INTEGRITET- NAJSKUPLJA REČ DANAŠNJICE

Piše: Nebojša Čović

 

U ovim nedeljama napetosti, presedana i propagandne histerije, koje nam donose bolna sećanja na nepravdu, okrutnost i srbomrzačku ostrašćenost koje smo doživeli devedesetih godina, integritet je postala najskuplja reč. I posle svih godina u politici, kada mislim da više ništa ne može da me iznenadi, ne prođe ni dan poslednjih meseci da ne budem zatečen poluistinama, neznanjem i spinovima kojim nas bombarduju sa svih strana. Vest je odavno prestala da bude informacija, a manipulacija i propaganda više i ne pokušavaju da se sakriju iza nečeg što bi makar trebalo da liči na objektivno izveštavanje. Izuzetke mogu da nabrojim na prste jedne ruke. O društvenim mrežama da i ne govorim.

Iskreno me boli patnja naroda i scene koje gledamo ovih dana iz Ukrajine i nadam se da će se što pre doći do dogovora kojim će se prekinuti stradanje i gubitak života. Istovremeno, ako pokušamo da razumemo prave razloge ovog što se dešava, jasno je da Ukrajini neće biti dozvoljeno da se dogovori sa Rusijom o primirju, sve dok SAD i NATO ne postignu ono što je istinski cilj ove operacije. Po cenu hiljada ukrajinskih i ruskih života, šireg rata u Evropi i, potencijalno, nuklearne katastrofe.

Kao kod svake bolesti zavisnosti, kada onaj koji od nje boluje pomisli da mu je predmet želje na dohvat ruke – a SAD i NATO su sada u toj fazi – on ulazi u fazu sužene svesti kada sve ostalo postaje manje važno, samo da se dokopa svog cilja. Doslovno svaka od zemalja koje su u ovom stanju kolektivne histerije sebe smatra demokratskim društvom sa, trebalo bi, duboko usađenim normama kada je u pitanju poštovanje ljudskih prava i sloboda. Ako je to zaista tako, kako je moguće da se, na primer, u jednoj Norveškoj, u školama i vrtićima maltretiraju deca ruskog porekla i da se na to nasilje ne reaguje? Da međunarodne sportske asocijacije suspenduju ruske klubove, kao i ruske sportiste koji igraju u stranim klubovima ili se takmiče u individualnim sportovima? Da se skandaloznim odlukama, koje krše i međunarodno i domaće pravo tih zemalja, nelegalno oduzima imovina ruskih građana?

Da se oduzimaju zaslužene nagrade naučnicima i umetnicima, samo zbog njihove hrabrosti da misle drugačije od onog što je diktat zapadnih režima? Apsolutno nijedna od ovih situacija nema nikakve veze sa politikom. Ni ruski sportisti, ni ruska deca, ni konfiskacija ruske privatne i državne imovine, ni otpuštanje ruskih radnika od strane zapadnih poslodavaca, ni oduzimanje nagrada najvećim umetnicima i naučnicima našeg vremena. Jedina veza sa trenutnom situacijom i transatlantskom histerijom je to što su poreklom ili na drugi način povezani sa Rusijom. A u poslednje vreme i sa Belorusijom. Kažnjavaju se zbog svog porekla, zbog svoje nacionalne pripadnosti iako nikakve veze nemaju sa ovim konfliktom. A to se, čini mi se u „zapadnim demokratijama“ zove fašizam.

Prethodnih nekoliko dana sam često govorio o tome koliko je važan bio naš principijelni pristup u vezi sa poštovanjem međunarodnog prava i neprihvatanjem sankcija kao metode za postizanje geopolitičkih ciljeva pojedinih zemalja, ma kako snažne i uticajne one bile. Princip bi, po definiciji, trebalo da bude načelo koje, kada se prihvati, mora da bude po svaku cenu ispoštovano, i danas i za deset ili dvadeset dana ili godina. Kod principa, po definiciji, nema „videćemo šta ćemo sutra“. Jer, ako je to tako, onda to nije principijelnost nego utilitarizam. U sredu se glasalo za osudu Rusije na, na brzinu sazvanoj, Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija. Doneta je rezolucija bez mnogo efekta, ali ne pada sneg da pokrije breg, već da svaka zverka pokaže svoj trag. SAD su slavodobitno proglasile uspeh u globalnoj konsolidaciji protiv Rusije, jer je „za“ glasala 141 zemlja, 5 je bilo protiv, dok je uzdržanih bilo 35.

