Iz stare srpske čitanke

Piše: Nemanja Dević

Još uvek čuvamo pradedinu čitanku. Pomalo pohabanu, požutelih listova i prilično izlizanih korica – ali kao relikviju. Za četvrti razred osnovnih škola u Kraljevini Jugoslaviji, štampanu 1932. godine.

U kući je bilo i pljački i racija i premetačina, zub vremena pojeo je svašta od predmeta koji su se čuvali generacijama, ali čitanka je, čuvana kao sveta stvar, preostala. Porodična, emotivna vrednost ove knjige je nemerljiva: u njoj je moj predak pre devedeset godina podvlačio rečenice i stihove, crtao svoje vinjete na marginama.

Tu su i nevešti dečački potpisi njega i njegovih drugova, brata mu ubijenog 1945. godine. Ali iznad svega ličnog, ova knjiga vredna je i zbog jasnog odgovora na pitanje: kako je izgledala srpska prosveta pre Drugog svetskog rata i kakve je svetonazore tadašnja čitanka pružala desetogodišnjim đacima.

Pismenost u Kraljevini Jugoslaviji sporo se širila, iako je država ulagala velike napore i izdvajala značajna sredstva za obnovu i unapređenje prosvetnog sistema. Broj učenika upisanih u škole u godinama posle Prvog svetskog rata bio je dvostruko uvećan, a školska mreža, za današnje uslove skromna, ali funkcionalna, razvijala se i u najudaljenijim planinskim selima. Zato je broj nepismenih građana Kraljevine u deceniji posle rata rapidno opadao: sa 51% (1921) na 44%. Ipak, u srpskim krajevima taj proces se odvijao sporije. U trenutku povezivanja čitanke 1931. u Smederevu je bilo preko polovine nepismenih, u Požarevcu preko 60%, a u Homolju tri četvrtine stanovništva nije znalo da čita i piše.

Država je ostala dosledna rešavanju ovog problema kao jednom od prioritetnih, pa su kako zaključuje istoričar Ljubodrag Dimić u predvečerju novog rata „prosvetne vlasti uspele da ka školi pokrenu značajniji deo za školu dorasle populacije“. I to samo petnaestak godina posle Velikog rata koji je razorio zemlju i uništio prosvetni kadar!

Autori čitanke iz Kraljevine Srbije, koja je bila u upotrebi i u jugoslovenskoj državi, bili su Ljub. M. Protić i Vlad. D. Stojanović. To da se nisu ni potpisali punim imenom deluje teško zamislivo u poređenju sa savremenim eminentnim stručnjacima, koji na koricama knjiga neretko ističu i svoja akademska zvanja. No njihova dela govorila su za sebe, što se vidi iz bogate biografije jednog od autora.

Ljubomir Protić (1866-1928), pedagog, rodom iz stare svešteničke porodice iz Azbukovice – živopisno nazvanog dela srpskog Podrinja, po završenoj učiteljskoj školi u Beogradu studirao je pedagogiju na prestižnim univerzitetima u Lajpcigu i Jeni. Kada se vratio u Srbiju, neumorno je (kao profesor, direktor, publicista) radio na reformi nastave i uvođenju novih pedagoških metoda u nacionalnu prosvetu. Smatrao je da škola nužno mora da bude vaspitno-prosvetna ustanova: „Karakter ljudi se razlikuje zavisno od toga kakva su načela rada. Ako su ta načela istovremeno najviše moralne ideje, onda je karakter moralan. Hrišćanski moral je voditelj u karakteru ljudi. Moralni karakter je ideal kom se teži vaspitanjem u porodici, školi i u društvu. Za temelj razvoja moralnog karaktera kod mladih potreban je uticaj odraslih, što je dokaz neophodnosti potrebe za vaspitanjem„.

Sadržaj Protićeve i Stojanovićeve čitanke obuhvatao je nekoliko celina. U prvom razredu, dakle u vrlo ranoj fazi, đaci su izučavali teme vezane za svoj naraštaj, porodicu, okolinu, veru i običaje, da bi im se u drugom pridodale i one koje su se ticale i naroda kom pripadaju, otadžbine, nacionalne istorije. Čitanka za četvrti razred osnovne škole započinjala je himnom i dve kratke zakletve. „Prva želja Srbinu“ imala je dva jasna stiha: „Sini, sunce, da ogrejem ruke, da poteram po Kosovu Turke!“. A „Prva kletva“ je sadržajem bila slična: „Ko ne vidi dugu i Kosovsku tugu, ne vid’la ga majka do suđenog danka“. U Kraljevini Jugoslaviji, kada je Kosovski zavet bio ispunjen, ovi i slični delovi bili su uklonjeni, ali je rodoljubivi naboj ostao prisutan – i nesmanjen.

