KATA NAŠ STRADALNI

Piše: Emilo Labudović

Bože , kakav smo mi zaboravan i nezahvalan narod. Nema te zasluge za napaćenu nam otadžbinu, bez obzira od koga je došla, a da smo je pamtili duže nego se magla digne uz planinu. Dovoljno je da i najzaslužnijeg za ovo ili ono nema neko vrijeme u žiži javnosti, pa da se izgubi iz našeg vida i zone naše zahvalnosti. Da potone u duboke vode zaborava i da bude prepušten sebi i svojim nedaćama, jer onome koji se žrtvovao za domovinu ona nikad ne samo da nije uzvratila nego su mnogi završili među skupljačima blaga iz kontejnera.

E , sad, neko će reći kako je život previše dinamičan, kako se događaji i akteri smjenjuju „kao na maci“ (te formiranje vlade, te tunel, te Mickej ne može kod svojih u Baru, te Aleksa ne može u Skupštinu, te…), i da se nema vremena za osvratanje unazad i tapšanje po ramenima onih koji učiniše šta učiniše, makar to bilo pogolemo.

U moru dogodovština u kojima plivamo kao po Mrtvom moru (spasa nam nema, ali potonuti ne možemo), prosto smo, kao narod i kao država, zaboravili (Bog dušmane zaboravio) – na Katu. A ako ste, u šta ne sumnjam, zaboravili i ko je Kata, da podsjetim nezahvalne i zaboravne: to je onaj čuveni tajnovidac iz Barjamovice, bivši (kako samo ovo tužno i surovo zvuči) Glavni specijalni tužilac i spasilac Cre Gore čo svim vidovima, Milivoje Katnić, glavom i bradom.

Pošto smo do zla boga zaboravan i nezahvalan narod, moram da podsjetim i na neke od njegovih brojnih zasluga za državu. To je onaj, Nobelom opasani, borac za domovinu koji je, kad to niko nije znao, isturio sebe na branik slobode i nezavisnosti i spriječio da nekoliko kadidata za staračke domove iz mrske Srbije porobi Crnu Goru, koju ne pokoriše ni tolike paše i veziri. A onda je na optuženičku klupu priveo onu dvojicu starih rovatora državne stabilnosti, Andriju i Milana, i namjestio ih na volej onoj Suzani koja je toliko bila pri šutu da ih je zveknula pet godina daleko.

On je, kad god je to državi trebalo, a trebalo joj je, nije da nije, sve njene moguće i nemoguće čelnike držao u „najudaljenijoj sumnji“ od svakog mogućeg pasjaluka. On je, i niko prije njega, onu pravnu krilaticu o „organizovanim kriminalnim grupama“ uveo i u predmete u kojima teško da je bilo više od jednog ili dvoje osumnjičenih. On je, mimo drugih, toliko unaprijedio tzv. sporazum o priznanju krivičnog djela da ga majčin sin (izvinjenje majkama koje nijesu krive što su rodile bitange), ma šta god da je uradio nije mogao fasovati ni godinu prdekane.

On je hapsio, utuživao, danonoćno vrebao vagabunde i moguće remetilačke faktore (Milanova majka Ratka među njima) iz redova onih koji ne ljubljahu „Goli otok“ koji je stvarao sa svojim kumovima, prijateljima i onima koji su mu bili ktitori i sponzori.
A koliko je tek finasijskih „podviga“ napravio Kata? Iz svojih skromnih udžerica, ograđenih i uređenih kao dvorac osrednje zvijezde novokomponovane muzike, on je danonoćno bdio nad državnom kasom, utjerujući u nju skoro pa onoliko koliko je „istjerao“ iz nje. A tek onih sedam miliona evra, spašenih iz kandži one italijanske organizovane mafijaške tvorevine (Katin žargon) A2A, koja je htjela da ih mazne od Elektroprivrede Crne Gore. Pa ovo, pa ono, a sve danonoćnom budnošću i bezgraničnom ljubavlju prema domovini.

A domovina? Domovina – ništa.

Čim je Kata nestao sa horizonta njenih potreba, umjesto zahvalnosti, makar Trinaestojulske nagrade, recimo, ustremila se na njega sirotoga i zahtijeva da vrati 11 hiljada i neki sitniš evra, onoliko koliko je dosuđeno u korist „organizovane grupe advokata“ kojima je Kata, po svom viđenju pravde, uskratio neka prava i pravicu.
Znam da će neki reći da to „uzimala – davala“ između Kate i domovine i nije nešto, tim prije što će, onako zlobno i nezahvalno, sračunati da je to za Katu i ono što je on prigrabio dok (se) davao domovini tek ubod komarca. Ali , avaj.

Znaš li, zlosrećna domovino, da je Kata, koji je ginuo za tebe i tvoju slobodu (do mjere da je Paju i Sinđu na koljenima molio da ono silno oružje ne donose ovamo), bez pare i dinara? Pardon : bez evra! Em nema platu, em mu nijesu dali ni penziju. A dali su je, krišom, onom Ranku, brzotrčećem, koji je „zadužio“ Crnu Goru ali ni izbliza koliko Kata. A da sve bude crnje od najcrnjeg, ove nerodne godine ni luk mui nije rodio.

I šta sad? Kako skinuti gaće sa golog čovjeka, a Kata je g’o ko crkveni miš? Da ide u zatvor, nije red, a i tamo su mnogi koje je „zadužio“ toliko da jedva čekaju da mu se oduže. Da mu štrbnu od imovine – nema se od čega, jedva da ima malo krova nad glavom. Zato predlažem da se pod hitno organizuje ili donatorsko veče ili makar humanitarna akcija poput onih kojima se skupljaju pare za liječenje u inostranstvu. Andrija i Milan da prilože najviše, a i majka Ratka bi valjalo da doturi koju crkavicu od penzije. Da se spašava i čovjek i obraz države, jer ima li većeg grijeha nego kad se zaboravni narod i još zaboravnija država onako, iz čista ćefa, odreknu čovjeka koji ih je zadužio toliko da ćemo se još decenijama razduživati od njegovih „zasluga“.

A tunel i vlada mogu i da sačekaji. „Rudari “ su ionako već preko granice, spisak vlade je još god gospođe Džudit (a kad će, ne znamo), tako da u ovom trenutku nema prečeg posla od spašavanja Kate. Pa , da se zasuču rukavi!