Mačke su poznate po svojoj sposobnosti da se prilikom pada uvek dočekaju na noge, a ovaj fascinantni refleks dugo je zbunjivao naučnike. Sada je tim sa University of Yamaguchi u Japan razotkrio misteriju – sve se svodi na fleksibilnost grudnog dela kičme u poređenju sa krutim slabinskim delom, kako piše u studiji objavljenoj u žurnalu The Anatomical Record.
Refleks ispravljanja u vazduhu omogućava mačkama da se spasu od ozbiljnih povreda. Tokom ovog manevra, kičma se uvrće na način koji, na prvi pogled, deluje kao da krši zakone fizike, jer predmet u vazduhu ne bi trebalo da može da se rotira bez spoljnog oslonca.
Kako funkcioniše mačji manevar:
Istraživači su prvo proučavali kičme pet mačjih leševa. Grudni deo kičme (gornji/srednji deo leđa) i slabinski deo (donji deo leđa) testirani su pod silama uvrtanja kako bi se izmerila fleksibilnost i otpornost. Istovremeno, dve žive mačke su snimane kamerama velike brzine dok su padale na mekani jastuk, uz markere na ramenima i kukovima radi praćenja pokreta.
Otkriveno je da grudni deo kičme poseduje „neutralnu zonu“ i može da se uvrne gotovo 50 stepeni uz minimalan napor, dok je slabinski deo krut i funkcioniše kao stabilizator. Tokom ispravljanja u vazduhu, mačka prvo okreće glavu i prednje noge prema tlu, koristeći fleksibilni grudni deo i lakši prednji deo tela. Zatim se okreće zadnja polovina, pri čemu kruti slabinski deo omogućava kontrolu i ravnotežu.
Autori studije ističu da se rotacija trupa odvija sekvencijalno – prvo prednji, zatim zadnji deo – i da kombinacija fleksibilne grudne kičme i krutog slabinskog dela omogućava ovaj neverovatan trik.
Ovi nalazi nisu značajni samo za razumevanje mačjeg refleksa. Naučnici veruju da mogu poboljšati matematičke modele kretanja životinja, pomoći veterinarima u lečenju povreda kičme, pa čak i inspirisati razvoj okretnijih robota.
(Nauka)
