Kako je Nole postao četnik?

Piše: Nemanja Dević

Na početku 20. veka, četnik je bila odrednica za najhrabrije, najspremnije i najslobodnije ljude sa Balkana. Dobrovoljce, revolucionare, tajne ratnike na terenu  Stare Srbije, koja se tada nalazila pod turskom vlašću. Neretko intelektualce, sinove najplemenitijih porodica Beograda. Napuštali su bogate roditeljske domove, studije i štafelaje, skidali skupocena odela i košulje, ostavljali ljube i verenice – i poput Bajrona ili Ljermontova odlazili u susret smrti. Beograd bi zamenili Pčinjom ili Kumanovskim poljem, gradske šešire šubarom i udobnu cipelu lakim opankom, knjigu puškom i bombom. A dan bi menjali za noć. Umesto da nadalje uče latinski, učili su se konspirativnom radu, a mesto aritmetike i geometrije, učili su da rukuju kamom.

Stupanjem u četnike, mladi romantičari polagali su zakletvu, koju više po cenu života ne bi izneverili. A kada bi došao sudnji dan, ginuli su sa pesmom, ili ubivši se poslednjim metkom, kao što je učinila družina Anđelka Aleksića. Vojvoda Anđelko je i poslednji metak ispucao, pa na kraju, opkoljen, sam sebe preklao. „Ovako se srpski komita predava!“, kazao je Turcima i albanskim bašibozucima.

Četnici nisu bili samo Srbi. „Krem de la krem“ neoslobođenih balkanskih Slovena svrstao se u njihove redove, nalazeći u maloj ali kočopernoj Kraljevini Srbiji Pijemont i vesnik oslobođenja od vlasti imperija na Balkanu. Manje je poznato da je, recimo, Milan Vujaklija, poreklom Srbin sa Korduna (tada pod austrougarskom vlašću), autor do sada najpoznatijeg domaćeg leksikona stranih reči i izraza, kao student nemačkog jezika u predvečerje Balkanskih ratova otišao kao dobrovoljac u četničku jedinicu i sa njom postao jedan od osvetnika Kosova. Ili da je njegovim stopama krenuo i Hasan Rebac, mladi filosof iz Mostara i potonji političar.

Uloga četnika u Balkanskim ratovima bila je nemerljiva: svuda su išli kao prethodnica ili izvidnica i bili upućivani na najteža bojišta. I u Prvom svetskom ratu bili su angažovani, mahom tako što bi njihovi odredi bili ubacivani u pozadinu neprijatelja. Neka od najzvučnijih imena četničkog pokreta tada će i ostati na večnoj srpskoj straži, poput vojvode Voje Tankosića i vojvode Vuka (Popovića). Zbog svega navedenog, četnici su u posleratnom periodu stekli kultni status, i dalje marširajući, mrka pogleda i u uniformama od tamne čoje, u prvim redovima na svim nacionalnim manifestacijama. Visoko uzdignute crne zastave sa natpisom „S verom u Boga, za kralja i otadžbinu“ govorile su da oni nikada nisu demobilisani, postajući strah i trepet za sve neprijatelje Kraljevine Jugoslavije.

U pravilima Udruženja četnika za čast i slobodu otadžbine stajalo je da ono treba da „organizuje četnike i nacionalne radenike koji su pomagali četničku akciju i oslobodilačke ratove Srbije, a ostali na dostojnoj moralnoj visini“ (akcenat na drugom delu), da „član ne sme nigde zloupotrebiti društveno ime, pečat, ugled, odelo, niti ne ovlašten činiti ma šta u ime udruženja“. Ali i da „podiže kod omladine i građanstva nacionalni ponos, svest o Državi, rodoljublje i viteštvo i da se bori protiv svakoga ko našoj Državi temelje podriva i napredak ometa“.

Ko je još, osim veterana mogao da postane četnik? I o tome je stajalo u pravilima udruženja: „Novi četnik može biti svaki ispravan građanin naše narodnosti koji je pomagao i pomaže ideju našega oslobođenja i jedinstva“. Drugim rečima, reći nekom Srbinu, ili Jugoslovenu sa idejom integralizma u srcu, da je četnik u periodu 1918-1941, bio bi čin imponovanja i počasti.

