Klačar za Blic: Opozicija bi o borbi za vlast trebalo da razmišlja kao o dugoročnoj borbi

Naprednjaci trpe pritisak zbog stanja demokratije – on nije dominantan, ali je sve veći – a opozicija teško može da preživi još jedan bojkot. Zbog toga zadržavam blagi optimizam u pogledu ishoda dijaloga – kaže u intervjuu za „Blic“ Bojan Klačar, izvršni direktor Cesida.

Uvjeren je da će se o izbornim uslovima razgovarati na brojnim adresama, a ne samo kroz zvanični međustranački dijalog.

Vjerujem da postoji politički interes za obije strane da sledeći izbori prođu bez bojkota. Politički interes je najbolji podsticaj u politici.

U intervjuu prethodne nedelje Saša Janković je rekao da ne razume dijalog vlasti i opozicije oko izbornih uslova, da tu nema mjesta za kompromis i da je dovoljno da se poštuju zakoni. Jeste li saglasni s njim?

U načelu se slažem, ali i dodajem da izborni zakoni i institucionalni okvir nisu dovoljno dobri da garantuju povjerenje i integritet izbornog procesa. Svi izborni zakoni u Srbiji su bazirani ili suštinski zavisni od političkih stranaka. Cesid od 2005. godine upozorava da „stranačka armatura“ u srpskim izbornim zakonima može da dovede do koliko-toliko fer izbora samo u uslovima stranačkog balansa (poput 2012. godine). Ako nema balansa, kao što je slučaj sada, smanjuju se šanse da izborni uslovi budu fer. Zbog toga verujem da je neophodan dijalog. Ne da bi se pričalo o nečemu što zakoni garantuju već da se normalizuje politička komunikacija, da se spuste tenzije, da se pošalje poruka građanima da postoji odgovornost političkih aktera i da se pokušaju naći rešenja koja suštinski unapređuju izborni proces.

Jeste li ispratili opozicione platforme za dijalog s vlašću i kako vam se čine?

Jesam, to je sastavni dio posla. Primećujem da je postavka opozicije danas bolja nego uoči prošlog dijaloga 2019. godine. Uočava se ozbiljniji pristup, fokusiraniji, s nekoliko ključnih tema umjesto ogromnih dokumenata s puno zahtjeva što je bio slučaj 2019. Platforme dvije opozicione grupacije targetiraju slične ili iste probleme, a to su RTS, mediji, pritisak na birače i funkcionerska kampanja. Razlika je u pristupu i načinima rešavanja problema: grupacija oko SDS i Nove stranke je predložila institucionalniji pristup pa samim tim i realističniji, dok je pristup stranaka okupljenih oko SSP politički radikalniji, s krupnijim zahtevima koji traže ili radikalne promene zakona ili uvođenje raznih ad hok mehanizama. Platforma koju su predale manjinske stranke, njih šest, sadrži pet predloga koji se isključivo odnose na stranke nacionalnih manjina i o nekim predlozima vredi razmisliti.

Da li je razdvajanje izbora predlog koji bi vlast usvojila i kome to ide u prilog?

Ne isključujem da vlast taj predlog ozbiljno razmotri jer vjerujem da razdvajanje izbora ne mora nužno da bude problem za SNS. U načelu se slažem da odvojeni beogradski izbori mogu da idu više u prilog opoziciji nego njihovo spajanje jer objedinjavanje izbora po prirodi stvari uvek više odgovara onoj stranci koja ima resurse, infrastrukturu i popularnog lidera – a to je SNS. Međutim, mislim da su očekivanja opozicione javnosti prevelika u pogledu tog zahteva i da mogu dovesti i do kontraefekta jer se previđaju dvije stvari: najprije, vlast može da organizuje beogradske izbore posle parlamentarnih na kojima će izvesno pobediti čime će ući u trku kao psihološki pobednik a opozicija ući u rizik dodatnih podela i, drugo, SNS u koaliciji sa Šapićem nije lak protivnik u Beogradu, još manje sigurni gubitnik, kako se to predstavlja u delu javnosti.

Jeremićeva Narodna stranka predložila je pregovarače opozicije i zagovara tezu da su dva pregovarača dovoljna. Šta vi mislite?

Čini se da ta ideja nije naišla na podršku ostatka opozicije. Njena prednost je što bi s dva pregovarača opozicija imala fokus i jasan pregovarački okvir, ali je najveća mana što bi ljudi bez političkih ambicija preuzimali posao umesto onih koji planiraju da se kandiduju na izborima. Čini se da za opoziciju nije presudan broj pregovarača već da li govore jednim glasom ili ne. Čak je možda bolje da ima više pregovarača jer mogu da se primjenjuju različite strategije u timskoj igri, da se kombinuju ekspertize, ali je neophodno da govore istim glasom. Vlast će sigurno imati i više pregovarača i više stranaka, ali će svi imati istu „crvenu nit“ u dijalogu.

U javnosti se pominju i izbori unutar opozicije prije parlamentarnih? Koliko je ta ideja realna i da li je možda to način da opozicija ojača?

