Jedna Bugarelova tvrdnja je eklatantan primjer neznanja ili zlonamjerne težnje za prikrivanjem istine

Piše: Srđa Trifković

 

U osvrtu Nenada Kecmanovića na intervju koji je francuski istoričar i orijentalista Ksavije Bugarel dao novinaru Dinku Omeragiću za Slobodnu Bosnu (https://www.politika.rs/scc/clanak/563717/Pogledi/bih), autor sa pravom konstatuje da su se oni „obostrano potrudili da relativizuju zločinačke zasluge SS Handžar divizije“.

Jedna tvrdnja Bugarela koju Kecmanović navodi zaslužuje posebnu pažnju, jer predstavlja eklatantan primer neznanja, ili – što je mnogo verovatnije – svesne i zlonamerne težnje za prikrivanjem istine. Ona glasi:

„Antisemitizam je igrao važnu ulogu u ideološkom odgoju pripadnika Handžar divizije, ali je teško znati koliko je taj antisemitizam zaista bio prisutan kod SS-imama i kod običnih vojnika“.

Ovo je zaprepašćujuća tvrdnja, pogotovu jer dolazi od osobe koja pretenduje da kao orijentalista poznaje materiju i o njoj govori sa autoritetom. Za nekoga ko je iole upoznat sa izvornim islamskim učenjem i praksom, uopšte nije „teško znati“ koliko je antisemitizam bio prisutan kod običnih vojnika – a kamoli kod SS-imama, koji su bili dužni da znaju i slede objavu Muhamedovu i da o njoj podučavaju svoje vojnike.

„Islamski antisemitizam“ zvuči naizgled kontradiktorno jer su i Jevreji i Arapi semitskog porekla, a islam je vera i način života ogromne većine arapskog sveta.

Semantička zbrka nastala je zahvaljujući izumu termina „antisemitizam“ kojim je u Evropi krajem XIX veka trebalo dati „naučnu“ oblandu antijevrejstvu.

Savršeno se uklopio u islamsko učenje kada je u XX veku došlo do drastičnog pogoršanja odnosa muslimana sa Jevrejima oko Palestine. Stari verski animozitet potom je do kraja skopčan sa antijevrejstvom na etničkom i geopolitičkom planu.

Verski i politički aspekti te borbe bili su nerazdvojni u VII veku, baš kao što su i danas.

UČENJE – Jevreji žive u današnjim arapskim zemljama još od rušenja prvog Hrama u Jerusalimu 586. pne. Nastanak islama, a potom tragična istorija jevrejskih plemena u Medini koja su istrebljena pod Muhamedom, učinili su njihov daljnji opstanak pod islamskom vlašću krajnje neizvesnim. Pošto su ga odbacili, Muhamedova objava je stvorila stav koji je 1937. rezimirao kralj Ibn Saud: „Zaista, Božija reč nas uči i mi u nju verujemo, da za muslimana ubiti Jevrejina, kao i da on bude ubijen od Jevrejina, znači neposredan odlazak u raj i u uzvišeno prisustvo Svevišnjega Boga.“

Muhamedov žestoki antisemitizam odražava se u Kuranu. Deca Izrailja su buntovna, na sebe navlače gnev, a njihova pravedna nagrada biće sramne muke.[1] Svaki put kad se zavetuju, neko među njima odbaci zavet.[2] Verolomni su i lažljivi.[3] Zato ih je Alah ponizio i saterao strah u njihova srca, naredio je da neki budu pobijeni a drugi zarobljeni, a da muslimani naslede njihovu zemlju i njihove kuće.[4] Jevreji su pritom kukavice koje napadačima okreću leđa.[5] Do sudnjeg dana proklet su soj.[6] Mrze i ljude i Alaha.[7] Pritom su i međusobno zavađeni.[8] Gnevni Alah ih je pretvorio u majmune i svinje.[9] Prešli su sve granice dopuštenog.[10] Ipak se požudno drže ovozemaljskog života, čak i ako je ponižavajući i sraman.[11]

Da naglasimo: ovo su, za verujuće muslimane, reči samog Svevišnjeg.

ISTORIJSKA PRAKSA – Posledice su istoričarima dobro poznate. Masovna ubistva Jevreja počela su u Maroku već u VIII veku, gde je Idris I zbrisao cele zajednice. Jedan vek kasnije, bagdadski kalif al-Mutavakil naredio je da Jevreji nose žutu značku, uspostavljajući time presedan koji će mnogo vekova kasnije koristiti nacisti.

