Hiljadu dana pakla u Ukrajini

Piše: Igor Damjanović

 

Iz dva razloga nisam verovao da je moguć direktni rat Rusije i Ukrajine koji traje, evo, hiljadu dana. Prevideo sam dva momenta – prvo sam precenio moć ukrajinske oligarhije, verujući da je njihov uticaj na političku vrhušku u Kijevu istovetan kao 2015, kada su po mnogima odigrali važnu ulogu da se sukob zamrzne. Bitan momenat koji sam propustio desio se u vreme kovid-karantina, kada se Volodimir Zelenski pod pritiskom SAD oslobodio svog pokrovitelja Igora Kolomojskog. Čovek koji je glumca iz komedije prebacio u politiku i finansirao njegovu pobedničku predsedničku kampanju u novembru 2019. u intervjuu za „NJujork tajms” je izjavio: „Oni (Rusi) su svakako jači od nas. Mi moramo da popravimo naše odnose. LJudi žele mir, bolji život, ne žele da ratuju. A vi iz Amerike terate nas da ratujemo i za to nam čak ne plaćate. Jednostavno koristite Ukrajinu kako biste oslabili svog geopolitičkog suparnika, sprovodeći načelo rat protiv Rusije do poslednjeg Ukrajinca”.

Kolomojski je povrh svega zapretio SAD: „Ako budu pametovali u vezi s nama, okrenućemo se Rusiji. Ruski tenkovi će biti stacionirani u blizini Krakova i Varšave i vaš NATO će moći samo da mokri u pantalonama.” Intervju tada de fakto najmoćnijeg čoveka Ukrajine upalio je alarm u Vašingtonu. Prvi reaguje otpravnik poslova ambasade SAD u Ukrajini Entoni Tejlor: „Upozorio sam gospodina Zelenskog da to što gospodin Kolomojski povećava svoj uticaj na vladu, može dovesti do neuspeha”. DŽordž D. Kent, viši zvaničnik Stejt departmenta, Zelenskom će poručiti: „NJegova spremnost da raskine sa gospodinom Kolomojskim, osobom koja ima tako lošu reputaciju, biće lakmus papir za njegovu nezavisnost”.

Epilog, Zelenski u maju 2020. odbacuje svog pokrovitelja, 2022. pokreće protiv njega istrage, te pretresaju njegovu kuću i javno ga ponižavaju, 2023. ga hapse, a sada se protiv Kolomojskog vodi proces zbog optužbi za korupciju i ubistva, navodno naručena pre blizu dve decenije.

Drugi momenat koji sam prevideo je loša informisanost ruskih obaveštajnih službi o raspoloženju naroda na istoku Ukrajine, koje se iz brojnih razloga za osam godina radikalno promenilo. „Naša najveća greška bila je uverenje da će nas na istoku Ukrajine dočekati sa cvećem”, izjavio je u maju 2022. deputat general Vladimir Šamanov, dugogodišnji predsednik parlamentarnog Komiteta za odbranu i od 2009. do 2016. komandant ruske elitne Vazdušno-desantne vojske. Moje mišljenje bazirano na razgovoru sa ukrajinskim turistima i emigrantima sa istoka Ukrajine u Crnoj Gori pokazalo se kredibilnije od obaveštajnih procena ruskih službi.

Početak rata 24. februara 2022. za mene je bio šok. Ruski tenkovi, iz pravca Belorusije i Krima, pregazili su pozicije ukrajinske armije, dok su se iz Belgorodske oblasti brzo primakli Harkovu. Smeli helikopterski desant izvršen je na Aerodrom „Gostomelj” nadomak Kijeva. Prema više kredibilnih izvora sa kojima sam razgovarao, prvobitni plan je bio da se zauzme prestonica i proglasi nova vlada. Na njenom čelu, slobodan sam da iznesem procenu, mogao je da se nađe kontroverzni deputat Vrhovne rade Andrej Dekrač, koji je 2014. godine bio jedan od dvadesetak deputata Janukovičeve Partije regiona koji je podržao Majdanski prevrat. Na dan ruskog napada na Ukrajinu Derkač nestaje iz svog doma u Dnjepropetrovsku i do septembra ove godine, kada ga imenuju za senatora Astrahanske oblasti Ruske Federacije, o njemu se javno nije znalo ništa.

U pohodu na Kijev Rusi su okružili regionalne centre Černigov i Sumi. Na jugu veći uspesi su bili zauzimanje kompletne Hersonske oblasti, Melitopolja i Energodara u Zaporožju. Pohod na Nikolajevsku oblast bio je neuspešan. Veće uspehe Rusi su imali i u Luganskoj oblasti, kojima je pogodovalo to što se oko 100 kilometara od regionalne prestonice nalaze uglavnom sela i manja mesta. Selo Sčastje, koga je 24. februara 2022. kontrolisala Ukrajina, od Luganska je udaljeno približno koliko i Avdejevka od Donjecka. Snagama milicije LNR dovoljan je bio jedan dan rata da ovladaju ovim naseljem, dok je bitka za Avedejevku trajala pune dve godine. Sa gusto naseljenim regionom Donjecka stvari će se tek nedavno, izuzimajući boj za Marijupolj, pomeriti sa mrtve tačke.

