Juriš Šolakove četeasaa: Da li je aktuelni boj protiv „državnog upliva u medije“ narodni ustanak boraca za slobodu informisanja i zašto nije?

Piše: Filip Rodić

Ne možete u Srbiji da primenite propise iz Nemačke ili Švedske, jer tamo postoji nezavisna kontrola medija, a ovde država zloupotrebljava vlasništvo – reče pre neki dan programski direktor televizije N1 Igor Božić u razgovoru sa novinarom Nemanjom Rujevićem sa nemačkog državnog medija Dojče vele.

Nekoliko stvari je samo u ovoj jednoj rečenici vrlo zanimljivo. Prvo, po ko zna koji put se ponovo suočavamo sa principom „šta je dozvoljeno Jupiteru, nije dozvoljeno volu“ – u Nemačkoj, ili Švedskoj može država da ima vlasništvo u medijima, u Srbiji ne može. Baš smo volovi u njihovim očima umišljenih Jupitera.

Drugo, i mnogo važnije od ovoga jeste zanimljiv, selektivni, pristup primeni evropskih standarda. Dakle postoje, ipak, neki evropski standardi koji su kod nas neprimenljivi i ne da ne treba insistirati na njihovom usvajanju, nego se protiv toga treba boriti.

Da ja, ili neki drugi ljudi sličnih pogleda na svet mislimo da se „evropska demokratija“ ne može samo transplantirati iz Brisela u Beograd jer će telo transplantirani organ prirodno odbaciti je očekivano, ali da tako misli jedan evrofanatik poput Božića je čudno. To je stav prema kojem će ovaj narod u svoj kulturni obrazac lakše primiti gej paradu, nego „nezavisnu kontrolu medija“.

Da ne pričamo sad o tome da je ta kontrola u Nemačkoj i Švedskoj nezavisna koliko je nezavisna i televizija kojoj Božić ne sme da kaže da je glavni i odgovorni urednik, nego je „direktor programa“.

Ukratko, srpska država, kakva god ona bila (Jupiterima nije odgovaralo državno vlasništvo u medijima ni kada su je vodili proevropski volovi koji ih i danas podržavaju), nije dovoljno dobra da bi bilo garantovano da neće biti „državne zloupotrebe vlasništva“, ali Nemačka jeste.

Čekajte, nije li upravo Nemačka imala najgoru diktaturu u istoriji čovečanstva? Ah, da, nemački nacizam je u ovom svetonazoru incident, a „srpski nacizam“ je ontološki. A da li ste svesni da jedna televizija poput N1 u Nemačkoj (kao, uostalom, i u najvećem delu EU država) bez eksplicitne dozvole i nadzora vlasti ne bi uopšte mogla da postoji?

Nemačka je 2018. pooštrila zakon o direktnim stranim investicijama i proširila opseg sektora nad kojim država kontroliše investicije sa mogućnošću zabrane sa strateških sektora i na medijski sektor, gde od 29. decembra 2018, strane investicije ne mogu prelaziti deset odsto, jer postoji zabrinutost od „nedavnih koordinisanih dezinformativnih strategija i hibridnih pretnji“.

Dok u Nemačkoj ovakva blokada još nije obavezna, nego je predmet „nezavisne analize“, u Francuskoj je zakonom zabranjeno da strani kapital (izvan EU) u medijima na francuskom jeziku bude veći od 20 odsto.

Tačna vlasnička struktura Junajted grupe, prema „Medija ouneršip monitoru“, iza kojeg u Srbiji stoji Birn, nije jasna, ali je izvesno da strani kapital u kompaniji daleko nadmašuje ovih 10, ili 20 odsto, pa čak i 49 odsto, koliko je dozvoljeno u Austriji, ili Poljskoj. Zanimljivo je i kako Vesna Rakić Vodi – nelić za N1 objašnjava problem državnog vlasništva u medijima: „Na pitanje zašto je opasno da država bude vlasnik medija, Rakić Vodinelić kaže da će vam uvek reći po tom pitanju da postoje države gde je država vlasnik medija, na primer Nemačka. Dodaje, međutim, da je ta zemlja postala vlasnik medija pre nego što je ovaj standard uspostavljen“.

