Kad agitatori pišu o istoriji

Piše: Slobodan Antonić

Na Gruhonjićevom sajtu Autonomija info napadaju se prorežimski novinari rečima da „oni nisu novinari, već agitatori i podlaci“ (Ana Lalić). Samo, rugala se šerpa loncu. Upravo je Autonomija info školski primer lažljive propagande i agitacije.

Uzmimo najnoviji tekst Dragomira Jankova „Trideset i prvi juli 1945, rođendan savremene Vojvodine“,

koji je postavljen u karusel sajta, što znači da mu je dat poseban značaj. Taj tekst se sastoji iz gomile laži i falsifikata, u okviru uobičajenog nastojanja naših autonomaša da se Vojvodina prikaže kao večita žrtva Beograda i Srbije.

Jankov, inače „pravnik iz Novog Sada“, poznat je po svojoj knjizi Vojvodina – propadanje jednog regiona.“ U njoj je tvrdio – bez argumenata, referenci i bližeg razmatranja – takve fantazije kao recimo da su 1918. Vojvodina i Slovenija bile ekonomski izjednačene, ili – uz korišćenje neadekvatnih podataka – da je Vojvodina navodno ostvarivala najveći ekonomski napredak upravo u vreme kada je imala „najviše autonomije“.

To su do danas prepoznatljiva opšta mesta vojvođanerske ideologije, što ih nalazimo u svim njihovim večitim vajkanjima na mrski Beograd (Kišjuhas: „od 1974. do 1989. godine (…) Vojvodina je doživela svoj najintenzivniji privredni, kulturni i društveni uspon, odnosno rast, razvoj i napredak“; „nakon Ustava iz 1974, usledio je snažan ekonomski, kulturni i svaki drugi razvoj SAP Vojvodine, uz  moćnu industriju, avangardnu umetnost itd.“).

Međutim, neumoljive brojke govore posve drugačije, a Boško Mijatović je ubedljivo pokazao (ovde 87-146) da su obe ove Jankovljeve tvrdnje, kao i većina drugoga što stoji u njegovoj knjizi, običan bućkuriš neznanja i bezobraznih  falsifikata. Savetujem čitaoca da pogleda Mijatovićevu studiju, kako ne bi padao na ove i druge autonomaške ekonomske izmišljotine.

Isto se može reći i za najnoviji Jankovljev uradak sa Autonomije info. Nabacana je gomila istorijskih neistina, koje mogu da zbune, pa čak i da impresioniraju manje upućeni deo publike da možda i poveruje u autonomaške fantazije o večnom vojvođanskom identitetu i subjektivitetu (Kišjuhas: „Vojvođanska autonomija, samoorganizovanje, kao i samostalni identitet imaju neobično dugu i značajnu tradiciju“; od sveukupno 13 godina pre 1945. (!) – šta je ovo, skrivena kamera?).

U podnaslovu Jankovljevog stoji: „Istorijska je činjenica da je Vojvodina samostalno izborila svoju političku autonomnost i subjektivitet a Srbija to pokušava da falsifikuje“. O, grozne li Srbije, jadne li Vojvodine!

Najpre se kaže da je 31. jula 1945. „Skupština izaslanika naroda Vojvodine“ donela odluku o „priključenju Autonomne Vojvodine federalnoj Srbiji“. Navodno je ta skupština bila mnogo demokratskija od one iz 1918, jer su je „činili predstavnici svih naroda višenacionalne Vojvodine“, a ne samo „slovenskih naroda“ kao 1918, pošto je tada skupština radila „bez Rumuna, Mađara i Nemaca“

Jankov tvrdi da je 31. jula 1945. „doneta odluka o priključenju već ‘Autonomne Vojvodine’ federalnoj Srbiji, čime je „samo formalno sankcionisano postojeće stanje ‘na terenu'“. Navodno je „Vojvodina iz Drugog svetskog rata izašla sa sopstvenim organima vojne i civilne vlasti“, imala je „sopstveni Glavni narodnooslobodilački odbor kao najviši organ vlasti – tako je stvorena autonomija Vojvodine“.

Ono što je najlepše, fabulira dalje Jankov, „sve to nije moralo biti tako“. Naime, „po završetku rata 1945. godine, za Vojvodinu su postojale tri političke opcije: (1) da bude republika i ravnopravni deo jugoslovenske federacije; (2) da bude autonomija pod ingerencijom Jugoslavije sa nižim stepenom prava od federalnih jedinica; ili (3) da bude autonomija u okviru neke federalne jedince, dakako Srbije“.

Sirota Vojvodina je, avaj, napravila grešku i odabrala kobnu treću opciju, „što je izazvalo široko razočaranje“, konfabulira dalje Jankov – a zašto je to naivna Vojvodina uradila „nije predmet ovog teksta“ (autora je naprosto mrzelo da dalje fantazira, pa je tu jednostavno stao).

