Kako je srpski nacionalizam srušio nadstrešnicu

Piše: Slobodan Antonić

 

Kažu da je milisekunda vreme koje protekne od trenutka kada se uključi zeleno svetlo na semaforu, do časa kad zatrubi vozač iza vas.

A nanosekunda je, da dodamo, vreme koje prođe od trenutka kada se u Srbiji desi neko zlo, do otkrića da je glavni krivac za to – srpski nacionalizam.

U školi Mike Aleksića otkrivena su seksualna zlostavljanja… Krivac?

„On nije bio samo učitelj već je tamo bila prisutna i vera, i eho kleronacionalizma.“ (Ratko Božović)

„Čudimo se što je patrijarhalan i autoritaran model završio u silovanju. Kao društvo moramo da progovorimo i o jednom generalno patrijarhalnom, konzervativnom, nacionalističkom i kleronacionalističkom modelu.“ (Kišjuhas)

„Postoji ipak poveznica između zlostavljača (…), a to je, najkraće rečeno – patrijarhat. (…) Patrijarhalno stanje društva u ekstremnim situacijama dovodi do rata, pogotovo ako se hrani velikosrpskim nacionalističkim snovima.“ (Tomislav Marković)

Ili da uzmemo drugi slučaj: učenik-manijak pobije đake u Ribnikaru. Krivac?

„Ne govori se o normalizovanom nacionalizmu, šovinizmu, klerikalizmu, ratnim zločinima i slavljenju ratnih zločinaca. Ne spominju se i ne dovode u pitanje ambicije potpuno politizovane crkve.“ (Pavle Radić)

„Naša deca obitavaju u medijskoj kulturi i društvenom miljeu koji su agresivni, nasilni, patrijarhalni, mačistički i militarizovani… naše jezivo lice u ogledalu izjutra, krvavo od tupog brijača i mamurno od (č)etničkog nacionalizma.“ (Kišjuhas)

„Ovo društvo je frustrirano jer ne možeš zaboraviti ono što se dešavalo u Bosni, ne možeš zaboraviti četvorogodišnju opsadu Sarajeva, genocid u Srebrenici (…) cveće na tenkove koji su išli na Vukovar.“ (Judita Popović)

Istina, kao glavnog krivca za „Ribnikar“ i Mladenovac revolucionarna frakcija s FDU proglasila je patrijarha SPC – glavom i bradom. Ali, i to valjda spada u srpski nacionalizam:

„Nije Amerika dala Pinku frekvenciju, nego Porfirije lično koji je tada bio član RRA – REM-a, tela koje je jednoglasno odlučilo šta će ubica iz Mladenovca da može da obožava, imitira dok gleda.“ (Biljana Srbljanović)

„Često zanemarujemo da je nasilje osnovna odlika ovog društva (…), do omniprezentne SPC koja uvek pronađe način da sve to aminuje, zaključno sa ovim sramnim istupom Patrijarha Porfirija.“ (Ivan Medenica)

Čak i za zagađeni vazduh krivac je, naravno, bio srpski nacionalizam. Jer, „smog kakav danas udišu Beograd, Novi Sad i Niš, Valjevo, Bor i Pančevo“, nastao je zato što smo „kosovojesrbijašili, spaljujući ambasade sa tri posoljena prsta“, „molebanski čuvali svetinje“, „turali trulo lišće na branike automobila“, „jarosno granatirali Dubrovnik i Sarajevo“ – „i sada smo naprasno zapanjeni otkud to, dođavola, udišemo otrovni vazduh?“ (Kišjuhas)

Tako se i sada brzo našao glavni krivac za obrušavanje nadstrešnice u Novom Sadu. To su „i vlast i država ili društvo koji su, zahvaljujući jeftinom nacionalizmu, postali duboko zapušteni, izdašno opljačkani, globalno zaostali“. „Svi smo pod brutalnom šatrom one nacionalističke, četničke i šatro rekonstruisane nadstrešnice ‘Srbija’ koja nas i danas – ubija.“ (Kišjuhas)

Što reče premudri Dragan Bursać: „Novi Sade moje saučešće, Srbija ubija! Do sljedeće tragedije, do sljedeće masovne smrti građana koji su krivi što su živi i što su rođeni u Srbiji.“

Dobro, odavno smo naučili da je „velikosrpski nacionalizam otac svih naših problema“ (Gruhonjić), „ovde je nacionalizam koren svakog našeg problema“ (Nataša Mićić), „iz tog nelečenog maligniteta proističu svi drugi problemi“ (Pavle Radić), i da „dok ne uperimo prst u nacionalizam kao koren svih problema, nema pravog iskoraka“ (Dubravka Stojanović).

