Haraseri

Piše: Čedomir Antić

U Beogradu je upravo završena jedna haraserska afera. Profesor Fakulteta političkih nauka dr Slaviša Orlović bio je kandidat za dekana. U medijima se, od časa kada je postalo izvesno da će biti izabran, podigla bura zato što je Orlović navodno poznat po tome što je seksualno uznemiravao studentkinje. Pre desetak godina Orlović je takođe optužen za harasment i sve je to trajalo dok nije smenjen sa neke prilično sporedne fakultetske dužnosti. Iako su Orlovića sada izabrale i njegove kolege i Savet fakulteta, on je na posletku podneo ostavku na dužnost koja mu je tak bila poverena. Bura se opet stišala.

Reklo bi se da oni, koji su vodili kampanju protiv Orlovića, izgleda veruju da je odlično kada jedan profesor za koga tvrde da je seksulani progonitelj radi sa studentima. Njima je neprihvatljivo da on obavlja neke fakuletetske dužnosti. Zamislimo da je reč o nesposobnom lekaru, pa esnaf sasvim prirodno neće da ispituje kako se takav ignorant dokopao diplome i posledično stetoskopa i skalpela… Logično je da bi esnafski mufljuzi svog nesposobnog kolegu skonili od pacijanata – izabrali ga za potpredsednika komore, upravnika statističog odeljenja, pa i zamenika direktora za medicinske politike – što da ne… Kod ovih naših čistunaca i boraca za ženska prava stvari stoje dugačije. Oni ne daju Orloviću da se podiči nekom odgovornom dužnošću… A da radi sa studentima i studentkinjama, njima ne smeta.

Odmah da raščistimo, ja ne podržavam bilo kakvo seksualno uznemiravanje. Bio sam dečak kada smo majka i ja počeli da živimo sami i znam kako je sredinom osamdesetih godina prošlog veka bilo biti sama sa tridesetak godina, pritom i majka. Iako tek učenik osnovne škole, svašta sam čuo i video, delio sam poniženja koja gotovo da su bila svakodnevna. Ja sam i otac devojčice koja boluje od autizma. Nisam u stanju da opišem strah koji osećam kad god je sama na bilo kakvim školskim ili vannastavnim aktivnostima. Nemoćne osobe koje istina govore, a nisu sposobne da prepričaju šta im se dogodilo, idealna su meta nasilnika i manijaka.

Međutim, upravo je naša ljudska dužnost da prevaziđemo lične strahove, inhibicije i frustracije, kad je u pitanju opšte dobro zanemarimo sramne kukavičluke i niske interese.

Ako želimo pravdu u demokratskoj i slobodnoj državi za nju moramo da se izborimo. Meni je nejasno, kako je moguće da neko bez bilo kakve optužbe bude izložen javnom linču i da mu kao presuđenom  zlikovcu sude ljudi koji o njemu ništa ne znaju? Mi ne znamo niti jednu njegovu žrtvu. Nema niti jednog neposrednog svedočenja protiv njega. Imamo grupu njegovih neprijatelja, među kojima je jako glasan jedan šovinista, pripadnik manjinskog naroda, koji je karijeru napravio na iskazivanju mržnje prema srpskom narodu. Tu su angažovani i profesionalni borci za ženska prava, koji su urlali ispred sale u kojoj je biran dekan FPN-a.

Naša istorija javne borbe protiv harasera i silovatelja u javnoj sferi nikako nije ni dobra ni slavna. Kada je 2001. sa mesta potpredsednika srpske vlade smenjen general Vuk Obradović, to se dogodilo zato što je navodno seksualno progonio svoje saradnice. Ispostavilo se da je najglasnija među njima bila generalova višegodišnja ljubavnica. General je otišao u opskurnost lične borbe za rehabilitaciju, stranka mu je propala… Ja bih sada mogao da nabrajam kako je Obradović bio lažna opozicija, poslednji potprapol JNA, da je maltertirao režisera Lazara Stojanovića kada mu je tokom služenja vojnog roka dopao šaka… Ali to je koje mišljenje, to su moja saznanja, ja ih nisam čak istraživao i dokazivao istoriografski. Ako je za navedeno kriv, to ne znači da je seksualni predator. Sud je konačno oslobodio Obradovića, ali on nije rehabilitovan. Ubrzo je umro, a sramota je ostala.

Slično je bilo i sa Branislavom Lečićem. Mesecima je trajalo iščekivanje koga će njegova navodna žrtva imenovati kao svog silovatelja. Kada je Danijela Štajnfeld konačno izrekla njegovo ime započela je medijska haranga i orgija koja kod nas nije imala uporednika. Javila se i Lečićeva drugarica sa studija koja je svedočila kako je pre četrdesetak godina i nju pokušao da napastvuje. Sve su to prenosili mediji, a sa njima i jako pošteni i bezmerno profesionalni Njujork Tajms. Na kraju se ispostavilo da je Štajnfeldova lagala oko datuma, mesta i prirode odnosa sa Lečićem. To je dokazano u meri da je policija prekinula predistražne radnje. Pokazalo se i da je nekadašnja koleginica bila i bivša devojka („emotivna partnerka“, što bi se reklo danas)…

I…?