Sinagoge su rušene širom Mesopotamije u periodu 854–859. U Tripolitaniji Jevreji su bili imovina arapskih gospodara koji su ih testamentom ostavljali u nasledstvo. U XII veku egipatski Jevreji bili su žrtve krvavih nereda. Na zapadnoj strani islamskog sveta 30. decembra 1066. jevrejskog vezira Granade Josifa Hanagida razapela je na krst muslimanska rulja koja je potom sravnila sa zemljom jevrejski kvart i iskasapila 5000 ljudi. To se sve dešavalo kako u Bagdadu, na vrhuncu prvog islamskog „zlatnog doba“. tako i u Španiji, na vrhuncu drugoga.

Uprkos svemu tome, islamofilska literatura o tzv. zlatnom dobu nastavlja da se proizvodi bez zastoja. NJen utopijski karakter ponekad otvoreno priznaju oni koji grade mit o islamskom zlatnom dobu tolerancije. NJihov je cilj čisto ideološki:

Treba oživeti onu izgubljenu judejsko-islamsku simbiozu, društveni i kulturni svet, njegov visoki domet iz doba mavarske Španije pre 1492, koji je dozvoljavao i nalazio zadovoljstvo u mnoštvu, koegzistenciji vera i kultura, hrišćanske, jevrejske i muslimanske; koji je cenio istorijski internacionalizam prostora; koji je bio uključiv i kosmopolitski, u suživotu raznih kultura: još uvek tako retka i ugrožena vrednost u novom milenijumu kao u prošlim vekovima.[12]

 

To je lažna slika skrojena za postmoderni Zapad podvrgnut kvazireligiji „inkluzije“ i multikulturalizma. U stvarnosti, međutim, u XII veku Almohadi su nasilno preobraćali ili desetkovali svoje jevrejske podanike.

Godine 1465. arapska rulja u Fesu je iskasapila na hiljade Jevreja, ostavivši u životu njih samo jedanaest. Ovaj pokolj pokrenuo je talas sličnih pogroma u celom Maroku.[13] Četiri veka kasnije isto se dogodilo u Libiji 1875, gde je Ali Burzi paša pobio na stotine Jevreja; i u Alžiru, gde su Jevreji uzastopno masakrirani 1805, 1815 i 1830.

Ukazi kojima se naređuje rušenje sinagoga donošeni su u Egiptu i Siriji (1014, 1293–94, 1301–02) i u Jemenu (1676).

Uprkos statusu zimija („zaštićenog naroda Knjige“), Jevrejima je dat izbor prelaska u islam ili pogubljenja u Jemenu (1165. i 1678), Maroku (1275, 1465 i 1790–1792) i Bagdadu (1133. i 1344).[14] U celini gledano,

Ne bi bilo teško sastaviti spisak imena znatnog broja jevrejskih podanika islamskih zemalja koji su dostigli visok rang u aparatu vlasti, finansijski uticaj, značajna i priznata intelektualna dostignuća; isto bi moglo da se učini za hrišćane. A opet ne bilo teško sastaviti još duži spisak progona, proizvoljnih konfiskacija, prisilnih preobraćanja ili pogroma.[15]

U XIX veku širom severne Afrike Jevreji su saterani u geta. U Maroku, gde je živela najveća jevrejska zajednica u islamskom svetu, Jevreji su morali da hodaju bosi ili da nose sandale od slame kada bi bili van geta. Godine 1884. mrokanski sultan je rekao da Jevreji moraju da rade na šabat, da mogu samo da „čiste prljava mesta i nužnike“, da moraju da se rastanu od robe upola cene i da prime krivotvoren novac.[16] Muslimanska deca su ih ponižavala gađajući ih kamenjem. U Siriji XIX veka „kada bi Jevrejin hodao među njima (muslimanima), neko bi ga gađao kamenjem da ga ubije, neko bi ga vukao za bradu, a neko bi ga pljuvao po licu.“

Opasnost je postala akutna u vreme podele Palestine 1947. U Iraku je čišćenje počelo 1941, kada je u pogromu u Bagdadu ubijeno 180 Jevreja. Sirijski predstavnik u Ujedinjenim nacijama, Faris el-Huri, upozorio je: „Ukoliko problem Palestine ne bude rešen, mi u arapskom svetu imaćemo problema da zaštitimo Jevreje.“[17] To se proročanstvo samo ispunilo: preko 1 000 Jevreja ubijeno je u antijevrejskim neredima u Iraku, Libiji, Egiptu, Siriji i Jemenu, koji su pokrenuli masovni egzodus Jevreja iz arapskih zemalja.[18] Početkom četrdesetih godina u njima živelo je blizu milion Jevreja. Danas ih ima samo nekoliko hiljada, uglavnom starijih. Oko 600.000 otišlo je u Izrael; oni iz severne Afrike u Francusku ili Kanadu, a ostali u SAD, Australiju i Južnu Ameriku.

