorenog Balkana”. Nešto veći problem je što protiv „Otvorenog Balkana” otvoreno igraju svi oni kojima ekonomski savez balkanske neželjene dece toliko smeta. Ako je ideja da se bure baruta proda kao profitabilna roba, umesto da se ponovo zapali, zašto neko insistira na onom drugom?

(Politika)