Kako je ljevičarska Njemačka izgubila vezu sa realnošću

Levičari, Zeleni i njima lojalni mediji dugo su sanjali da nametnu svoju elitnu ideologiju Nemačkoj. A iritirajuće činjenice? Sve na gomilu ignorisane, počev od migracije pa do klime. Ali realnost uzvraća stoga još žešće. Mržnja prema Izraelu u nekim migrantskim sredinama je samo jedan primer.

Postalo je nekad vreme kad su levičari imali prednost u percepciji. Gledali su daleko u budućnost jer su sanjali o utopiji. Ovu prednost su levičari potom zamenili za vlast. Danas je precepcija levice ograničena na obezbeđivanje ostajanja na vlasti. Po Walter Benjaminu, ali u račjoj inverziji: anđeo istorije zatvorenih očiju trči unazad, pravo u neizvesnu budućnost.

Najsvežiji primer su izbori u nemačkim saveznim državama Bavarskoj i Hesenu: levičarski mediji pokušavaju da obe pobede konzervativnih partija CDU i CSU javnosti prikažu kao poraz. A poludeli Zeleni iz Bavarske proglašavaju da je došlo vreme za „vanredni plan za spasavanje demokratije“. Javni servis WDR iz Kelna, totalno u rukama levice, intervjuiše politikologe koji objašnjavaju zašto su CDU i CSU jelte propali na izborima. I posve mirno ignoriše činjenicu da je CDU u Hesenu trijumfovao sa plusom od skoro 8%.

Najkasnije od januara 2018. metropolitanska nemačka leva buržoazija sanja levičarski san da sopstvenu privilegiranost nadogradi moralističkim đinđuvama i navodno progresivnom politikom u skladu sa sopstvenim pogledom na život. Sa vicekancelarom Robertom Habeckom i MIP Annalenom Beerbock izabrali su zeleno dvojno vođstvo koje je otelotvorilo potrebu ove leve buržoazije za respektabilnošću, u paket-aranžamanu sa ispraznim idealizamom, koji se redovno kretao po ivici ambisa političke naivnosti, najblaže rečeno.

U pitanjima migracije, klime i socijalne politike, oni su sebe videli kao produžetak i nastavak realpolitike jedne Angele Merkel, najlevljeg kancelara Nemačke istorije, koja je CDU za preko 20 godina vlasti brutalno odvukla ulevo – sa fatalnim posledicama: konzervativne i reakcionarne birače je time kolektivno i svesno u gurnula u AfD.

Činjenica da je na prošlonedeljnim izborima više mladih građana u Bavarskoj i Hesenu sada glasalo za AfD nego za Zelene lako se objašnjava: svako ko ima decu u školi zna kakva je situacija u javnom prevozu u Nemačkoj kao i na dečjim igralištima, iako o tome levičarski javni servisi čvrsto ćute. Gde muslimanska migrantska deca redovno prebijaju nemačke “svinjožderce” i zasipaju ih najgorima antinemačkim uvredama. Što sve možete da vidite na mnogobrojnim Tik-Tok video snimcima, ali ne i u vestima na levim tvrđavama ARD i ZDF.

Nemački levičari i dalje sanjaju san o moralizirajućem prosperitetu za koji su verovali da ga mogu priuštiti jer su radnička klasa -koju levičari iz duše preziru- kao i superuspešni preduzetnici bili primorani da ga finansiraju. Moraliziranje je došao sa preraspodelom bogastva u Nemačkoj, koje je u širokom luku zaobišlo i državne službenike u višoj srednjoj klasi, koji su do sada podržavali ovu levu buržoaziju. Epidemija corone je shvaćena kao bogom dato ohrabrenje da se potkopaju individualne slobode koje remete planove levice za ostajanje na vlasti u Berlinu. A smetaju i patrljcima leve slike o sebi kao liberalnim političarima.

Politika straha uvek uspeva u Nemačkoj – pa je strah, kao kategoriju, leva vlada u Berlinu politički koristila i koristi neobuzdanim objavama o apokalipsi koja samo što se nije desila: i sa coronom sa i klimatskim “promenama”. A da ne pričamo strahovima koje širi o užasima genetske ili bilo kakve moderne tehnologije.

Ekscesima crveno-zelene nemačke kulturne elite kraja nema. Tokom corona-perioda javno su slavljene čak i najnenehumanije odluke: moralistički sujetna leva publika je navijala za svako zatvaranje, što oštrije-to bolje. I u svojim medijima preporučivala Nemcima da se ugledaju na “odlični primer Kine”. Komunističke diktature. Sa sve potonjim razumevanjem za klimatske aktiviste i jezičku policiju. Jer je najosrednjija leva buržoazija u Saveznoj Republici Nemačkoj je zauzela sve poluge vlasti. Jedino što još nedostaje je Zeleni ženski Kancelar.

