Zanimljivo je da odrasli rade isto – grizu usne, mršte se i zadržavaju dah kada moraju da obave komplikovan zadatak, posebno ako za njega moraju da koriste ruke. Interesantno je da su ovakvi gestovi univerzalni, bez obzira na godine, pol ili kulturu. Ali otkud ova neobična reakcija?
Jedno od objašnjenja leži u fenomenu koji se naziva neuronsko prelivanje. To znači da se signali iz motornih regiona mozga, zaduženih za kretanje, mogu „preliti“ u susedne oblasti. Pošto se regije koje kontrolišu pokrete ruku nalaze vrlo blizu onih zaduženih za lice i jezik, aktiviranje jedne zone može nenamerno pokrenuti i drugu.
Ovo je posebno uočljivo kod dece, jer su njihove neuronske mreže još u razvoju, pa lakše dolazi do ovakvih „pogrešnih veza“. Međutim, i kod odraslih mozak ume da se „posluži“ obližnjim zonama kako bi poboljšao preciznost i koordinaciju.
Uzroci u najranijim fazama razvoja mozga
Još jedno moguće objašnjenje ovakvog ponašanja vezuje se za najranije faze ljudskog razvoja: bebe počinju život sa vrlo ograničenom kontrolom nad svojim udovima. Treba im vreme da razviju koordinaciju i sposobnost da izvršavaju pokrete koje žele, ali ono što od početka mnogo bolje kontrolišu jesu usta.
Preko usta istražuju svet i komuniciraju, te se u mozgu formiraju snažne neuronske veze između ruku i usta. Iako te veze vremenom postaju manje očigledne, one često nastavljaju da postoje na podsvesnom nivou, pa se ponekad pojavljuju i u odraslom dobu.
Plaženje jezika takođe može biti način da osoba nesvesno reguliše svoje emocije, posebno u situacijama koje zahtevaju intenzivnu koncentraciju.
Ovakvi pokreti mogu biti odraz manje efikasne neuronske organizacije, prema tvrdnjama nekih psihologa. Dok neki ljudi s lakoćom potiskuju nepotrebne pokrete i izraze lica zahvaljujući bolje „uređenim“ neuronskim putevima, kod drugih dolazi do povremenih „propusta“ motoričkih impulsa.
Razlike u „tikovima“
Postoje velike individualne razlike u ovakvim reakcijama – neko će, umesto da isplazi jezik, tapkati nogom, stezati vilicu ili grickati usne. Ove razlike često zavise od:
-
ličnosti,
-
načina obrade informacija,
-
stepena osetljivosti na spoljašnje uticaje.
Na primer, osobe sa izraženijom anksioznošću češće pokazuju jače i očiglednije telesne reakcije ili izraze lica tokom izvršavanja radnje koja zahteva koncentraciju, prenosi „Sakolodži tudej“.
Bilo da je u pitanju plaženje jezika, skupljanje obrva ili zadržavanje daha, ovi gestovi pružaju retku priliku da zavirimo u nevidljivi rad uma. Oni svedoče o načinu na koji naš mozak funkcioniše i kontroliše misli, pokrete tela i intenzitet emocija, pomažući nam da postignemo ono što želimo.
(B92)
