Istoričar Nemanja Dević: Tiho i dugoročno, Srbi u Crnoj Gori sada će biti pretapani u Crnogorce!

Piše: Nemanja Dević, istoričar i naučni saradnik Institutu za savremenu istoriju u Beogradu

Samo žena mi je svedok da sam rezultate crnogorskih izbora ubo u bocu. I to samo intuitivno, bez nekih posebnih uvida u stanje na terenu. Ali to i nije bila neka filozofija. Ono što me tišti mesecima, a što nisam hteo da pišem ovde, jeste pitanje njegove alternative. Nisam hteo, da ne budem ptica zloslutica, i da se naš narod ne deli. Ali sad, po pobedi Jakova Milatovića, mogu i hoću da crnjačim jer ovo nije samo crnogorsko, već i svesrpsko pitanje.

Reklo bi se da je u Crnoj Gori sada došlo do jednog novog referenduma, u kojem je za razliku od 2006. pobedila, i to bi se moglo reći, opcija koja nije antisrpska. To što nije antisrpska, ne mora da znači da će biti i prosrpska, kao što je bio slučaj i sa vladom Zdravka Krivokapića 2020. “Osvježilo je“, govorili smo uzdajući se da je to najava talasa pozitivnih promena u čitavom srpskom svetu. Pokazalo se da je drugačije i da slugeranjstvo stranim ambasadama i kolonijalnim upravnicima ima za posledicu i dalje obračun sa srpstvom, doduše na jedan manje agresivan način (ključne reči: Kosova Republjik, Dan Republike Srpske, Neverforget Srebrenica i ministar Leposavić itd). Suštinski, pobedila je opcija dualista, verovatno i najbrojnije političke grupacije u Crnoj Gori, koju neretko karakteriše isti prezir prema Beogradu i “Srbijancima“. Proletos u Plužinama jedan baš takav, inače ljuti protivnik Mila Đukanovića, reče mi: “Ja sam Srbin, ali pravi Srbin, ne kao oni iz Niša, što južnije to tužnije“. Kad sam mu pomenuo da je on rođen južnije i od Niša, samo je pozeleneo…

Što se tiče Jakova Milatovića, neću biti analitičar, već ću pisati kao dobra srpska intuitivna baba. Prvo, ja ne verujem klincima (u koje ubrajam i sebe) na odgovornim državnim pozicijama. Drugo, ja još manje verujem savremenim nemačkarima i parizlijama na odgovornim funkcijama. I treće, učiniće vam se bizarnim, ali ja pogotovo ne verujem ljudima kojima je svaka dlaka na svom mestu (pa uvek uredna dugmad za manžetne, pa satić, pa frizurica), kao što su Miki Spajić i Jakov Milatović.

I sad sledi vrhunac, za koji mi je žao jer vam kvari euforiju, ali iznosim ga posle izbora pa ne može niko da mi pripiše da radim za Mila ili Vučića. Jakov Milatović i “Evropa sad“ su vam samo novo oruđe za pacifikovanje onih Srba sa litija, za koje je Zapad do 2020. odavno mislio da su ućutkani i najvećma pretopljeni u građanski montenegrinski identitet. A onda su ustali pevajući o Kosovu i boreći se kao lavovi pod barjakom Svetog Vasilija i Svetog Save. Pokušavalo se pod Milom da se taj narod udavi agresivno (verovatno se mimo instrukcija i on bio malo zaneo), pa se pokazalo da je naš narod od Pljevalja do Herceg Novog (preko Zete) voćka čudnovata… E sad dobijamo jedno novo lice, eksperta, školovanog u Ameriku, moš misliti i novu opciju trulog naziva, koja će biti kao stvorena za regeneraciju dualističkih ćelija na umoru. Čuj, Jakov je kršten u SPC, al u ostalih 35 godina svog života o odnosu sa crkvom se ne bi izjašnjavao. Ili: Miki kupio stan u BG i uzeo srpsko državljanstvo, ali ne bi da to prizna da ga birači ne kazne. Kod njih ništa neće biti zabranjeno, niko neće Srbe da hapsi, niko neće da otima hramove, niko neće da prebija vladike. Ali neće baš ni biti popularno, a ni oportuno da se srbuje.

I dalje će se, u jedinoj pokrajini van Srbije, na Beograd gledati sa visine i sa meni neshvatljivom arogancijom. I dalje će Pljevljaci i Beranci da budu viđeni kao retrogradne snage, a ispred gusala i kosovskog predanja stavljen evrounijatski konstitutivni mit. Tiho i dugoročno, Srbi u Crnoj Gori sada će biti pretapani u Crnogorce. Jer baš to, kad našem narodu dozvolite odisaj, da iživi svoja ubeđenja, da se ispeva i izviče, donosi mu zamor i odaljavanje od ognja. To je neko spolja ko je projektovao nove crnogorske vlasti dobro primetio. Ja se samo sećam kako se kad sam klinac bio u mom kraju slavila Srpska nova godina. Taj praznik bio je viđen kao nacionalistički, četnički, i uvek su ga obezbeđivale jake snage policijske snage. I onda… su došle famozne promene 5. oktobra, i od 2001. proslava Srpske nove postala je opštinska manifestacija. Kad smo izašli na ulicu, nigde ni policije ni kerova. Pevaš, vičeš, srbuješ, i niko ti neće ništa. Narod malo posedeo i razišao se. Iduće godine isto tako. Treće više nismo ni slavili…

I tako. Mislim da je to sada proces koji čeka i Srbe u Crnoj Gori. Ne kako smo mislili revolucija, nego miran transfer vlasti (čim sam video da Šćipi u Tuzi bojkotuju izbore, skontao sam da im je neko izvana na slovo V rekao da ako neće da glasaju “Evropu sad“ bar osjede kući taj dan). Ne kako smo očekivali renesansa i uspon na predstojećem popisu, već možda očuvanje postojećih 28% i koji procenat više, a vrlo verovatno i manje. Do sledećeg, živi bili, pa videli… Što rekao čestiti otac Jovan Plamenac, u poslednje vreme često glas naše savesti, radujem se da je pao Milo – i ne slavim što je pobedio Jakov. Smejem se kiselo, a ni svirao ni pevao ne bih.

Pljuvanje genijalnih analitičara po zatucanom istoričaru može da počne na 3, 2, 1…

(Fejsbuk)