Kad se vojska…
Piše: Čedomir Antić
Uvek me zasmeje crnogorski nacionalizam kakvog su ga konstruisali Milo Đukanović i Ranko Krivokapić. Poredim ih sa ocima drugih, čak okolnih nacija, i svaki zaključak nalazim duhovitim i po žrtve ovog dvojca poraznim. Pitam se: koliko su bili neinventivni, neinteligentni, neobrazovani i površni činvnici Stejt Depatrmenta i zločinačkih agencija američke države, kada su posle svih, globalnih, postignuća američke države – često savremenih nesrećnim danima kada je upravo njihova bedna generacija dolazila na svoja radna mesta – spali na Mila i Ranka ?
Ovi dukljaški sebičnjaci su celokupan identitet jedne nacije, koja ipak broji, makar i prema sumnjivom popisu iz 2011.,trećinu miliona duša, sveli na svoje malenkosti i povezane političke i druge poslove. Pet-šest političkih ličnost iz često davne i nedokazane prošlosti uzeli su više kao lažnu istorijsku dimenziju, nekakvu masku koju bi stavili kad im je bilo bašneophodno. I sada, kada se DPS i njegova „duboka država“ nepovratno tope, njihova jedina karta je taj bezumni šovinizam koji su nekada davno bili stvorili uzgred, kao šarenu lažu, ideologiju službenika jedne osrednje mafijaške organizacije, u inat Srbima i starim i srednjim zelenašima, kao blinker za neodlučne i povodljive političke somove koji u svakom narodu predstvaljaju najvažniji rezervoar glasova za tirane.
Ispada, ako bi pratili saopštenja i rad DPS-a i satelitskih organizacija, da je jedan popis najznačajniji politički događaj u Crnoj Gori. Partija koju predvodi osoba rođena u kraju koji u Crnoj Gori nije bio duže od dvadeset i tri godine (23), gde su Srbi dvotrećinska većina stanovništva a centralna ulica se zove po Karađorđevom unuku, srpskom kralju, sada propoveda bojkot popisa kao neku vrstu vrline kojoj treba sledovati zauvek. Marketinška kampanja potpuno je ovo pitanje vezala za Srbe, do skora obespravljenu naciju koja navodno nije većinska u Crnoj Gori. Kažu: biće popis „Kad se vojska na Kosov vrati…“ ili„dogodine (ali) u Prizrenu“.
Smešno, posebno nakon što su 2011. Milo Đukanović i Darko Šuković najavili falisifikovanje popisa („Hoćete li ponovo dozvoliti onoliki broj Srba?“). Bio je tada održan probni popis prema kome je Srba bilo, uprkos svemu, za dva posto više nego 2003. godine – 34%. Kada je popis sproveden, ispalo je da se u Bijelom Polju za deset godina nije rodio niti jedan Srbin.
Već ova sadašnja kampanja znak je konačnog i trajnog trijumfa srpske ideje. Ako Srpstvo ikada bude poraženo u Crnoj Gori poraziće ga ne lajt ustaše, već mutirani Ratluci. Jedna potuljena politika i identitet koja se ne krije iza Tomsona, već iza blaženopočivšeg mitropolita Amfilohija – koji je bio veći Srbin od svih nas.
Za srpski narod je dakle ova situacija pobednička u svakom slučaju. Moje mišljenje je da naši poslanici treba da se razbole i da dolazak na vlast, makar i formalan, nije vredan popuštanja fašistima. Treba da budu izuzete opštine čiji građani se daju manipulisati od DPS-a, i Srba već sada treba da bude više od 50%. To je i pošteno, bilo ih je 80%, pa je to samo mala rehabilitacija istinke, slobodne i demokratske Crne Gore.
Što se povratka vojske na Kosovo i Metohiju tiče, moja politička generacija učinila je sve za sporazum. Taj sporazum je nemoguć voljom Albanaca. Zato je povratak vojske na Kosovo stvar opstanka srpske države, a ne pitanje „svete zemlje“, religiozosti… Naša će se vojska sigurno vratiti na Kosovo – kad- tad, ako treba i za petstotina godina, i neće više od tamo odlaziti dok bude postojao ljudski rod. Mogu da vam garantujem i da neće doći u Crnu Goru. Tamo je već srpska vojska – brojnija od svih drugih. Nikada nije ni odlazila.