Srpski nacionalizam je, po toj propagandnoj matrici, „apsolutno zlo, zlo po sebi, što onda ne zahteva dalje objašnjenje: on je krajnji eksplanans“. U ovom slučaju, nadstrešnica je pala zbog korupcije, a korupciju je doneo srpski nacionalizam, budući da vlast birače zamajava nacionalizmom, iza kog onda švercuje tešku korupciju.

Kako reče Dinko Gruhonjić: „Nisu korupcija i kriminal glavni problem Srbije; ishodište svega toga je – nacionalizam“ (isto i ovde). Da Srbi nisu toliki nacionalisti, ne bi se Juga raspala, niti bi se nadstrešnica srušila…

Međutim, ako isključimo propagandu a uključimo mozak, videćemo da ukoliko se tragedija i desila zbog korupcije, tada nju u strukturalnom smislu nije proizveo „srpski nacionalizam“, već – kompradorski neokolonijalizam. Naime, zabeleženi su slučajevi nacionalizma bez korupcije, ali nema slučaja neokolonijalizma bez korumptivne rente – jer, kompradorstvo jeste korupcija.

Što reče Zoran Drakulić, predsednik udruženja srpskih kapitalista: „U jednom trenu, 90 odsto subvencija kod nas odlazilo je stranim privrednicima. ‘Zamislite, kupite hotel za tri miliona, a onda vam država da deset. Iza toga mora da ima neka korupcija. Strani investitori prošle godine odneli su iz Srbije milijardu i 400 miliona evra’.“

Korupcija je upravo glavni način na koji stranci kupuju kompradore. Ne samo stoga da bi im neokolonijalna uprava davala unosne poslove i jeftino isporučivala resurse i radnu snagu, već i da bi kompradorska inteligencija normalizovala kolonijalnu situaciju.

Normalno je da Srbija subvencioniše valjevsko „Gorenje“ od 6.000‒10.000 evra po radniku, a da srpski radnik prima 200 evra, dok slovenački za isti posao dobija 1.600 evra.

Priča mi prijateljica zaposlena u filijali francuske firme u Beogradu: „Naši šefovi bili su Francuzi i imali su šest puta veću platu od nas. Posle tri godine oni su otišli, a mi smo postavljeni na njihova mesta. No, plate su nam povećane samo 20 odsto. Kada smo pitali zašto je to tako, iz centrale je stigao odgovor: ‘Francuske plate su za Francuze, a vaše plate su prema lokalnim prilikama’.“

Kolonizator uvek ima veću platu od kolonizovanog. A kolonizovani, zauzvrat, to smatra normalnim. Tu „normalizaciju“ kolonijalne situacije u svesti domaćeg stanovništva izvršila je kompradorska inteligencija, svojim mantrama o „evropskom putu“, „evropskim standardima“, „evropskoj perspektivi“, „otvaranju paketa“…

Upravo za to je dobila deo kolonijalne rente, kao način sistemskog korumpiranja proizvođača javnog mnjenja i društvene svesti.

Ako su „srpski nacionalisti“ u nekom imaginarnom smislu nekako i krivi za pad nadstrešnice, realno su sto puta krivlji ovdašnji atlantistički propagatori EU–NATO raja, koji nam decenijama ispiraju mozak s time kako ništa ne znamo, ništa ne umemo i kako jedino stranci mogu da nam donesu boljitak.

Što reče Zoran Ćirjaković: „Druga Srbija je od svog utemeljenja autokolonijalna. Temeljno shvatanje Druge Srbije je da srpski narod ne sme da vlada Srbijom.“

Stoga, ko hoće da iščupa korene sistemske korupcije u Srbiji on najpre mora da se obračuna s neokolonijalizmom – ne bi li se koliko-toliko povratilo nešto od naše suverenosti. Samo tako će se obnoviti samopouzdanje u sopstvenu pamet, vratiti vera u vlastitu snagu i ojačati ljubav za zajednicu.

U tom smislu moglo bi se reći: nadstrešica je pala ne zato što je bilo mnogo srpskog nacionalizma; ona je pala jer ga je bilo premalo.

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)