KAD BITANGA PODRŽI BITANGU

Piše: Emilo Labudović, izvršni direktor Srpske kuće

Maske su, konačno, pale. Ono što su i slijepi naslućivli, sada je jasno kao dan. Ili, što bi naš narod rekao: sad se vidi, sad se zna ko se kome dopada! Koncept manjinske vlade, kojeg su se koliko do juče svi odricali, pa čak i njegovi današnji promoteri, naročito oni iz CIVIS – a, danas je ozvaničen kao navodni izlaz iz političke krize koja ljulja Crnu Goru još od prvog dana nove vlasti.

U politici je sve moguće i, nažalost, sve dozvoljeno. Čak i ono što se otima elementarnoj logici, a Crna Gora je u tome „tigar nad tigrovima“. Tako je, mimo svake pameti i zakona modernog političkog organizovanja, u Crnoj Gori moguće da onaj koji je izbornoj pobjedi najmanje doprinio prigrabi čitav kolač. Onaj koji je do sada samo skidao kajmak sada bi da prigrabi i karlicu, pri čemu se, više nego ironično, poziva „na zdravu pamet i dobru volju“!
A novi „koncept“ vlade spasa i dalje je koncipiran po starom, što će reći – u nju, ni u primisli, ne može Demokratski front. Ne može jer se nikako ne „dopada“ trećem pomoćniku četvrtog zamjenika petog… bla, bla, bla… u američkoj administraciji, „tati Eskobaru“. Razlozi su jasni, mada nije jasno kako „tata“ u DF trpa i konstituenta koji je svim svojim (nevelikim) kapacitetom podržao crnogorski sunovrat u vrtlog NATO avanture. Da bi se napravio privid ravnoteže i jednake distance, novi koncept“ ne prepoznaje ni DPS, ali njena podrška ni najmanje ne bi smetala ni „tati“ ni sinu mu Dritanu koji je očas „zaboravio“ kako se i na koji način, sve do juče, „čašćavao“ sa prvim u toj partiji. Kao jeftino vino, isparile su uvrede i kvalifikacije prema kojima bi se ona iz naslova ove crtice još i mogla smatrati jednom od pristojnijih. Ali, „čast je čast, a vlast je vlast“! Još kad vlašću „časti“ tata Eskobar, onda joj se uopšte u zube ne gleda.

„Koncept“ je, dakle tu, nepoznanica je samo u tome ko će mu se sve od aktuelnih aktera crnogorske političke scene, pridružiti, mada je više nego očito da će i spisak „podrške“ ovjeriti mama DŽudi i tata Eskobar. Kako god da bude, a gore od postojećeg teško da može, definitivno se može podvući crta i sabrati dva i dva. I zaključiti da su, po ko zna koji put, Srbi za džabe poturali leđa i da su džabe krečili. A bilo bi vrlo interesantno čuti šta na sve ovo ima da kaže Crkva? Čime to gospoda Gojko Perović i kružok oko njega sada mogu da obrazlože i opravdaju, slobodno mogu reći, podvalu u vidu izvršioca tuđih naloga kojeg su izgurali na vrh pobjedničke, bolje reći – gubitničke, liste? I hoće li se, opet, litijama tražiti i braniti Temeljni ugovor na koji će eventualna novokoncipirana vlast staviti potpis taman koliko i „sveti otac Zdravko“! Ili će im i dalje biti važnije da na litije ni slučajno ne padne sjenka politike, kao da je to jedno bez drugoga, uopšte bilo moguće. Jer, da se ne lažemo: uprkos mantijama na njihovom čelu, litije su bile politički bunt vjerujućeg i obespravljenog naroda zbog sveukupnog ugnjetavanja i neslobode, čemu je pitanje Zakona o slobodi vjeroispovijesti bilo samo kap koja je prelila čašu.

„Bitanga“ Dritan, uz podršku „bitange Mila (oba termina su njihovo autorstvo), uz blagoslov tate Eskobara će, dakle, da spasu Crnu Goru. Od koga? Od nje same, izgleda. A narod? „Pučina je jedna stoka grdna“, rekao ni Vladika Rade, a potpisnik ovih redova smatra sebe jednim iz krda „goveda“ koje su, opet, preveslali i preveli žednog preko vode.