JOŠ SAMO SUZA
Piše: Emilo Labudović
(prognanima iz Krajine)
Drino, senko kame među obrvama,
Stišaj vrisku svoje potamnele vode,
Zamandali bezdan mojim molitvama
Za čunove trošne što k Srbiji vode.
Sad smo šaka jada u svega tri čuna
A bili smo selo i crkva i škola,
I bili smo deca, s dvojkom iz računa,
Prekonoć odrasla, s peticom iz bola.
Ja tek imam devet, a glava sam kuće
Koje više nema. Oca povedoše
Aveti u crnom, u samo svanuće,
Ujaku i stricu konop namakoše.
Sve što imam, Drino, u ovom je čunu
Sestra i brat mlađi, majka u crnini,
Dedina medalja za još prošlu bunu
… I zgarišta crna tamo u Krajini.
… Mutne dečje oči, roj zvezda u tmuši,
Obalu ne vide, ali ne plačemo,
Ne damo da krene led u smrzloj duši
Jer još samo suza, i potonućemo!
(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)