Hamas u Moskvi, ili: Kako nas je Marija Zaharova upozorila na Brisel

Piše: Nikola Vrzić

Zbilja, može li razlika između dva sveta da bude izraženija. Rusija sa predstavnicima Hamasa pregovara o oslobađanju svih talaca da spreči rat, Amerika, da podstakne rat, u Izrael šalje nosače aviona, granate i marince.

Jedni spasavaju živote, drugi uništavaju. Sloboda i(li) smrt.

Kao da isuviše života već nije uništeno u službi njihovog interesa ili zato što, prosto, zbog tih svojih interesa i ne umeju drugačije; svi se u tom smislu, na žalost, dobro sećamo Madlen Olbrajt kojoj ni smrt pola miliona dece u Iraku nije bila previsoka cena za to, te hajde bar da verujemo da su i sva ta nedužna deca, kao i Madlen Olbrajt, sad na mestima koja i zaslužuju.

Dok je zaključak iz pomenutih vesti o Hamasu, Moskvi i američkom oružju još i kudikamo delikatniji. Naime, očigledno, jedino Rusija sa svojim saveznicima sad ima (makar teoretsku) šansu da bude mirotvorac i spreči rat da se razbukta. Amerika i njeni saveznici, nasuprot tome, jer su isključivo stali na jednu stranu, mogu da postignu samo totalno uništenje jedne ili druge strane u sukobu, već u zavisnosti od njegovog ishoda.

O kome je, uzgred budi rečeno, strašno i razmišljati, budući da takav sukob do uništenja ne može da u sebe ne uvuče i Iran. A kako je Kina iskazala izričitu podršku Iranu, uz opomenu premijera Li Ćijanga da će se ”snažno usprotiviti bilo kojim spoljnim silama koje se mešaju u unutrašnja pitanja Irana”, znamo na koga pritom misli, evidentno je kuda sve to može da nas odvede…

Drugim rečima: Smrt i razaranje, nasilje bukvalno i simboličko, predstavljaju jedino što zemlje Kolektivnog zapada još imaju da ponude ostatku sveta.

Lepo smo to mogli da vidimo, iako nam nije bilo nimalo lepo da to vidimo, i u Briselu ovog četvrtka.

Postavili su Aleksandra Vučića na jedinu stolicu s jedne strane stola, kao đaka kome hoće da očitaju bukvicu – koji li je protokol odobrio da se tako odnose prema predsedniku Srbije – a sa druge strane stola, uz Miroslava Lajčaka, Žozepa Borelja i predsednika Evropskog saveta Šarla Mišela koji je odnekud tu dospeo a dosad za nas nije bio naročito nadležan, i nemački kancelar Olaf Šolc, francuski predsednik Emanuel Makron i, makar jedno malo lepše lice njihovog grupnog pritiska na Srbiju, premijerka Italije Đorđa Meloni.

Naravno, potpuno je nebitno što su istu onu stolicu oni imali i za Aljbina Kurtija. Oni su, naime, svi odreda priznali Kurtijevu državoliku tvorevinu, pa ih to stavlja na istu stranu stola gde god da su sedeli.

Te otuda i neprijatno pitanje: Šta ćemo uopšte mi tu sa njima u ovakvom sastavu? Ako već moramo da pregovaramo pod okriljem Evropske unije pod izgovorom da smo ozbiljna država u kojoj nova vlast poštuje obaveze koje je preuzela odavno bivša vlast; ako već moramo i da trpimo predstavnike samozvanog Kosova u Savetu bezbednosti gde su ih zbog svojih predizbornih potreba uveli Boris Tadić i Vuk Jeremić; na osnovu kojeg akta sad još moramo i da pristanemo na Šolca, Makrona i Đorđu Meloni u takozvanim pregovorima s Prištinom koje oni razumeju isključivo kao dogovor o uslovima naše kapitulacije?

Zašto baš oni, a ne, na primer, (i) mađarski premijer Viktor Orban, ili, što da ne, evo jedne jeretičke ideje, njegov kolega Robert Fico iz Slovačke koja ne priznaje samoproglašenu nezavisnost naše južne pokrajine. Rekoše nam da su u toj njihovoj evropskoj porodici svi jednaki, pa, eto, zašto bi onda samo Šolc ili Makron i Meloni imali dužnost da razgovaraju s Vučićem i Kurtijem, a ne i Orban i Fico, na primer.

Gorku šalu na stranu, naravno da su jednaki koliko su i porodica a nisu ni jedno ni drugo, ali, činjenica je da iz ovog podvrgavanja njihovom nasilju – nasilje je ono što je bilo u četvrtak u Briselu, jedna stolica kao optuženička klupa i sve ostalo – ništa dobro ne može da proistekne, sve i ako mislimo da moramo u tome da učestvujemo, a ne moramo jer nigde i ne piše da moramo. I zašto onda na to dobrovoljno pristajemo…

O pristanku, i nepristajanju je reč.

Naravno da predsednik Srbije u četvrtak u Briselu nije pristao na ono što su od njega tražili – takozvano Kosovo u Ujedinjenim nacijama i ostali vidovi priznanja samoproglašene nezavisnosti – ali sve će to biti mnogo lakše ako ne budemo svom protivniku izlazili u susret više nego što baš moramo.

Jer će nam posle toga zatražiti i još više, a ne još manje, takva je logika onog njihovog interesa koji ostalima nudi samo razaranje.

Poučna je u tom pogledu i sva ova buka oko medijskih zakona čija je poenta da naša država u našoj državi ne sme da ima medije. Ali zato privatna korporacija iz strane države može da ih ima, štaviše, na svaki način naša država to mora i da joj omogući; iako takvi privatni, a uz to i strani, mediji nemaju ama baš nikakvu obavezu prema javnom a pritom našem interesu u našoj državi. Njihov je posao isključivo da štite interes svojih vlasnika, a ne naše države ili društva. I to mora da nam bude jasno.

Uostalom, čak je i Amerikancima jasno do te mere da ih preko polovine, prema jednom skorašnjem ”Galupovom” istraživanju, ne veruje da je medijskim organizacijama stalo do interesa naroda, te smatraju da ga načinom svog izveštavanja mediji namerno zavode da usvoji određeno gledište.

I da se razumemo: uopšte sad nije važno šta mislimo o svim tim medijima i njihovom izveštavanju. O principu je reč.

Pa otuda i pitanje šta mi dobijamo eventualnim popuštanjem u ovom pogledu. Kratak i tačan odgovor je – ništa.

Istovetno ništa dobijamo i za svako drugo udovoljavanje njihovim prohtevima. Ne (samo) zato što mi ne umemo da izborimo nešto više od toga, već zato što oni ne mogu da daju ništa bolje od toga. To im je u prirodi, nije Madlen Olbrajt bila incident nego pravo (ružno) lice te njihove prirode.

Tako da nije bez obilja dobrih razloga Marija Zaharova u izjavi za RT Balkan opomenula šta nas čeka i u jednom i u drugom slučaju. ”Srbija će se ili slomiti, ili će se boriti za svoje nacionalne interese”, podsetila nas je.

A naše je da izaberemo između ta dva, uostalom, i predstojeći izbori u Srbiji baš tome služe. S jedne strane borba za naše nacionalne interese, u kojoj nam pomaže i Rusija, a sa druge slamanje u skladu sa evropskim standardima.

To je ta razlika između dva modela sveta koji mu se nude. Oni taoci u Gazi jako dobro znaju koji od njih može da im donese spas…