Epopeja četništva u delu nacionalne književnosti je gotovo sakralizovana, a možda je najbolji primer za to roman „Plamen četništva“ Stanislava Krakova. Bilo bi vrlo dragoceno istraživanje o tome kako su četnici bili prikazani u srpskoj književnosti nakon Prvog, a kako nakon Drugog svetskog rata. Jer, kao što je poznato, nakon 1941. termin četnik i s tim u vezi sve što je četničko dobija sasvim drugačiju konotaciju.

Pokret pod faktičkom komandom đenerala Dragoljuba Draže Mihailovića (zapravo je vrhovni komandant bio kralj Petar Drugi Karađorđević u Londonu) bio je od 1941. zvanično nazvan Komandom vojno-četničkih odreda Jugoslovenske vojske. Kažemo pokret, jer on nije bio čisto vojnička organizacija, već i ideološko-politička snaga, koja se jednog trenutka 1944. profilisala i kao revolucionarna. Ipak, koliko god oni kasnije insistirali na terminima poput Jugoslovenska vojska u otadžbini (JVuO, što je bio zvaničan naziv ove vojske od 1942. godine) ili Ravnogorski pokret, u narodu je zbog gerilskih-četničkih tradicija koje je baštinio on ostao upamćen kao četnički pokret.

Taj pokret, jugoslovenskog i demokratskog opredeljenja, poražen od komunističkih snaga na kraju građanskog rata 1944-1945, postao je nakon Drugog svetskog rata u svesti pobednika sinonim za izdaju, ratne zločine i saradnju sa okupatorom. Njegov komandant, đeneral Mihailović, bio je prikazan u komunističkoj propagandi kao nečastivi lično, a u vladajućoj propagandi stvorena je simetrija tako da su Hrvati imali svoje fašiste i koljače – ustaše, a Srbi svoje i koljače – četnike.

Među istoričarima i književnicima novog doba nastalo je prosto takmičenje na koji način i kojom floskulom više oljagati srpske četnike i njihove oslobodilačke tradicije. U prvoj fazi pravljena je razlika između „starih četnika“ i njihovih nečasnih izdanaka nakon 1941. Direktor jednog muzeja u Šumadiji, pišući hroniku revolucije svog mesta, možda je bio najmaštovitiji: „Bolumente bradatih izdajnika koje su nekada svetlo ime četnika zagadili izmetom izdaje…“

U drugoj fazi, u propagandi namenjenoj drugoj generaciji, svi srpski rodoljubi koji su u 20. veku delovali pod nazivom četnici postali su sinonim za srpske hegemoniste unutar Jugoslavije, velikosrpsku buržoaziju, nasilnike, snage tame i prošlosti. Biti prozvan četnikom, to je prvi put dobilo pežorativno značenje i počelo se koristiti u cilju uvrede i diskvalifikacije iz javnog života.

Paralelno, najpre unutar srpskog, a onda i među drugim jugoslovenskim narodima, širila se lista optužbi zbog kojih bi se neko mogao proglasiti za četnika. Četnik je do 1944/1945. za vladajuće strukture KPJ bio pripadnik JVuO, neposredno nakon toga i njihov pomagač i pristalica, a već od 1960-ih i neko ko bi ispoljio srpsko rodoljublje, ma na koji način. Pa se neposredno iza rata robijalo zbog neke stvarne četničke pesme, poput „Sprem’te se, sprem’te“, ili „Na planini, na Jelici“, a u drugoj fazi i zbog nekih koje nemaju veze sa događajima iz Drugog svetskog rata – pa su tako kao četnici bili predstavljeni i Karađorđe, hajduk Veljko ili vojvoda Stevan Sinđelić.

Zbog ovog poslednjeg, vojvode iz Prvog srpskog ustanka, koji je poginuo bezmalo 150 godina pre pojave ravnogoraca, takođe se išlo na robiju, po zvaničnoj sudskoj dokumentaciji čak i sredinom 1980-ih godina. „Oj vojvodo Sinđeliću, srpski sine od Resave ravne, ti si znao Srbina zakleti kako valja za slobodu mreti…“ postala je jedna od kažnjivih pesama koje su okarakterisane kao simbol srpskog nacionalizma.

