Hiljade mrtvih i ranjenih tokom 78 dana „Nemilosrdnog anđela“, preko 70 dece izgubilo život u krvavom piru Bila Klintona

Piše: Vladimir Dobričanin

Da li neko može da izbroji koji je ovo put da neko ruši Srbiju?

Malo je evropskih nacija čije bombe i granate nisu sejale smrt po ovoj napaćenoj zemlji.

Samo u poslednjih hiljadu godina ređali su se redom Osmanlije, Huni, Austrougari, Nemci, Italijani, Albanci, Bugari i tako redom, pa sve do 1999. godine i tog kobnog 24. marta, kada su se ovom neslavnom nabrajanju pridružile i gotovo sve članice NATO-a. Tu su svoj obraz sačuvala naša pravoslavna braća Grci i Rumuni, koji su odbili da se sa njihovih teritorija ruši i ubija Srbija. Hvala im do neba na tome.

Hiljade mrtvih i ranjenih tokom 78 dana „Nemilosrdnog anđela“. Kako antihristi znaju da nadenu lepa imena satanističkim akcijama pokušaja uništenja jednog naroda.

Preko 70 dece izgubilo je život upravo u ovom krvavom piru Bila Klintona. Istog onog koji je imao fetiš da se preoblači u žene i da nečasno opšti sa decom, i Bog samo zna šta je još u mračnim hodnicima Epstinovog ostrva ostalo na duši ovog degenerika.

E, taj je odlučio da ubija srpčad.

Posle 78 dana, za nas sa Kosmeta ne kreće mir, kako su nam to predstavili, već kreće pakao pogroma. Potpisan je sramotni Kumanovski sporazum koji odvaja vojsku i policiju od naroda. Prvi put u istoriji Srba potpisuje se ovakav akt!

Među nama muk. Neizvesnost. Čuješ samo loše vesti. Ubijen, otet, prebijen. Kruže dezinformacije. Priča se samo ono što želimo da čujemo, a ne ono što se vidi iza svakog ćoška. Kažu: tu je naša vojska, na Kopaoniku se pregrupišu i kreću nazad na Kosmet. Naivno su gotovo svi prihvatali takve vesti, jer su one druge, racionalne i očigledne, bile zlokobne. Spremao se kraj.

Svoju prvu godišnjicu braka „proslavljam“ sa mojom Sanjom sa samo jednim pitanjem: gde ćemo sada? Kako ćemo dalje? Kuda ćemo dalje, jer naše je sve bilo vezano za ovde… TAMO nije bila opcija.

Tih dana i dalje postoji jedan tračak nade da možda ipak nećemo morati u zbeg. Možda će ta naša, srpska vojska ipak doći i stati sa svojim narodom, pa ako treba da se gine, da ginemo kao što su ginuli naši preci u ratu, a ne u ovom NATO „miru“, jer taj mir na srpskom jeziku znači smrt.

Gledam mog pokojnog oca, u tom trenutku godina koliko ja sada. Preživeo je jedan veliki rat u mladosti, a evo ga sada u zrelim godinama dočekao drugi. U kući on, moja majka, ja i moja Sanja. Za njega najgora varijanta. Ne plaši se on svoje smrti, već naše. Vidim ga da je zabrinut. Nikad tako crn u licu nije bio. Tako su brinuli svi roditelji na Kosmetu. Malo ko to može da razume, izuzev naše braće iz Krajine i Bosne.

Polako nam nestaje hrana. Nemamo gde da se snabdevamo, jer svaki izlazak je ogroman rizik. Jedno predvečerje, dok smo sedeli na terasi, prilazi crveni „golf“ i iz njega izlaze naoružani teroristi te čuvene, kukavičke OVK. Komentarišu nešto i daju nam 5 minuta da izađemo. Mome Slaviši neko da daje ultimatume — taj se nije rodio! Vidim ga da je rešio da idemo do kraja. Uzimamo oružje i on me hvata za ruku i kaže rečenicu od koje i danas drhtim: do njih ne smeju da dođu. Pogledom mi pokazuje na njih dve. U njegovom pogledu vidim iskonski strah, ne od smrti, već od onog goreg od toga. Ako uđu, on će biti poslednji na redu, ali će do tada videti sve ono što čoveku nije namenjeno da gleda. Znao sam na šta misli, ali u tom trenutku ja nisam bio spreman na takvu rečenicu. Odbranili smo se. Majka bleda, ne progovara. Sanja sedi na stepenicama i drhti. Nikad nisam video da neko poskakuje dok drhti čitavim telom.

Tu noć sam doneo odluku. Idemo. Nema više nas u ovom paklu.

Odlazimo sa Kosmeta!

Kuća u koju smo se uselili pre nepunih godinu dana ostaje za nama. Šiptarski teroristi je miniraju i ruše. Jednom prilikom moj stari je bio na ekshumacijama naših ubijenih mučenika na Kosmetu. Prolazeći kroz Prištinu, zamolio je pratnju iz KFOR-a da ga odvezu do kuće. Tu, na istom mestu, dve ruševine gledaju jedna drugu — moj otac i ta kuća. U njemu je srušen život dok stoji pred srušenim domom. Uspeo je da ubere jednu ružu koju su moji sadili. Ona je preživela. I danas ta ruža, stoji ispred njegove slike u našoj kući, u njegovom novom domu.

Ovo je bio samo deo priče o onome što je svaka porodica na Kosovu i Metohiji preživljavala u danima posle rata, u miru. Nažalost, mnoge porodice nisu imale tu sreću da kažu: „dobro je, svi smo živi“.

Jedna stvar je i dalje tu, u meni: i dalje me drži ona priča o vojsci na Kopaoniku…Tu je, pregrupišu se…još samo malo…KAD SE VOJSKA NA KOSOVO VRATI!

Dogodine u Prizrenu braćo i sestre!

(Mišljenja i stavovi u rubrici Kolumne/Drugi pišu nisu nužno stavovi redakcije Borbe)