Jedna kembridžska istorija Srbije
Piše: Čedomir Antić
Ranije ove godine prestižni Kembridž juniversiti pres objavio je knjigu Kratka istorija Srbije (A Concise History of Serbia) koju je napisao britanski profesor Dejan Đokić. Đokić u uvodu knjige navodi tri novine koje donosi (str. 44-45). Veruje da je reč najpotpunijoj, jednotomnoj i celokupnoj istoriji Srbije. Drugo, da je uspeo da na njenim stranicama Srbiju smesti u širi, regionalni i evropski kontekst. Konačno, spominje i zanimanje iskazano za pojedince, često izvan redova elite.
Prema zvaničnoj biografiji Đokić je diplomirao istoriju u Lonodnu 1996. godine. Doktorirao je 2004. na Univerzitetskom koledžu u Londonu. Autor je dve naučne monografije sličnih tema (Nedostižni kompromis: Srpsko-hrvatsko pitanje u međuratnoj Jugoslaviji, 2010; Nikola Pašić and Ante Trumbić: The Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes, 2010). U prvo vreme radio je na matičnom fakultetu, godinama je predavao modernu i savremnu istoriju na Goldsmit univerzitetu u Londonu, a danas je angažovan na univerzitetu Majnut u Irskoj.
Kratka istorija Srbije donosi određene novine. Ona je prva istorija Srbije koja predstavlja izvesna, istina letimična i odabrana, saznanja o životu verskih manjina, pre svega muslimanske i jevrejske. Autor ne predstavlja istoriju recimo Albanaca u Srbiji, čak ni kada oni formiraju istinsku nacionalnu državu na njenom tlu (1974-2008). Zanemaruje i institucionalnu istoriji manjina na prostoru savremene Srbije. Autora kao da zanima samo život manjina kada su gonjene i, razume se, kada je moguće makar i nagovestiti protivtežu narativu nacionalnog oslobođenja i državne emancipacije srpskog naroda. Ekskluzivno je novo autorovo zanimanje za seksualne manjine, ali to povremeno iznošenje gotovo anegdotskih primera deluje isuviše ideološki.
Autor nije napisao prvu jednotomnu celokupnu istoriju Srbije, bar dve takve sinteze su objavljene i na engleskom jeziku tokom prethodnih dvadeset i pet godina. Nije ni predstavio širi regionalni kontekst srpske istorije, već i sâm – poput pojedinih drugih autora – srpsku istoriju vidi kao negativan izuzetak, nikada u tim prilikama ne poredeći fenomene ili procese o kojima piše sa sličnim u bugarskoj ili hrvatskoj istoriji. I pored toga što spominje pojedince, citira ih i uzima za primer, ova sinteza u sebi ne sadrži svedočenja koja ne govore u prilog prethodno zadatom narativu. Nema ni važnih prinosa dela pisanih metodologijama istoriografskog strukturalizma ili posmodernizma, niti se u svojim tumačenjima poziva na druge društvene nauke.
Autor ima teškoća već sa samim naslovom. Ako razmatra istoriju Srbije, on treba najpre da definiše šta je istorijski Srbija, a šta je srpski narod. Kakav god stav zauzeo autor, on mora biti zasnovan na najnovijoj literaturi i da bude savremen u debati. Na osnovu onoga što piše autor izgleda kao da Crna Gora, Krajina i Republika Srpska nisu imale sopstvenu istoriju. Slično je sa „srpskim zajednicama“ izvan Srbije, o kojima piše. One kao da su pale sa neba u te već definisane političke države i njihove nacije.
Naučne sinteze pre svega polemišu sa sintezama, autor ima istoričare „prijatelje“, na njihove se sinteze oslanja, drugi istoričari mogu da „posluže“ samo sa svojim naučnim radovima uskih tema, koje autor selektivno citira.
Đokić piše bez uporednog konteksta, za njega su okolne države i identiteti zadati a srpski identitet i država su nedokazani i fluidni. Nije upoređivao srednjovekovnu srpsku državu sadrugim sličnim entitetima, nije pisao o razaranjima osmanskih osvajanja, nije objasnio imperijalne ciljeve Velikih sila na Balkanu u 19. veku, nije ispravno predstavio kontinuitete srpske državnosti, ne piše o zločinima nad srpskim narodom osim Jasenovca (o kome piše samo revizionistički) i pogibije porodice Zec. Tek uzgred spominje Cer i Kolubaru, daje pogrešne procene žrtava od Toplice 1917. do Srebrenice 1995. godine. Autor ne spominje komunističke zločine u Srbiji. Broj ubijenih pritom sa autorovog stajališta može biti razmatran samo ako je reč o Srbima.
Đokić daje veći prostor Dimitriju Mitrinoviću nego Pašiću, J. Ristiću i I. Garašaninu. Piše podrobno o Ljubinki Trgovčević, ali tek spominje Stojana Novakovića. Da li je srpski narod „primitivan“ kada ne prihvata recimo pank, ili je reč o tome da jednom društvu i njegovoj kulturi autor nekritički nameće starne modele? Đokić spominje Šarla Akrobatu, ali zanemaruje folk, turbo-folk, trep… Oni su autentičniji, masovnije prihvaćeni i međunarodno uticajniji. Probleme savremene Srbije autor vidi u „nesuočavanju sa ratnim zločinima“ i „neprihvatanju evropskih vrednosti“.