Kako je slabila centralna vlast, pogotovo posle Titove smrti, optužbe za nacionalizam potezale su se lakše, pa je istih 1980-ih i jedna humoristička domaća serija bila cenzurisana i naglo prekinuta, kada su u sceni svadbe svatovi proneli srpsku trobojku bez petokrake. I to je okarakterisano kao potencijalna pojava srpskog nacionalizma i moguće povamiprenje četništva, pogotovo jer je u to vreme daleko od filmskog platna na srpskim svadbama zaista počela da se peva svašta, uključujući i pesme koje su se donedavno pevale kradimice, gotovo šapatom, unutar svoja četiri zida…

Intelektualni izdanak Hercegovine, pisac i kolumnista Rade Likić, dobro je uočio kako su se „spuštali“ kriterijumi za prilepljivanje etikete četnika od strane bosanskih muslimana. „Sjećam se devedesetih, srpski svatovi su redovno nosili zastavu SPC na vjenčanja. To je naposlijetku rezultiralo ubistvom starog svata Nikole Gardovića, koje je izvršio čovjek iz Srbije, Ramiz Delalić (cilja se na Delalićevo poreklo iz Priboja, prim. aut. N. D.). Šta će srpska zastava na čaršiji, govorili su. Šta će srpska zastava u gradu gdje živi 160.000 Srba? Šta će srpska zastava na čaršiji, kraj najstarijeg vjerskog objekta u gradu, Stare srpske pravoslavne crkve?“ Takvima, onaj koji nosi srpsku zastavu ili slušali „Marš na Drinu“ ne može da bude ništa drugo do četnik, a to znači srpski fašista, iliti agresor i genocidaš. Lov na takve je dozvoljen i, štaviše, poželjan, samo kad sezona bude otvorena.

Tako, na kraju 20. veka i u 21. veku izgleda da je najlakše postati četnik, pogotovo kada tu procenu vrše ideološki naslednici Kominterne koja je sada sa Istoka prešla na Zapad, i čijih pipaka ima i u Beogradu, ali su najglasniji u Sarajevu i Zagrebu. Oni su nakon osvajanja olimpijskog zlata u Parizu (u tenisu) od strane Novaka Đokovića – i Noleta proglasili za srpskog nacionalistu i četnika. Kako je to moguće, s obzirom na Đokovićevu krajnju otvorenost, pomirljivost, čak i povremene izlive jugoslovenstva, kao što je privrženost „istraživaču bosanskih piramida“ Osmanagiću, navijanje za hrvatsku reprezentaciju itd…

Povod je, verovali ili ne, opet pesma, i to opet „četnička“ bez da u njoj ima tragova četništva. Još u jesen 2023, kada je u žaru pobede na Dejvis kupu Novak zapevao pesmu koja je postala simbol beskrvnih političkih i vrednosnih promena u Crnoj Gori – „Veseli se srpski rode“, započela je kampanja koja ga je označavala kao nacionalistu, velikosrbina, četnika, i ko zna šta sve ne još. „Teniski savez Kosova“ podneo je tada i prijavu protiv Teniskog saveza Srbije, pod izgovorom da se ovde ne radi o pesmi, već o političkoj provokaciji i manifestaciji neonacizma.

Sa sličnim optužbama tada su se oglasili i britanski tabloidi, a onda i njihovi dežurni papagaji u Podgorici i Beogradu. „Pre ili kasnije to će dovesti do novih zlodela na Zapadnom Balkanu“, oceniće jedan dežurni građanski aktivista i mirotvorac iz prestonice Srbije, dodajući da je „Veseli se srpski rode“ pesma koja drugima negira identitet i državu. Sada, posle osvajanja zlatne medalje na Olimpijskim igrama, Novak je ponovio pesmu i zapevao je još glasnije, a onda su i optužbe na njegov račun postale glasnije i isključivije.

A „Nole četnik“, kako ga komentatori prozivaju ni krivog ni dužnog, peva o svetinjama samo jednog malenog dela srpskih zemalja – od Prizrena do Rumije. Šta bi bilo da je zapevao i o Dinari, videli smo po toplom zecu koji su isti mediji svojevremeno priredili srpskom patrijarhu.

Može se naslutiti da će u budućnosti doći i do preispitivanja čitave srpske kulture, eventualno i sastavljanja liste nepodobnih pesama, tog perfidnog oruđa srpske imperijalne politike. Zatim, možda i do zabrane javnog izvođenja nacionalne himne: i ona peva o srpskim zemljama i dopušta mogućnost da i izvan Srbije postoje još neke, slobodne, poluslobodne, ili čak i okupirane, srpske zemlje? Ali da im ne raspirujemo maštu. Da i sami ne rizikujemo da zbog odbrane prava na srpsku pesmu ne budemo identifikovani kao huškači ili – neki novi četnici.