Broj jevrejskih izbeglica iz arapskog sveta posle 1947. prelazi broj palestinskih izbeglica od vremena osnivanja Izraela do danas.

ISLAM I NACIZAM – Pojavom cionizma ranpog XX veka muslimani su se suočili sa „jevrejskim problemom“ prvi put posle Muhameda, ali ovog puta sa pozicije slabosti.

Prvi put posle rušenja Hrama, Jevreji su bili namerni da ponovo uspostave državnu zajednicu koja će biti i teritorijalna i duhovna i kulturna. Bilo je to grubo buđenje za muslimanski svet, posle fenomenalnog uspeha u prethodnim vekovima, da se početkom XX veka nađe na gubitničkoj strani istorije.

Vidne slabosti stvorile su utisak da je nešto pošlo naopako, ali nije vodilo ka kreativnom samoispitivanju. Pitanje nije nikada bilo „Šta smo uradili?“ nego uvek, „Šta su oni uradili nama?“ Mongoli, Rusi i zapadni imperijalisti, svi su imali svoj deo krivice. Tridesetih godina XX veka Jevreji su neminovno uključeni među „njih“ koje treba okriviti.

 

Ovo je osetila Hitlerova Nemačka i stvorila je vrlo uspešan plan ubacivanja „modernog“ antisemitizma u arapski svet. Kako piše Bernard Luis, „Bitka za Palestinu uveliko je olakšala prihvatanje antisemitskog tumačenja istorije i navela je neke Arape da sve zlo na Bliskom istoku – i svetu – pripišu tajnim jevrejskim zaverama.“

Još pre stvaranja Izraela ova se borba pretvorila u egzistencijalnu bitku. Negiranje legitimnosti postojanja Jevreja prihvaćeno je kao datost. Kada je muftija jerusalimski 2001. objavio u al-Aksi da je negiranje jevrejstva egzistencijalna potreba islama, izrazio je stav koji se oslanjao na čvrsto utemeljenu tradiciju.

ULOGA VELIKOG MUFTIJE JERUSALIMSKOG – Po završetku Drugog svetskog rata jedno ime je nedostajalo na savezničkoj listi traženih ratnih zločinaca: ime hadž Muhameda Amin al-Huseina, prethodnog velikog muftije jerusalimskog i bivšeg predsednika Vrhovnog muslimanskog saveta Palestine.

U maju 1941. muftija je proglasio sveti rat protiv Britanije, „najvećeg neprijatelja islama“ i otišao u Berlin. Kada se sastao s Hitlerom, 21. novembra 1941, izjavio je da su Arapi prirodni prijatelji Nemačke, spremni da sarađuju s Rajhom od sveg srca, čak i formiranjem Arapske legije koja bi se borila protiv Saveznika. Hitler je obećao da će Arapi biti oslobođeni britanskog jarma čim pristignu nemačke armije.

Muftijin deo dogovora bio je da regrutuje dobrovoljce za Nemačku među muslimanima Sovjetskog Saveza, Balkana i Bliskog istoka.

On je vodio propagandu preko mreže od šest radio stanica i formirao je mreže špijunaže i pete kolone na Bliskom istoku. Delimično zahvaljujući njegovim naporima, Muslimani u Bosni i Hercegovini i Albanci na Kosovu i Metohiji javljali su se u ogromnom broju kao dobrovoljci u SS jedinice.

NJegovi napori kod sovjetskih ratnih zarobljenika iz islamskih područja bili su proporcionalno manje uspešni.

Na godišnjem protestu protiv Balfurske deklaracije, održanom u komandi Luftvafe u Berlinu, muftija je pohvalio Nemce zato što „znaju da se otarase Jevreja, a to nas približava Nemcima i svrstava u njihov tabor“.[19] Ponavljajući reči Muhameda posle bitke kod Badra, muftija je uskliknuo preko berlinskog radija: „Arapi! Ustanite kao jedan i borite se za svoja sveta prava. Ubijajte Jevreje gde god da ih nađete. To je drago Bogu, istoriji i veri. To spasava vašu čast.“

Još 1941. El Huseini se zalagao „za rešenje pitanja jevrejakih elemenata u arapskim zemljama prema zahtevima nacionalnih interesa i na isti način kako se jevrejsko pitanje rešava u Silama osovine“ (kurziv u originalu).