Ono što svi medijski izveštaji prećutkuju, pa i naši, je da je protiv i uzdržano bilo više od 82% svetskog stanovništva. Od  7,930,749,000 ljudi koliko nas, po najnovijim podacima, živi na našoj planeti, u ovih 40 država slobodnog sveta (iako neke od ovih zemalja pomenute „zapadne demokratije“ zovu diktaturama) iz Azije, Afrike, Južne Amerike i bivšeg Sovjetskog Saveza, koje se nisu savile pod diktatom SAD i NATO, živi 6.5 milijardi ljudi.

Tačno je da su ovo dani tektonskih istorijskih promena u svetskom poretku. Ovo sam dugo najavljivao, jer nijedna imperija u istoriji nije želela da mirno prihvati da je vreme njene dominacije prošlo. Svaki put su se ove promene dešavale praćene velikim sukobima kojima su pokušavale da zaustave svoj pad. Tačno je i da već nekoliko decenija postoje ideje i nastojanja da se Ujedinjene nacije reformišu, iz različitih pobuda. SAD i njeni sateliti bi, naravno, želeli da se reše kineskog i ruskog prava na veto, tada bi im nezakonite invazije na suverene zemlje koje odbijaju njihov diktat bile mnogo lakše.  Onih 82% posto stanovnika na svetu ne vidi smisao da u Savetu bezbednosti sede 2 predstavnika ocvale Evrope, kada bi bilo logično da to bude jedna, i to članica EU, čime se opravdano izmiče stolica Velikoj Britaniji, koja je ionako satelit SAD.

Već dugo postoji ideja da najmnogoljudnije zemlje – a preko njih i najbrojnije religije – treba da imaju stalne predstavnike u ovom najvišem međunarodnom telu. Da li je sada došao trenutak da do reforme UN i dođe, ostaje da se vidi. Ali priče o izbacivanju Ruske Federacije iz UN, koje se mogu čuti ovih dana, pokazuju nepoznavanje Povelje UN i međunarodnog javnog prava, jer je jedini organ UN koji donosi izvršne pravno-obavezujuće odluke Savet bezbednosti, u kome Rusija ima pravo veta, a nezamislivo je da bi i Kina glasala za ovakvo flagrantno kršenje međunarodnog prava. Ono što je moguće je da ovo bude početak potpunog urušavanja Ujedinjenih nacija kao organizacije i stvaranje nekog novog globalnog tela po sličnom sistemu, ali onda, sa jedne strane, imate 82% stanovništva na Zemlji koje je u ekspanziji, a sa druge umirućih 18% koji bi da dominiraju i prigrabe resurse preostalih 82% sveta. Ovakav scenario bi svakako vodio globalnom sukobu velikih razmera, čega su svi svesni. Iskreno, nisam siguran da bi u nekoj eventualnoj budućoj podeli karata u jednoj potpuno novoj krunskoj svetskoj organizaciji zapadna civilizacija dobro prošla.

 

Višedecenijsko iskustvo me je naučilo da, kad stranci krenu da te tapšu po ramenu i kada krenu da „pljušte pohvale“ , nešto debelo nije u redu po naše nacionalne interese. Teško mi je da vidim vezu i logiku svrstavanja uz one koji su na nama siledžijski prekršili to isto međunarodno pravo, sa idejom da tako štitimo okupirani deo naše teritorije, u nekom hipotetičkom slučaju ukidanja RSBUN 1244, koju upravo oni brutalno gaze već 23 godine.

Licemerno je njihovo stalno insistiranje da mi našu spoljnu politiku – a kako se čini i unutrašnju – uskladimo sa odlukama Brisela, kada je upravo taj Brisel više puta direktno rekao da je evropska perspektiva celog regiona odložena na neodređeno vreme. Na kraju, po ko zna koji put moram da ponovim da, posle svega što smo doživeli krajem devedesetih, nezakonitu agresiju, bombardovanje i okupaciju dela naše teritorije, od nas niko nema moralno pravo da bilo šta zahteva u ovakvoj situaciji, a naročito oni koji su i bili agresori na našu zemlju i na čijim rukama je krv naše dece, civila, vojnika i policajaca i koji su našu zemlju ostavili u ruševinama, a za svoje zločine još uvek nisu privedeni pravdi. I pored svih pritisaka koje vrše, i oni su više nego svesni toga. A da su stopostotno sigurni da su na strani pravde i prava, ne bi se toliko upinjali da nas po svaku cenu stave pod svoj diktat.

 

I pored trenutne zaglušujuće propagandne histerije evroatlantskih režima, ako u međuvremenu u ovom pokušaju ne uništimo ovu našu divnu planetu zbog očuvanja nečije hegemonije i borbe za prirodne resurse, jednog dana će se i ovo završiti. A onda će početi posipanje pepelom i mnogi neće moći da se pogledaju u ogledalo.