Klatno

0

Piše: Čedomir Antić

Crna Gora je dobila svoj „Dan kulture“. Za taj dan, u kalendaru državnih praznika, proglašen je datum Njegoševog rođenja.

Prethodne vlasti – zloglasni režim Mila Đukanovića, koji i sada kontroliše „duboku državu“, kriminal i stotine miliona evra prljavog novca – bile su odlučne u nastojanju da sistematski izbrišu sećanje na Petra Drugog Petrovića Njegoša – vladiku Rada. Njegoševo delo je bilo državnom silom marginalizovano i bagatelisano. Njegov istorijski značaj – umanjivan ili stanizovan. Dani sa njime u vezi bili su retki i izvrgavani ruglu. Dovoljno je da napomenem, kako je na njegovu dvestogodišnjicu više knjiga i radova o ovom velikom književniku i značajnom državniku objavljeno u Beogradu, nego u celoj Crnoj Gori. Sećam se kako su na Univerzitetu u Donjoj Gorici, lumenu crnogorske viskoke prosvete – gde je osnivač hteo da govorni jezik bude engleski – održali nekakvu konferenciju. Jedna od tema bilo je filozofsko pregnuće bez uporednika u savremenim humanističkim i društvenim naukama. Njegov naslov je glasio „Njegoš i biznis“!?

Ako je u aktuelnom indentitetskom sporu neko bio izuzet – reč je bila upravo o Njegošu. Pokušaj prevoda njegovog dela na „crnogorski“ završio se nelsavno, budući da su učeni prevodioci mudro propustili da „uče“ jednog od utemeljitelja savremenog srpskog jezika narodnom govoru, a uspeli su da prepoznaju sva mesta na kojima su se našli pridev „srpski“ i imenica „Srbin“, i neko ih zamene.

Njegoš je pritom toliko važan za srpsku nacionalnu ideologiju i tako neupitan, kad je reč o tom šta je želeo da kaže svojim delom, da su to primetili nacionalni ideolozi nepravoslavnih naroda Crne Gore, a sa njima i srpski neprijatelji tokom ratova iz devedesetih godina, te konačno mehanizam posleratne ratne revizije, sadističke kazne i retribucije, po imenu Haški tribunal. Nisu Njegošu oprostili što su mu austrougarski (hrvatski, pre svega) i komunistički okupatori dva puta rušili grobnu crkvu. Ovi drugi su kapelicu srušili uz pomoć radnoakcijaša sa Cetinja. Da paradoks bude veći – sve do 1991. na grbu SR Crne Gore stajala je upravo Njegoševa zavetna, grobna crkva. Ako je živog Mila Đukanovića, kome je već po položaju mesto bilo u ćeliji pritvora u Ševeningenu, bilo moguće pretvoriti u ustašu, to nije bilo moguće sa ovim princem srpske crkve čija je zavetna misao bila da „osveti Kosovo“, a politička ambicija da postane patrijarh u Peći, komšiliku srpskog cara iz loze Karađorđevića (ili Obrenovića, svejedno) koji bi stolovao u Prizrenu.

Uzimati Njegoša za simbol crnogorske ekskluzivnosti u odnosu na Srpstvo, isto je kao kada bi za dvadeset godina neko blaženopočivšeg mitropolita Amfilohija uzeo za identitetski temeljac reforme Evropske unije. Dakle, ne ide. Zato je danas Njegoš deo identiteta srpskog naroda i države Srbije. Da mudaju određenu pravdu, ali i novo tumačenje, pobrinuli su se vođi Demokratske Crne Gore koji su Njegoša povezali samo sa kulturom. Vladajuća većina je glasala i nejasno je samo da li će praznik, ukoliko padne za vikend, označiti dvednevno neradno svetkovanje. Čitao sam u Vijestima, jednu ivanovićevsku anamnezu stanja u Crnoj Gori. Pitali su nekog filmskog poslenika, genija na raspustu, koji stoluje u crnogorskoj kinoteci. Polihistor (kao i većina režisera), on je odmah objasnio značaj Njegoša, ali se kao direktor i legitimisao pošto je za vladiku rekao da pripada „samo Crnoj Gori“, dok je vladajuću većinu, koja je omogućila usvajanje ovog praznika, nazvao „bulumenta“.

Potražio sam biografiju crnogorskog Kjubrika i vidim da je hajlajt karijejere, pre časnoga direktorata, dosegao kada su mu u zlom Beogradu dodelili nekakvu nagradu. Strašno: gde da o takvoj stvari pitaju žrtvu velikosrpskog progona?! Posle su pitali nekog omladinca, koji zna ko je Njegoš; pa mladog zaposlenika kome je svejedno, voli da odmara, ali novi praznik nam nije treba i, konačno, našli su i jednog penzionera koji je prkosno rekao da je reč o „crnogorskom i srpskom velikanu“. Imali smo mi u Srbiji, na početku tranzicije, i gori period – u našem slučaju pogrešnih ili loše shvaćenih praznika – kada je Milošević 1999. počeo da slavi Treće zasedanje AVNOJ-a ili kada su socijalisti (i nakon što je to ubistvo od strane suda i velike većine istoričara označeno kao zločin iz ideološke mržnje) sa pozicija vlasti polagali venac Žikici Jovanoviću Špancu, upravo na dan kada je ubijao (a ne bio ubijen). Te su „rubeole, šarlasi, difterije i zauške“ odavno prošli.
Milovan Đilas je u životu učinio mnogo toga lošeg, ali je ostavio i naučno i književno delo koje je danas vredna baština srpskog naroda. On je kao Srbin, koji je doprino stvaranju crnogorske nacije, ali i pisao o tom identitetskom klatnu koje se u Crnoj Gori kreće od srpstva prema njegovoj negaciji. Za razliku od naših protivnika, mi nikome ne sporimo pravo na identitet. Samo ne damo na sebe i ne odričemo se svoga. Ako neko misli da će zaustavljanjem tog klatna na sredini dobiti „Narodnu slogu“ – taj politički abortus iz devedesetih, ili mogućnost da srpskom narodu opet uskrati prava, ospori jezik, negira pismo i sporazumeva se sa ustašama kako bi na našim pravima dobio vlast… isti se silno vara. Naučili smo školu, mi tražimo prava za srpski narod u Crnoj Gori i srazmeran udeo u vlasti. Ako vas –monetnofašista i dvoidentitetaša – u međuvremeno nestane u prevodu, nama je jako žao. Stvarati vas više nećemo. Nikada.

Ostavite Komentar

Your email address will not be published.