Ukrajinska vojska se nije raspala, nije bilo masovne predaje čitavih jedinica, kako su ruske obaveštajne službe prognozirale. Fanatičan otpor na početku rata dao je vremena Zapadu da na proleće pošalje sovjetsko naoružanje iz skladišta bivših članica Varšavskog pakta. „Himarsi”, tenkovi, dalekometne rakete i na kraju F-16 stizaće etapno. Konsolidacija ukrajinske vojske nameće pred Ruse problem hroničnog nedostatka ljudstva. Iz Rusije u rat je krenulo 150.000 vojnika, a oko 60.000 brojale su milicije LNR i DNR.

„Kada je 16 . marta postalo jasno da SVO ne ide po planu, zamolili su nas da pomognemo. Naše jedinice su 19. marta 2022. došle iz Afrike pod punom ratnom opremom i odmah stupile u boj. Napali smo utvrđenja u Popasnoj (Luganska oblast) i zauzeli je 9. maja”, svedočio je kasnije osnivač Vagner grupe Jevgenij Prigožin. Upravo su 9. maja mnogi očekivali da predsednik Putin na Paradi pobede proglasi mobilizaciju. Zbog ovog oklevanja plaćena je visoka cena u septembru.

Ukrajinci su za samo dva dana razbili ruske jedinice u Harkovskoj oblasti, zauzeli gradove Balakleju, Volčansk, Izjum i Kupjansk. Razvijajući inicijativu, vratili su se na granice Luganske oblasti i ponovo zauzeli Krasni Liman u Donjeckoj. Moskva je odgovorila vojno proglašavanjem delimične mobilizacije, a politički referendumom u Donjeckoj, Luganskoj, Hersonskoj i Zaporožskoj oblasti.

Posle uspeha u Harkovskoj, Ukrajinci vrše pritisak i na Hersonsku, pa general Sergej Surovikin donosi tešku, ali vreme je pokazalo, strateški ispravnu odluku da se napusti desna obala Hersonske oblasti.

Najbolje ukrajinske jedinice desetkovane su u bici za Bahmut, možda i prelomnoj u ratu, i to je kasnije bio jedan od dva ključna faktora, uz briljantno postavljene linije odbrane od strane generala Surovinika, zato će se ofanziva na Zaporožju na leto 2023. pretovoriti u poraz, od koga se Ukrajina neće nikada oporaviti. Slomom u Zaporožju Ukrajina je ostala bez ofanzivnog potencijala.

Tokom poslednjih godinu i po dana Rusi su postigli ograničene uspehe u Donbasu i približili se pobedi u ratu. Letnji upad u Kursku oblast za Ruse jeste bio neprijatan momenat, ali dugoročno još jedna promašena operacija ukrajinske strane.

Retorika na Zapadu sada je drugačija u odnosu na pre dve godine. Narativ o sigurnom porazu Rusije i njenom teritorijalnom raspadu, sveo se na poželjne pregovore u kojima bukvalno niko ne daje šansi Ukrajini da povrati svoje granice iz 2014.

Obe strane su na pragu mirovnog sporazuma bile u Istanbulu, posle svega mesec dana od početka rata. Po tamo načelno dogovorenom mirovnom sporazumu Rusija je trebalo da zadrži Krim, a DNR i LNR bi dobile konfederalni status u okviru Ukrajine. Ostale oblasti ruska vojska bi napustila, a Ukrajina bi se obavezala da se trajno uzdrži od stupanja u NATO-u. Ukrajinski zvaničnici godinu i po kasnije su saopštili da su od sporazuma odustali na nagovor tadašnjeg britanskog premijera Borisa DŽonsona. Nedavno smo saznali da ih je isto savetovala i svemoćna Viktorija Nuland, i tada i u vreme Majdanskog prevrata, zamenica šefa Stejt departmenta. Slično se desilo i 1992. u BiH, kada je Alija Izetbegović na nagovor američkog ambasadora Vorena Cimermana odustao od Lisabonskog sporazuma…

Predomišljanje kijevske vrhuške, pod uticajem DŽonsona i Nulandove, rat je produžilo sa trideset na hiljadu dana, a broj poginulih sa nekoliko hiljada multicipliralo na više stotina hiljada. Ohrabruje, uprkos opstrukcijama evropskih zvaničnika i odlazeće Bajdenove administracije, što novoizabrani američki predsednik Donald Tramp ključne državne funkcije nudi ljudima koji su davno pozivali na pregovore i uspostavljanje održivog mira.

(Politika)