Prvo poglavlje, pod nazivom „Srpstvo“, upoznavalo je školarce sa delom (pesmama i esejima) savremenih Prometeja: Čika Jove Zmaja, Ljube Nenadovića, Kaćanskog, Vuka Karadžića, Milana Đ. Milićevića i drugih. Tu je bio uvršten i čitav niz praktičnih saveta o čuvanju zdravlja, od Milana Jovanovića Batuta. Sa ove vremenske distance nezamislivo je da desetogodišnjaci upiju toliku količinu rodoljublja iz svojih čitanki: ovde se našla i „Srpska majka“ i „Deda i unuk“ od J. J. Zmaja (baš ovu pesmu učio me pradeda na svom krilu, uz prve lekcije o srpskoj istoriji), i pripovetka „Za veru“ Sime Milutinovića Sarajlije i đerdan najlepših pesama Alekse Šantića. Kroz izbor autora vidi se da se mnogo polagalo na rodoljublje, ali i na moral učenika, od kojih se zahtevalo da budu privrženi porodici, odani prijateljima, zahvalni precima. Narodne pripovetke kao „Kloni se inata“, „Pravda i krivda“, „Kućni kradljivac“ i trebalo je da na njih utiču u smislu stvaranja uzornog moralnog lika.

U poglavlju „Srpske zemlje“, razume se, đaci su upućivani na činjenicu da još uvek mnoga njihova braća žive u neoslobođenim krajevima, i da sa njima treba da grade jedinstvo, prijateljstvo i svest da su od istog stabla. Posebna pažnja posvećena je Staroj Srbiji, ali i Crnoj Gori, odakle je preneseno više pesama i pripovedaka, uz počasno mesto za srpsku Marseljezu „Onam’, onamo“. Posle bezmalo jednog veka, dirljivo je i kakva se svest stvarala sa čitanjem i tumačenjem pesme „Alija“ od Čika Jove Zmaja, gde se novim naraštajima pravoslavnih i muslimana sugerisalo da svoje razlike ostave po strani i da se u budućnosti pre svega „bratski zagrle“.

Poglavlje „Priroda“ uglavnom se ticalo poznavanja raznih krajeva svoje zemlje, uz stavljanje pažnje na razumevanje prirodnih pojava i njihovog tumačenja u narodnoj tradiciji; odeljak „Iz srpske prošlosti“, na kraju čitanke, donosio je izbor iz različitih ciklusa junačkih narodnih pesama.

Sa ovim štivom i vrednostima negovanim u kontinuitetu, učenik je pripreman i za dobrog građanina i za dobrog Srbina/Jugoslovena. To je, naposletku, i iskazao sa svojom borbom na tragu predaka 1941. godine. A onda su usledili diskontinuiteti, razdvajanje nacionalnih i građanskih dužnosti i, od 2000-ih, krah srpskog školskog sistema.

Dok postavljamo pitanje šta danas piše u čitankama i udžbenicima školaraca, napomenimo da je srpski Zavod za udžbenike pre petnaestak godina objavio reprint čitanke iz Kraljevine Srbije/Jugoslavije. U sadašnjem vremenu, ovaj udžbenik možda nije savršen, možda je u nekim stvarima nepotpun, ali možda treba promisliti koje njegove delove možemo kopirati danas i da li je koncept kakav nam je on ranije donosio potreban i sto godina kasnije. Ljudske vrednosti i vrline kojima su đaci učeni 1920-ih i 1930-ih ne bi trebalo da su se mnogo promenile, ako izuzmemo vladajući ideološki momenat. A ideologija, u ovom slučaju liberalizma i globalizma, valjda ne bi trebalo da se meša u naše školske udžbenike?

Dakle, u procesu resuverenizacije, omogućite nam da pre svega imamo srpske udžbenike, poštovane nastavnike, a time i suštinski drugačije školstvo. U suprotnom, ovogodišnja tragedija iz škole „Vladislav Ribnikar“, ili nasilje u svom drugom pojavnom obliku onomad u Trsteniku i na drugim mestima, postaće uobičajena slika, koju smo nekad samo mogli videti na ekranima, u filmovima koji su govorili o divljem Zapadu. A mi, izuzev političkih parola protiv nasilja, ništa u svom prosvetnom sistemu nećemo promeniti. Bićemo licemeri, koji su sve ključne nacionalne teme srozali u plitkoće dnevne politike, a školstvo, prosvetu, sudstvo, državnu upravu, energetiku, zdravstvo – tiho prepustili na upravu strancima i dušmanima.