Osim starog cilja da se Arabija oslobodi od prisustva Jevreja, muftija je imao mnogo veće ciljeve. Plan je kovan ne toliko u panarapskom koliko u panislamskom smislu, za sveti rat islama – u savezu sa Nemačkom – protiv svetskog jevrejstva, a u cilju „konačnog rešenja jevrejskog problema“.

Prema nemačkim zvaničnicima koji su ga poznavali, veliki muftija je neprestano predlagao raznim autoritetima s kojima je imao kontakte, a pre svega samom Hitleru, Ribentropu i Himleru, fizičko istrebljenje evropskih Jevreja.

Možda „nacistima nije bilo potrebno moje nagovaranje ili podsticaj“, kako se El Huseini kasnije pravdao, ali je glavni arapski duhovni vođa svog vremena radio sve što je mogao da spreči bekstvo ijednog Jevrejina iz Mađarske, Rumunije i Bugarske. Te zemlje su u početku bile voljne da ih puste da emigriraju:

„Muftija je svuda protestovao – u kancelariji ministra spoljnih poslova i državnog sekretara i u drugim odeljenjima, unutrašnjih poslova, štampe, radija i u štabu SS.“

Na kraju mu je Ajhman obećao da nijedan evropski Jevrejin neće više kročiti u Palestinu. Godine 1943. muftija je pisao mađarskom ministru spoljnih poslova: „Neophodno je i krajnje poželjno da njih (Jevreje) šaljete tamo gde će se naći pod aktivnom kontrolom, na primer u Poljsku, da bismo se zaštitili od njihove pretnje i izbegli sledstvenu štetu.“

Izbor Poljske kao muftijine omiljene lokacije za deportaciju Jevreja bio je predvidljiv: tamo su se, uostalom, nalazili Aušvic, Birkenau, Treblinka, Sobibor…

Posle rata, kada je muftija ponovo postao vođa palestinskih Arapa, njihov stav je bio da on „nije nikoga ubio“ i da je samo vršio svoju dužnost protiv cionizma.

To osećanje dužnosti vidi se u pismu od 5. juna 1944. koje je uputio SS rajhsfireru Hajnrihu Himleru. U njemu muftija pominje njihov razgovor u kojem je molio Himlera da spreči preostale Jevreje da napuste Evropu. Ponovo mu je pisao jula 1944: „Molim Vas, rajhsfireru, da preduzmete sve što je potrebno da sprečite iseljavanje Jevreja.“

HIMLER I ISLAM – Islam je zauzvrat u Hajnrihu Himleru našao najvatrenijeg pristalicu i propagatora u pred-multikulturnoj Evropi. Himlerova mržnja prema „mekom“ hrišćanstvu bila je ravna privlačnosti koju je osećao prema islamu. On ga je video kao mušku, ratničku religiju zasnovanu na SS osobinama slepe poslušnosti i spremnosti na samožrtvovanje, neukaljano samilošću prema neprijateljima.

 

Hitler nije mnogo pažnje pridavao Himlerovom neopaganskom misticizmu, ali bio je spreman da dozvoli da islam formalno postane „SS religija“.

Stvaranjem SS divizije sastavljene od bosanskih muslimana Himler je napravio prvi korak u planiranoj velikoj alijansi nacističke Nemačke i islamskog sveta. Jedan od njegovih najbližih saradnika, obergrupenfirer Gotlib Berger, hvalisao se da „se stvara veza između islama i nacional-socijalizma na otvorenoj, poštenoj osnovi. NJome će se u smislu krvi i rase upravljati sa severa, a u ideološko-duhovnoj sferi sa istoka“.

Teško je zamisliti otrovniju mržnju od one koja zamera nacistima što nisu temeljitije ostvarili svoje „konačno rešenje jevrejskog pitanja“.

Činjenica je da taj duh i danas postoji i da ga prihvata elita u islamskom svetu, uključujući političko Sarajevo.

Sve navedeno u ovom tekstu bogato je dokumentovana istina. Gg. Ksavije Bugarel, Dinko Omeragić i Sabahudin „Dinko“ Gruhonjić pak lažu, ili istinu prikrivaju manipulantskim relativizacijama. Istinu treba spoznati i pamtiti jer ona postoji – ne treba je izmišljati – a osim toga, što je još važnije, „istina će vas osloboditi“ (Jovan, 8:31).

(Sve o Srpskoj)

Napomena: Sadržaj teksta isključiva je odgovornost autora i ne odražava nužno stavove redakcije.