Izbor Srbije bio je fatalan za Vojvodinu, jer je „osporavanje vojvođanske autonomnosti počelo odmah po donošenju odluka Skupštine Vojvodine od 31. jula 1945. godine“, pošto su „upravljači Srbije nastojali da (…) umanje ili likvidiraju njenu autonomnost, već te 1945, pa prilikom ustavnih promena 1963, zatim nakon Ustava od 1974, (…) 1988, te prilikom donošenja Ustava Srbije od 1990. godine“, i na kraju Ustavom iz 2006. – „dodatkom da se i ‘nove autonomne pokrajine mogu osnivati, a već osnovane ukidati’, zlokobno je tada nagovešteno šta je ono što nas dalje čeka“.

I tako je te kobne 1945. „odluka o priključenju Srbiji donela Vojvodini ekonomsko propadanje, eksploataciju i onemogućavanje razvoja u skladu sa kapacitetima“, pa jadnim, naivnim i dobrodušnim Vojvođanima ne preostaje ništa drugo do da 31. juli 1945. „i danas pominju, da ga ne zaboravimo, i da izvlačimo pouke“. Šmrk, šmrk, tuge li pregoleme, eh da može vreme da se vrati…

Ovaj nivo pseudoistorijske fantastike gledali smo valjda poslednji put u sajnsfikšn seriji Hrvatski kraljevi (2011). Istinitost tvrdnje kako je skupština u Novom Sadu 1945. bilo šta rešavala, pa je mogla da odluči ovako ili onako, otprilike je u rangu Crvenkape.

Istina je, međutim, da je odluka daleko ranije bila doneta u KPJ, a skupština je, kao i svaka druga tada, samo „jednoglasno“ sprovela naloge partije. Naime, četiri meseca ranije, na Sedmoj pokrajinskoj konferenciji, 5.  aprila 1945, zvanično je proglašeno da će Vojvodina biti pokrajina u sastavu Srbije (ovde 518).

Uopšte se nije postavljalo pitanje da li će Vojvodina biti sedma federalna jedinica (republika) ili ne. Vojvodina se ne spominje niti na Drugom zasedanju AVNOJ-a, niti ona čak ima svoj oblik partizanske skupštine („antifašističko veće“) kao što su imale sve druge federalne jedinice – pa čak i Sandžak (ZAVNOS).ž

Tito je u martu 1944. u jednom članku samo rekao da će Vojvodina biti pokrajina, a da jedino treba videti u okviru koje republike će se ona nalaziti (ovde 517; ovde 53). Sve što je KPJ za Vojvodinu mogla da bira jeste da li će biti pokrajina Hrvatske ili Srbije. I oni su izabrali – očigledno, na današnju veliku tugu Gruhonjića i Jankova – Srbiju.

Zapravo, ni oni o tome nisu odlučili 5. aprila 1945, jer je Jovan Veselinov prethodno na Prvom zasedanju ASNOS-a, 9. novembra 1944, objavio da je rešeno da Vojvodina bude u sastavu Srbije (ovde 518; ovde 62-63). Zapravo, ko zna ko je, kada i gde o tome doneo odluku. Ali, to svakako nije bilo 31. jula 1945. na skupštini u Novom Sadu.

Jednako smešna je i fantazija da je vojvođanska skupština 1945. bila bogzna kako više demokratska i legitimna od one iz 1918. Izbori za nju su bili čisto jednopartijski, „bez međunarodne kontrole, bez opozicije, u uslovima progona neistomišljenika i nacionalnih manjina“ (ovde 63).

Pripadnici nemačke manjine bili su u to vreme ili proterani, ili po logorima – možda su tamo i glasali za Jankovljevu „demokratsku“ vojvođansku skupštinu? Što se Mađara tiče, nakon genocida nad Srbima u Bačkoj i Baranji rukovodstvo KP u Vojvodini je 1945. – izražavajući „raspoloženje srpskog življa“ – zahtevalo da se iz Jugoslavije proteraju svi Mađari (ovde 41). Jamačno da su Mađari crkavali od slobode dok su 1945. glasali na izborima za Jankovljevu „vojvođansku skupštinu“…

Eto takva skupština je „aklamacijom donela odluku o prisajedinjenju ‘federalnoj Srbiji’ – čitava debata sastojala se od izjava raznih manjinskih naroda u prilog ranije definisanim odlukama“ (ovde 63). Kud ćeš bolje skupštine i više legitimnosti?

Ali, lagarije i izmišljotine svih vrsta za Autonomiju info su bukvalno kao dobar dan. Stoga na tom sajtu čitamo: „Falsifikatori istorije – razni bećkovići, antići i ostala trovačka bratija četničkih ideologa – konstantno zagovaraju tezu da je Vojvodina ušla ‘pod’ Srbiju, da se ‘prisajedinila’ sa Srbijom a ne da je Vojvodina ušla u sastav tadašnje Jugoslavije“. Kada i kako je to tačno bilo, ova antifanti mudrica nam nije blagoizvolela da saopšti – samo je bitno da se antisrpska kultura lupetanja gura iz petnih žila.

I oni će nekome da kažu „oni nisu novinari, već agitatori i podlaci“? De te fabula narratur, o tebi je zaboga tu reč…