Ali početak kraja levih snova ležao je u levoj oholosti: u fušerskom radu levih politčara, u javnom ponižavanju i maltetiranju svih kritičara corona-mera, u borbi protiv starog belog muškarca,  u nemačkom povlačenju iz nuklearne energije. Naravno, nisu ovo radili samo Zeleni. SPD i delovi DDR-levice takođe prate zelene trendove. Nažalost, to rade i Mladi Liberali (FDP) i levičarski delovi CDU/CSU te kompletan nemački kulturni sektor – sa izuzetkom majušnih grupa otpora: sve zajedno ogromno levo nasledje jedne Angele Merkel.

Njena “energetska tranzicija” je apsolutna smejurija. Tvrdnja da će nas ceo svet u njoj pratiti opet je dramatično poricanje stvarnosti. Slično zamajavanju o “zelenom ekonomskom čudu” o kom nonstop blebeću savezni kancelar i ostatak njegova kabineta. Realnost je sušta suportnost njihovom agitpropu: iz nedelje u nedelju Nemačka gubi sve više i fundamenata svog prosperiteta i lansirnih rampi za budući rast.

Samo pojedinačno figure, poput zelenog gradonačelnika Borisa Palmera -koga njegova partija javno mrzi-, bar pokušavaju da popune jaz u predstavljanju stvarnosti. Pogotovo što se razočarenje javnosti dešava vrlo brzo. Stvarnost se može odbaciti i ignorisati, sopstvene laži se mogu idealizovati vrlo dugo – sve dok istina ne grune kroz vrata leve kule od slonovače. Za neke je to počelo događajima sa muslimanskim migrantskim momcima na platou ispred Kelnske Katedrale u novogodišnjoj noći 2015. Za druge je to bio isto takav doček Nove Godine u Berlinu 2022. Uz svesno davljenje nemačke privrede, finansijko preopterećenje opština, odbijanje bilo kakve deportacije iz Nemačke sudski prognanih stranih kriminalaca, veličanje klimatskih bandita uz istovremeno ponižavanje svakog ko vozi auto, jezičke jakobince u javnim medijima i Cancel-orgijanjima po univerzitetima i teatrima, zabrane svinjskih šnicli po kantinama javnih institucija itd itd…

Ljudi, aman dosta je bilo. Previše je previše. Rezultati izbora u Bavarskoj i Hesenu jasno pokazuju: ovim crveno-zelenim prevaspitanjima i moralističkim levim snovima je došao kraj. Rat protiv Izraela i slavljenje ubijanja Židova u migrantskim muslimanskim zajednicama u Nemačkoj precizno ilustruju kolika je folirancija vikati „Nikad više Holokaust!”, a istovremeno prihvatati izbeglice koji navijaju za varvarstvo Hamasa.

Problem za levo-liberalne elite je što one realnost više ne mogu kontrolisati. Realnost je tu, a leva vlada u Berlinu može da bira: ili da pokuša da promeni tu stvarnost ili da bude pometena realnostima. Potpuno disfunkcionalna islamska udruženja širom Nemačke, radikalne džamije sa prosto odvratnim propovednicima, ogroman broj “nevladinih organizacija” i „nezavisnih eksperata“ -svi na vladinom budžetu- koji daju pokriće svakom potezu radikalne leve “indentiteske politike” – i opet i opet javni servisi Nemačke, čiji programi trenutno reprezentuju najviše trećinu birača !

Slike globalnih proslava napada Hamasa na Izrael na slobodnom Zapadu pokazuju da postoji deo muslimanskog civilnog društva koji sa Zapadom nema ništa zajedničkog i otvoreno ga prezire. Dijalektički, pored “kulture dobrodošlice”, mora postojati i “kultura nepoželjnosti” za tu grupu migranata, koja ugrožava suživot prosvećenih, liberalnih, slobodnih građana.

Književnik Elie Wiesel je davno rekao da su za slobodna društva Židovi isto što i kanarinci u rudniku uglja: rani pokazatelji trovanja suživota. Delovi muslimanske kulture pokazuju šta se pod tim podrazumeva. Uznemirujuće slike iz Nemačke, od školskih dvorišta preko Instagram-naloga migrantskih pop zvezda do antiizraelskih demonstracija: sve jasno pokazuje da je naivnost po pitanju migracija odavno postala egzistencijalno pitanje Nemačke.

Najnovija istraživanja pokazuju da skoro polovina birača Zelenih u Bavarskoj i Hesenu želi drugačiju migracionu politiku. Za birače SPD su brojke još drastičnije, a poslovni model buduće partije DDR-ovske funkcionerke Sahre Wagenkneht biće prikupljanje glasova onih socijalističkih etatičara koji ne vole migrante.

Svako ko slavi ubijanje Izraelaca ne bi trebalo da ima pravo na azil niti da bude tolerisan u Nemačkoj. Takve treba momentalno deportovti u zemlje njihova porekla. Ko slavi Hamas u izbegličkim kampovima Nemačke, taj nema pravo na azil. I mora biti vraćen: najbrže moguće, tj odmah. Ovo nije samo pitanje nemačke istorijske odgovornosti prema Židovima, već i čin samozaštite od otrova vulgarno-srednjovekovnog Kulta Smrti koji treba da zna da za njega neće biti nikakvog razumevanja i tolerancije u Nemačkoj.