Proteklih godina čitamo o posledicama britanskog imperijalizma – milionima mrtvih, a broj se voljom savremenih vlada Britnije i SAD neprekidno, i u naše vreme, uvećava. Čitamo o Gazi kao koncentracionom logoru na otvorenom, koji bi bez dozvole Londona i Vašingtona bio nemoguć, odmazdama 1.000 za jednog, sterilizaciji žena koje su se iz Etiopije preselile u Izrael, dečijim leševima iskopanim pored samostana u Kanadi… Niko, međutim, nigde, uključujući Nemačku i Hrvatsku, nije u toj meri prezirao, relativizovao i esencijalizovao istoriju svog naroda kao istoričari „Druge Srbije“, kojima Đokić sleduje. Čak ni posle činjenice da u Haškom tribunalu nisu kažnjeni zloičini nad Srbima, u Srbiji je na snazi Zakon o saradnji sa tribunalom. Pred srpskim sudovima svega 10% optuženih za ratne zločine nisu Srbi. Kad god bilo ko spomene istorijsku debatu o ovim pitanjima čujemo kako isti “negira zločine”. Istovremeno čitava biblioteka, koju Đokić ne spominje, dokazuje da srpski zločini proističu iz naše kulture i istorije, dok su zločini prema Srbima relativizacije, ako ne i zaborava, vredna patologija nekakavih pojedinaca.
Na osnovu svega pročitanog, ali i onoga što na prvi pogled zanemaruje a nedoslednim i često netačnim tezama o progonu manjina u 19. veku potvrđuje, mi vidimo u Đokićevoj knjizi jednu vertikalu konstruisanog srpskog identiteta koji je nekakva nesrećna slučajnost istorije i uzrok neprekidnog progona manjina. Srpskom društvu imperije ustvari „pomažu“ da se modernizuje i od nepoželjnog kulturnog obrasca odrekne asimilacijom – ako je moguće u Jugoslovene. Reč je o zlosrećnoj vertikali zločina i rata, koja traje do naših dana.
A tek “evropske vrednosti”? Da li je reč o vrednostima prihvaćenim u Hrvatskoj, članici EU, gde je od 2012. do danas izvršeno oko 3.000 napada na Srbe, dok u Srbiji i Srpskoj za to vreme nije izvršeno ni 30 napada na Hrvate? Da li je bombardovanje osiromašenim uranijom i kasetnim bombama nešto što pošten čovek treba da prećuti. Dejan Đokić jeste. Mi Šešelja nikada nismo izabrali za predsednika – Amerikaci su izabrali i Trampa i Bajdena. Srbija ne drži tajne zatvore, niti kanseluje svoje naučnike. Ubistva izvršena za vreme Miloševića su ovde procesuirana, žrtve Blerove zločinačke politike (ubijen naučnik – britanski državljanin, recimo), nisu dobile pravdu. Da li je evropska vrednost rušenje međunarodnih ugovora od strane SAD i EU: Dejtonskog, Erdutskog, Kumanovskog… Da li je evropska vrednost nametanje zakona o sudstvu koji ne postoje u Zapadnoj Evropi? Da li je zadržavanje na mestima sudija koji su na zatvor osuđivali novinare delo srpske duboke države ili zapadnih diplomatija? Da li je vrednost to što sudije u Srbiji danas idu po mišljenje u amabasade SAD i najmoćnijih članica EU pa se još javno žale na svoj položaj američkom ambasadoru?Da li je kampanja sa fotografijama raspadnutih leševa na bilbordima širom Srbije, koju je plaćala britanska ambasada, “evropska vrednost”? Đokić na stotine ovakvih pitanja ne zna ili ne sme da odgovori, a možda u svojoj servilnoj prirodi ikolonijalizovanom umu nije svestan ni da postoje.
Zato Đokićev zaključak da u „srpskoj istoriji ništa nije izvesno“ ne odgovara svemu što je napisao. Logično je da se moralno propadanje i kulturno zaostajanje koje u skoro svemu prepoznaje, nastavi dok Srba ne nestane ili neko uspe što raniji osvajači nisu – da promeni Srbe tako da ih više ne bude.
U ranim godinama rimske države, tradicije govore da među Rimljanima nije bilo dovoljno žena. Zato su, navodno, oteli Sabinjanke. Na Balkanu je tih primera bilo do u 20. vek i naročito su bili brojni među Albancima. Književnost je kasnije mogla da razmatra čudan položaj tih žena, koje su, ako bi bilo sreće, udate u novoj sredini, pa tamo i integrisane i asimilovane. Ponekad one bi se u svojoj obespravljenosti setile porodica, rodnih sela, svoje vere i naroda, ali ta seta bi uvek bila utopljena u ljubavi koju su osećale prema svojoj deci, posebno sinovima. Dok sam čitao Đokićevu knjigu, ali i njegova ranija dela, uočavao sam sličnosti. Samo ova „Sabinjanka“, slobodan sam da primetim, nije „oteta“, ona je sama otišla u svoj Rim. Zašto se ipak nekako na čudan način vezala za odbačeni identitet i sa njim vodi ovaj nemušti, renegatski, deceninama dugotrajan, pseudonaučni dijalog, nije mi znano, a mislim da u naučnom smislu nije ni bitno. Rodoljubi možda mogu da budu objektivni naučnici. Dositej je verovao da što svoj „rod neko više ljubi“, treba mu tim više istinu „na njegovu polzu“ govoriti. Takav razvoj nemoguć je kod onih koji preziru.
Mozda je ovaj istoričar odrastao u komunistickoj porodici koja je bila zadojena negativnim osećanjima prema srpskom narodu, bila je protiv srpskih kraljeva a cenila samo ono što je komunisticka vlast plasirala o Srbima. Vrlo je interesantno da taj istoričar ne pominje komunističke zločine izvrsene nad Srbima koje je komunisticka vlast vršila nad nedužnim srpskim narodom u miru kada su komunisti imali svu državnu vlast u svojim rukama. To može ukazivati da je vrlo moguće da je taj istoričar pripadao komunistickoj porodici.