Da li je bilo rehabilitacije Branislava Lečića? Pa, nije naravno. Naša nesigurna elita našla je jednu od budala iz Hrvatske, koje su ovde u raznim krugovima večiti arbitri i podrška iskompleksiranim i slabašnim elitističkim egoima. Budala je rekla kako se Lečić odvratno smeje – kao pravi krivac. I dovoljno. No, Hrvatska je ipak u „Europi“ i ima nešto u tome kada neka buđava babetina sa dalmatinskim naglaskom ili nosati odrpanac sa krležijanskim šeširom na glavudži, kažu nešto glupo o Srbiji, srpstvu ili nekom našem građaninu posebno. Ako smo već izgubili sve vlakove za Europu, ako smo najgori na svetu i ako kod nas ima ono što nigde na svetu nema… Zašto ne bi poslušali sunaronike takođe neosuđivanih dobrotica kakvi su bili krvolok Ivan Stevo Krajačić ili doktori ijuris Ante Pavelić i, drug mu, Andrija Artuković?

Nije bilo dovoljno što je sedmičnik Nedeljnik posvetio naslovnu stranu Lečićevom „zločinu“, a kasnije su o celoj toj aferi, u kojoj su izgubili i obraz i čast, razumljivo ćutali i pravili se da je njihova žrtva osuđena na višedecenijski zatvor. Sada se našao novinar Nedeljnika, koji se dosetio kako je dok je on neuspešno studirao Orlović zaključavao studentkinje u svom kabinetu. Malo je, autoru, kao neprijatno što to tada nisu prijavili, nego su se naprotiv koleginičinoj neprijatnosti zajedno sa njom smejali. Ta neprijatnost, ipak kao da nije bila mnogo veća od onog ekskursa o tome zašto Nedeljnkov novinar nije doplomirao ili ponosa što su ga začeli (na FPN-u?) roditelji takođe studenti tog fakulteta. Glup tekst, loša novina… Ali i istinska slika našeg trenutka.

Pre deset godina i ja sam bio žrtva jedne slične, srećom mnogo manje, kampanje. Nije se radilo o seksulanom nasilju, već onom starom, ružnom ali poznatom, fizičkom nasilju. Na Filozofskom fakultetu su između 2006. i 2014. u nekoliko prilika organizovane blokade nekakvih anarhista. Naš fakultet ima 6.000 studenata. Zahvaljujući inertnosti naše akademske zajednice u celini, bilo dovoljno da 70 osoba, od kojih većina nisu naši studeti, upadnu u zgradu fakulteta i postave katance na vrata učinica, pa da fakultet prestane sa radom. Bila je to aktivnost opskurnih tipova, kompriomitaža za fakultet koji je deceniama bio bastion demokratske opozicije – zbog čega je legendarni Plato danas umesto popločanog trga u samom centru grada samo jedna obična gomila kamenja – ali i obred prelaza među odrasle razne dece bogatih i povlašćenih i sa njima onih koji bi sa takvima da se druže. Mogao sam da napustim moje studente, istražujem po arhivima i bibliotekama ili pišem, ali moji studenti su brucoši, pošto su većinom uporno dolazili na nastavu, moja je obaveza bila da je nekako održavam. Bili smo izloženi nasilju, pljuvali su me, naskakivali na mene kada bih okrenuo leđa, prinosli mi zvučnike iz kojih je nesnosno treštala zaglušujuća muzika, sve su to snimali kako bi kada izazovu incident mogli da tvrde da su ustvari oni napadnuti.

Dekan fakuleteta nije znao kako da reaguje – voditi jednu ustanovu i izlečiti se od alkoholizma nije ista stvar, a on nije uspeo niti u jednom od ta dva. Konačno sam o njihovim postupcima izvestio policiju i objavio tekst u Politici. Napadi su nastavljeni, a pred kraj semestra, kada je postalo jasno da smo moji studenti i ja pobedili – održali smo predavanja i vežbe te tako slomili blokadu – telefon mi je zazvonio u ponoć. Zvao je novinar Kurira. Glasom policijskog islednika pitao je da li je tačno da sam bacio studentkinju niz stepenice i pokušao da je ubijem. Pozvale su još dve novinarke sa sličnim pitanjima. Sve sam ih pitao isto: kako se zove ta studentkinja, da li su videli lekarsku potvrdu o povredama i da li je protiv mene podignuta krivična prijava ili privatna tužba. Nisu znali da odgovore.  Uprkos tome neke novine su objavile kako sam napao studentkinju, nisu navele ime i prezime, ali jesu fotografiju devojke sa masnicama na kolenima sa blurovanim licem.

