Hoćemo li živeti u svetu od dva metra razmaka? U svetu gde je viber poželjniji od zagrljaja?

piše: Tomo Lovreković

Pandemija, koja u nekom obliku definitivno postoji, prolazi. Neće se vratiti, sve dok nekome ne bude tako odgovaralo. Ekonomske posledice se javljaju, s njima ćemo se tek boriti. Kako ko i koliko dugo, videćemo.

Mene ipak brinu društvene posledice. Hoćemo li živeti u svetu od dva metra razmaka? U svetu gde je viber poželjniji od zagrljaja? Gde se pozdravlja laktom? Gde se osmeh nazire kroz masku umesto da blista na suncu? Gde je kašljanje gore od žute trake? Gde se sedi za različitim stolovima u kafani? A, sve radi “zdravlja”, zbog kojeg pristajemo na sve?

Zver ima nagon da preživi. Čovek ima potrebu da živi. Velika je razlika. Ne mogu i neću radi izbegavanja bilo koje dijagnoze da biram život bez života, jer veće i crnje dijagnoze nema.

Od početka ovoga, poštujem neka pravila, većinu njih – ali, ništa maske, rukavice i sranja. Rukujem se, jer se pozdravljam sa čovekom, a ne (potencijalno) hodajućom zarazom i kada tako počnem da razmišljam, prestaću da postojim.

Možda nikada nećemo dočekati da nauka stvori svet kiborga iz SF filmova. Možda ćemo ti kiborzi postati sami, odričući se jedne po jedne crte ljudskosti, jedne po jedne emocije?

Jer, oprostite, meni emocija nisu ni aplauz u 8 ni kancone sa terase – meni je emocika kada pogledam komšija Pupiku u oči i kažem “Živeli”. I, da, znate one dosadne, koji ispravljaju i kažu “uzdravlje, živeti se može i na aparatima”?

Može, ali ovo vreme pokazuje i da se može ne živeti i bez aparata. Jebem ti to.