Holivudska satanizacija Srba

Piše: Marko Tanasković

 

Pre izvesnog vremena naleteo sam na jednoj domaćoj televiziji na film „Poslednji skaut“ sa Brusom Vilisom koji dugo vremena nisam pogledao. Radi se o jednom naročito duhovitom i politički nekorektnom akcionom filmu s početka devedesetih godina prošlog veka u kome Brus, u svom prepoznatljivom maniru neobrijanog, ciničnog gubitnika, ratuje sa mafijom koja želi da legalizuje klađenje na američki ragbi. Doživeo sam neprijatno iznenađenje kada u jednom trenutku Brus i njegov tamnoputi partner, bivši ragbista, otkrivaju da je neko oružje kojim mafija trguje bilo namenjeno „srpskim borcima za slobodu“, nakon čega se ispravljaju i dodaju da se zapravo radi o teroristima.

U pitanju je usputna i sasvim nebitna opaska, koja nema nikakvog značaja za zaplet filma, ali je svejedno neko osetio potrebu da je ubaci u scenario. Moglo je u tom dijalogu komotno stajati i ime Iraca, Baskijaca ili Kurda, ali je ipak neko doneo odluku da to budu baš Srbi, premda sa terorizmom nikada nismo imali nikakve veze.

To me je podsetilo koliko je često bilo to medijsko satanizovanje i dehumanizovanje Srba tokom devedesetih i koliko smo u međuvremenu oguglali na negativne prikaze našeg naroda.

Igrom slučaja, opet na istom kanalu, samo nekoliko dana kasnije nalećem na film „Snajperista 2“ u kome Tom Berendžer ima posla sa genocidnim Srbima koji tamane jadne i bespomoćne bosanske muslimane. Ovaj film pripada nižerazrednoj holivudskoj produkciji, a ono što ga karakteriše jeste potpuna površnost i nezainteresovanost za najosnovnije istorijske i geografske činjenice.

Glavni negativac je srpski general koji se zove „Mulnik Valstorija“ (sic!), a Srbi između sebe govore mađarski, jer je film sniman u Budimpešti.

Holivudski scenaristi se često u svojim prikazima zlih Srba nisu potrudili ni da provere kako zvuče srpska imena i prezimena, pa se tako u filmu „Četvrti anđeo“ sa Oskarovcima Džeremijem Ajronsom i Forestom Vitakerom članovi ozloglašene srpske terorističke organizacije „15. avgust“ zovu Ivanić Lojvek, Karadan Maldić, Saša Polenković i Miloš Zdenko. Iako sama imena ne zvuče srpski, jasno je da se radi o naročito bezdušnim zlikovcima i zverima u ljudskom obliku koji bi, kako kaže jedna od junakinja, „spalili sirotište zbog paklice cigareta“.

Srbi u holivudskim filmovima nemaju milosti ni za decu, pa tako u visokobudžetnom holivudskom spektaklu „Stena“ iz 1996. sa Šonom Konerijem i Nikolasom Kejdžom glavni junak otkriva dijabolični plan po kome će nervni gas biti smešten u dečiju lutku koja je namenjena izbegličkom kampu u Bosni.

Ništa bolje nisu prikazani Srbi u filmu „Cveće za Harisona“ u kome Endi Mekdauel putuje u Hrvatsku kako bi pronašla svog muža ratnog reportera koji je nestao. Glavna junakinja otkriva da „četnički ekstremisti“ ne samo da ubijaju jadne Hrvate, već im vade oči koje čuvaju kao svoje trofeje. Moguće je da su u ovom slučaju scenaristi pronašli inspiraciju u ratnom romanu Kurcija Malapartea „Kaput“ u kome autor opisuje susret sa poglavnikom Pavelićem i njegovom kotaricom punom izvađenih očiju Srba koja je, kako se sam Pavelić hvali, poklon od njegovih ustaša. Naravno, u holivudskoj izopačenoj interpretaciji istorijske faktografije sve se obrće pa tako Srbi od žrtava postaju dželati.
Vince Bucci / Stringer / Getty

U filmu „Iza neprijateljskih linija“ vojni pilot NATO pakta u tumačenju plavokosog komičara Ovena Vilsona otkriva tokom izviđačke misije masovne grobnice u kojima su tela ubijenih Bošnjaka, pogubljenih na gomili na sličan način na koji je američka vojska ubijala vijetnamske civile u selu Mi Laj.