Aha, nemačka država je vlasnik medija od pamtiveka, ili makar od Trećeg rajha, a Srbija to nije, kod nas su prvo postojali privatni mediji, pa tek onda državni i zato nemačka novinska agencija DPA može da bude državna, a Tanjug, koji postoji tek od 1943. ne može, pošto ga je, verovatno, u Jajcu osnovala grupa privatnika.

To sa privatizacijom medija je zaista posebna sprdačina, jer smeta im kad su državni, a smeta im i kada se privatizuju (osim ako ih kupi neko po njima moralno-politički podoban) jer onda dolaze pod vlast „domaćih tajkuna“ ili „lokalnih kabadahija“. O tome koliko su privatni mediji nezavisni stvarno je smešno govoriti. Od ovih „domaćih“ do onih u inostranstvu gde su „standardi visoki“. U Nemačkoj gde Aksel Špringer (kako smo saznali posredstvom „Njujork tajmsa“) svoje zaposlene primorava da potpišu izjavu lojalnosti NATO-u, Izraelu. Tu nezavisnost i objektivnost sad vidimo i u izveštavanju N1 iz Izraela koje je objektivno u najboljoj tradiciji Kristijan Amanpur koja je novinarsku neutralnost odbacila zarad „istine“, za koju nekad vredi i lagati.

A šta možemo zaključiti o političarima koji državnu firmu napadaju zarad javnog interesa privatne firme? Da im je bliži privatni interes od državnog? Da državu ne percipiraju kao svoju jer ni sami ne veruju da će ikada doći na vlast? Ili će i kada dođu ono što je državno smatrati za neprijateljsko, pa će privatnoj firmi (SBB) omogućiti da potpuno besplatno (do 2003, a od tada uz simboličnu nadoknadu) koristi resurse državne firme (Telekom)?

Posebno je zanimljivo u celoj ovoj priči ko to pored opozicionih političara u javnom interesu brani privatne slobodne i nezavisne medije od državnog medijskog mraka. Uzmimo za primer lik i delo Radeta Veljanovskog. On nema nikakav interes osim javnog, i u ime tog javnog interesa je učestvovao u pisanju elaborata N1 i bio član delegacije ove kuće na razgovoru o dodeljivanju nacionalnih frekvencija u REM-u.

To je radio pro bono, sigurno. A podsetimo samo na trenutak kako su njegov demokratski kapacitet u knjizi „5. oktobar – 24 sata prevrata“ (verovatno najboljem i najdirektnijem svedočanstvu tih događaja) opisali autori Dragan Bujošević i Ivan Radovanović: „Rade Veljanovski je, s letvom, stajao u dnu stepeništa, između drugog i trećeg sprata (zgrade RTS u Takovskoj). Milanović, u plavoj košulji i sivoplavim pantalonama, silazio je prvi. Lidija Radulović je išla iza. ‘Tako nam je kada nam ulaze demokrate’, rekla mu je. Veljanovski nije rekao ništa. Potrčao je za njima („) Rade Veljanovski je stajao samo nekoliko metara dalje. I začudio se kada je video kako je generalni direktor RTS odjednom odskočio. ‘Kao zver’, opisao je posle Veljanovski. ‘Izleteo je iz tog klupka, odskočio i potrčao, ne prema Petoj gimnaziji, nego ka nedovršenom ulazu u staklenu zgradu. Pravo u gomilu’. Demonstrantski ‘topli zec’ se otvorio da ga primi. Milanović je zbunjen zastao. Krug oko njega se zatvorio. Veljanovski je pomislio: ‘Mrtav je!’ Krici su ga u to ubedili…“ Da li je letva u rukama Veljanovskog zaista ostala neupotrebljena? Hoće li tako i ostati?