U srpskom kontekstu, predizbori ne nude srednji put, ili vode do dobrog ishoda ili do političkog urušavanja. Ako bi se ti predizbori sproveli demokratski i na zavidnom organizacionom nivou i ako bi svi opozicioni akteri stali iza rezultata, oni bi imali smisla za opoziciju: motivisali bi birače, promovisali nova lica, vratili energiju. Međutim, čini se da većina opozicionih aktera nije spremna za taj korak i da je izazova previše, pa se čitava ideja ne čini realnom. Predizbori bi u slučaju podela u opoziciji koje su i sada prisutne ili loše organizacije mogli da naprave više štete nego koristi.

Kako komentarišete dešavanja u opoziciji godinu dana prije izbora? Imamo veći broj organizacija okupljenih oko SDS i Nove stranke. S druge strane, SSP, PSG i DS imaju svoju platformu, koja će najverovatnije biti prihvatljiva i za Narodnu stranku, koja je najaktivnija na terenu…

Suštinski problem opozicije ostaje njena fragmentacija. Birači teško prate dvadesetak stranaka i njihove aktivnosti, nisu u stanju da razumeju razlike, teško se motivišu. Dijalog i pregrupisavanja u opoziciji su dva procesa s puno preklapanja, ali smo još daleko od izbora da bismo govorili o konačnim aranžmanima. Izvesno je da su SDS i Nova stranka na putu da budu stožeri neke buduće koalicije, kao što je izvesno da PSG postaje deo koalicije koju već čine SSP i DS. Narodna stranka je izabrala nešto drugačiji put, u osnovi dobar, a to je dugoročniji pristup, bave se samim sobom, pripremaju ljude za izbore, ideološki se profilišu, planiraju kontrolu izbora. Inicijativa „Ne davimo Beograd“ i Nebojša Zelenović, pak, podržavaju jednu platformu dok su u pogledu saradnje sa SSP, DS ili PSG udaljeni.

U čemu onda griješi opozicija, budući da se ove godine navršava punih devet godina stabilne vlasti SNS?

Deo odgovora možemo pronaći u (vrlo dobrom) intervjuu koji ste pomenuli, u kojem Saša Janković govori o potrebi da se bude za, a ne samo protiv, i da opozicija treba da prilazi građanima bez obzira na to kakvi su izborni uslovi. Čini se da opozicija predstojeće izbore, kao i one ranije, pre gleda kao boks meč u kojem veruje da se vlast može srušiti nokautom, iz jednog udarca i u tom smislu se prave aranžmani, a onda se ti aranžmani menjaju od izbora do izbora. To je teško pratiti iz pozicije birača koji nije i ne mora da bude zainteresovan za sve detalje u politici. Zaboravljaju da ni Vučić nije došao iz jednog koraka na vlast. Moje mišljenje je da opozicija o političkim promenama treba da misli više kao o šahovskoj partiji, kao o dugoročnoj borbi. Čini se da su politički život postavili suviše kratkoročno i vremenski limitirano, da se gube važne finese, da ne podstiču otvorenost već insistiraju na pravovernosti koja lepo zvuči, ali je uglavnom bez rezultata.

Kako komentarišete dešavanja u vlasti? Godinu dana pred izbore imali smo hapšenje kriminalne grupe koja je imala podršku pojedinaca u vlasti i aferu prisluškivanje predsjednika Srbije. Spekuliše se da su i pojedini ministri upetljani u sve. Hoće li to ostaviti posledice na vlast SNS?

Ovo nisu laki dani za vlast jer se paralelno otvorilo nekoliko izazovnih tema. Sigurno je da će biti kratkoročnih posledica, pre svega, na unutrašnje odnose u SNS, a da li će to ostaviti i neke dugoročnije posledice zavisiće od upravljanja ovom krizom. Poznato je bilo i pre ove krize da SNS nije savršeno harmonična organizacija, ali su ti problemi uglavnom rešavani unutrašnjim kompromisima, van medija. Ako SNS u tome uspe i ovoga puta, smanjuju se šanse da trpe krupne posledice. Ono što je možda i važnije jeste i da SNS trpi određene kritike sa važnih međunarodnih adresa i da je većina povezana s vladavinom prava i izborima, pa bi za stanje demokratije bila dobra vest ukoliko bi SNS otvorio važna pitanja, podstakao pluralizam i podigao poverenje u izborni proces.

Opoziciji je potreban mejnstrim kandidat

Treba li opozicija da ima jednog ili više predsedničkih kandidata?

Ja bih tu dilemu postavio drugačije. Šta vredi jedan kandidat, ako je bez šansi da uđe u drugi krug ili ako u drugom krugu ne može da bude prihvatljiv za birače poraženih kandidata? Šta vredi neka iznuđena sabornost ako ona ne pravi sinergiju, ako ne donosi rezultat? Hoću da kažem, potrebno je imati mejnstrim kandidata, prepoznatljivog za najširu javnost i sa širokim koalicionim potencijalom kako bi mogao da artikuliše podršku birača u potencijalnom drugom krugu. Idealno je da bude jedan, ali to nije nužna garancija uspeha već je važnije da njegov odabir bude deo šire strategije i dugoročnog pozicioniranja opozicije.