Čak i kada ih donekle „humanizuje“, kao što je slučaj sa glavnim srpskim negativcem filma „Mirotvorac“ sa Džordžom Klunijem i Nikol Kidman koji namerava, iz osvete za ubijenu ženu i dete, da raznese zgradu Ujedinjenih nacija u Njujorku, Holivud Srbe isključivo vidi kao opasne fanatike i destruktivne ludake.

Gotovo bez izuzetka, Srbi su u američkim filmovima portretisani kao iskonski zli, divlji i primitivni, a njihova bliskost sa Rusima često je krunski dokaz njihovog anticivilizacijskog i antizapadnog usmerenja. U izvesnom smislu, Srbi su poslužili kao idealna zamena za zle Ruse u filmovima kada je za vreme Jeljcina došlo do otopljavanja odnosa između Amerike i Rusije.

Kao jedan od najupečatljivijih primera ovog svojevrsnog kontinuiteta „loših pravoslavnih momaka sa Istoka“ može da posluži lik Viktora Dražena, u tumačenju legendarnog Denisa Hopera, iz ultrapopularne serije „24“ sa Kiferom Saterlendom. Dražen je predstavljen kao srpski policijski general koji je sprovodio kampanje etničkog čišćenja za Slobodana Miloševića na Kosovu, u Bosni i Makedoniji (?!?), a zahvaljujući obuci u Rusiji i vezama sa KGB-om uspeo je da razvije međunarodnu mrežu kriminalaca i terorista koji vape za osvetom za slom komunizma i pad Berlinskog zida.

Pored Dražena, treba, u kontekstu tretmana Srba na malom ekranu, pomenuti i najdugovečniju američku TV seriju „Red i zakon – Odeljenje za specijalne žrtve“ koja je jednu od epizoda posvetila Bošnjakinjama koje se u Njujorku svete svom silovatelju Srbinu koga prepoznaju kao vozača taksija pod lažnim imenom i identitetom.

Koliko je medijsko ocrnjivanje Srba bilo žestoko i sveobuhvatno tokom devedesetih govori i primer „Sajnfelda“, najpopularnijeg američkog sitkoma iz tog perioda, u kome su se u jednoj epizodi ismejavale higijenske navike Srba.

Istini za volju, postoji i nekoliko suprotnih primera u kojima su Srbi prikazani kao pozitivni likovi. Jedan od najzanimljivijih takvih izuzetaka od pravila jeste film „Smanjivanje“, jednog od vodećih američkih režisera Aleksandra Pejna iz 2017, u kome je predstavljen lik Dušana Mirkovića, u izvanrednom tumačenju austrijskog glumca i dvostrukog dobitnika Oskara Kristofa Volca, dobroćudnog švercera vedrog duha koji pomaže svom komšiji i glavnom junaku Metu Dejmonu da se izbori sa negativnim efektima telesnog smanjivanja kome se lakomisleno podvrgao. Pejn je, inače, Grk po poreklu, njegov deda je promenio svoje prezime od Papadopulos u Pejn da bi se lakše uklopio, a po sopstvenom priznanju voli Srbe i često se sa njima druži u sklopu pravoslavne crkvene zajednice kojoj pripada.

Treba takođe pomenuti i film „96 sati“ iz 2008, u produkciji još jednog osvedočenog prijatelja Srba i našeg bivšeg zeta, Francuza Lika Besona, u kome Radivoje Bukvić glumi Srbina koji pomaže kao prevodilac bivšem agentu CIA Lijamu Nisonu da pronađe i spasi svoju ćerku iz kandži albanskih kriminalaca i trgovaca ljudima koji su je kidnapovali u Parizu.

Zajedničko za oba ova filma jeste da su snimljena dobrano nakon Petog oktobra, kada je propaganda protiv Srba donekle izgubila na intenzitetu, a u međuvremenu su i Rusi ponovo aktivirani kao glavni filmski negativci nakon prisajedinjenja Krima i vojne intervencije u Siriji, o čemu sam svojevremeno pisao u „Pečatu“. Ne treba, međutim, nikada zaboraviti propagandnu kinematografsku golgotu koju smo prošli tokom devedesetih, niti se zavaravati da će u budućnosti biti drugačije ako im se opet nađemo na nišanu.

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)