Navodno se dotična bojala da je ne propoznam, pa da ne pošaljem moje sikarijose da je ubiju, porobe joj majku i sestre, a spale muške ukućane, rođake i komšije. Šalu na stranu, prema novinarima sam bio surov: pošto nisu znali kako se moja žrtva zove, ponavljao sam imena moje dece. Ja sam za razliku od mojih klevetnika poznat javnosti i moja deca su ovakvim neodgovornim tekstovima ugrožena. Jedna se novinarka pritom rasplakala, pa se da mi preti javio njen dečko i zamenik glavnog urednika. Tom smrdonji  sam tada predstavio neke od ideja iz zaključka ovog tekta, pa je prekinuo vezu i prestao da me zove.

Imao sam sreće da razmažena ratnoprofiterska deca i malo agresivniji siromašni sadisti, koji su se tih osam godina okupljali da blokiraju fakultet, nisu imali podršku u srpskoj vladi ili ambasadama SAD i saveznika. Tada bi stvari morale da se završe ekstremno i na moju konačnu i potpunu štetu. Ovako sam se pod pseudoprofilom učlanio na njihove grupe po mrežama. Pronašao sam studentinju čiji su torzo fotografisali za novine i mladića koji me je javno pljunuo u lice. Ona nije studentinja istorije, a on je tada već bio diplomirao na FPN-u. Tužio sam ih. Proces traje već deset godina i dva puta sam ih već dobio na sudu. Potrajaće još najmanje pet godina. Suđenje je kod nas samo po sebi kazna, a na kraju će morati javno da objasne zašto su me klevetali i da isplate simboličnu odštetu koja će ipak da ulepša dva meseca studiranja dobrim studentima koji budu izabrani na konkrusu. Žao mi je što me moj fakultet nije zaštito i što su me podržali samo jednim bednim saopštenjem. Na drugoj strani, mogli su i da se prema meni ponašaju kao Nedeljnik prema Lečiću. Sudinica me je pitala: „kako su vas jahali?“,  „šta ste vi za to vreme radili?“ i slična pitanja koja verovatno pita i seksualno napastvovane žrtve. No,  mogla je i da me osudi iako sam tužitelj. Ja sam zato  zadovoljan.

Jasno mi je zašto živimo u ekstremnom vremenu. Uvek je tako kada jedna civilizacija propada. I uvek je reč o reakciji – svet u kome je žena koja se nađe sama u zatvorenoj prostoriji sa muškarcem mogla biti bez posledica po izvršioca silovana, sada je otišao u drugu krajnost. Tako su jednog od najvećih slobodoumnika savremenog sveta, hteli da izruče u američku tamnicu koristeći se dvema ženama koje nisu bile zadovoljne svim aspektima inače sporazumnog seksualnog odnosa sa istim. Zbog njih bi bio izručen Švedskoj, a kada bi njihove tužbe nestale, Asanž bi se našao u Americi. Srećom nije se išlo tim putem. I ranije su osetljive svetinje bile predmet progona koji su nam danas nerazumljivi. Naravno da je neko ko je verovao da mu veštice dave decu (a umiralo ih je 50 % pre šeste godine) i da je zbog bogohuljenja kuga dva puta u jednoj generaciji desetkovala njegov grad ili selo, one koji su vređali Boga gledao sa histeričnom mržnjom i surovo kažnjavao. Prirodno da je jedan svet branio geocentričnu teoriju – nju nije izmislio neki zatucani farar nego Aristotel, najumniji čovek Antike.

U takvim uslovima ostaje nam da se sami branimo od ostrašćenih i oganičenih histerika i njihovih hladnokrvih i podlih inspiratora. Razmišljam… Šta bih ja učinio kada bi mi tako nasadili rep, otpustili me i osramotili, zatrovali mi porodicu… Večno kriv bez suđenja i presude!? Mojoj koleginici, koja mi je – kada sam od laži branio Zorana Ćirjakovića – rekla da „ne zaslužujem da predajem studentima“ (za razliku od nje koja je imala prosek niži od 8, studirala isti broj godina, a na fakultet ju je primio jedan ucenjeni slabić ponosni član organizacije koja mu je masakrirala oca) – odgovorio sam da ako mene pošalje u noć, ne može očekivati da će ni njoj dan potrajati. Siguran sam da me Nedeljnik ne bi javno difamirao kao Orlovića. Ipak smo radili zajedno – a provincijalno burazerstvo, prostosrdačnost i uverenje da „svojta ne smrdi“, poslednje su karakteristike  „palanke“ kojih se najteže odriču naše pokondirene tkive. Ipak, kada bi se to desilo, lakše mi je da mislim o osobama koje lično poznajem nego o onima koje znam po čuvanju. Da li zaista misle da me nedokazana haranga za lopovluk ne bi dovela kod njih u redakaciju i stanove, odlučnog da im uzmem i gaće i parket i saniterije i glet masu sa zidova do cigle. Da li misle da bi ugrožavanje života moje dece moglo da završi bez opasnosti po njih same. O seksualnim prestupima ne želim ni da razmišljam… Biblijska odmazda navela bi me da u tom pogledu mislim na celu redakciju…  Odvratno…

Dok ovo pišem, pred očima mi je onaj Rosić…  Ja sam stariji čovek, ne znam da li sam i kao mlad bio za to sposoban… Ali, opet, reč je o principima, europskim vrednostima, ravnopravnosti i slično.

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)