Gnezdo orlovo

Piše: Čedomir Antić

Bila jednom jedna pesma. Opevala je jedno gnezdo i u njemu orla i orlića. Oluju koja se nadvila nad njih, crne ptice koje su im zapretile i njihovu nadu u povratak lepih, sunčanih i mirnih dana. Ona je prekjuče izgubila na nacionalnom takmičenju za učesnicu na pesmi Evrovizije, ili kako se to već danas to takmičenje zove (Evrosong…). Ipak, još kao kandidatkinja ova pesma, koju peva Anđela Ignjatović Breskvica – devojka rođena dve godine posle završetka rata – izazvala je veliku pažnju širom Evrope, a posebno među Albancima i njihovim saveznicima.

Atmosfera, nastala oko „Gnezda orlovog”, podsećala je na totalitarne režime u kojima vlasti u svakom negativcu savremene književnosti prepoznaju sebe, a njihovi cenzori svojim nemaštovitim, zločinačkim umovima ispravno čitaju stvarnost u prizvoljnom tumačenju fikcije, priznajući pritom sve što su uradili, pa i preko toga. Kao pečurke posle kiše javili su se komentatori koji su u vedrom danu videli buduće “oslođenje Kosova” (i Metohije). Mračno, olujno nebo po prirodni stvari je NATO.  Crne ptice su Albanci. Namah je „orao” postao simbol Srpstva. Uzalud su šiptarski zaštitnici vek i po pokušavali da nemačkom bojom preboje vizantijskog i srpskog dvoglavog orla. U strahu od Breskvičinog poja, sve su nam priznali – i autentičnu  drevnost i da smo bili žrtve agresije.  Našli su se tu i neokomunisti, odvratan soj. Za njih je jasno da onaj ko peva o orlovom gnezdu kliče ustvari Hitlerovom omiljenom letnjikovcu u Bavarskim Alpima. Jer ko bi, osim Srbi, pevao Hitleru? Zar nisu oni u Bosni stvrodili SS diviziju a za Nemce govorili “Švabo-babo”? Zar nisu Srbi na Kosovu i Metohiji Adolfa Hitlera smestili u svet svojih bratstava i zvali ga „dajë” (ujak)?  Zar nije nama taj zli ludak Adolf Hitler, „jedna trula jabuka u velikom nemačkom narodu“ (koji je, je li, svojim rukama, individualno ubio 30 miliona ljudi), stvorio Veliku Srbiju? Dok je Šiptre i Hrvate ubijao „sto za jednog“ Nemaca koji bi poginuo u njihovim masovnim ustancima koje su ovi podigli u Drenici i Zagorju?

Bilo je Albanaca i Hrvata koji su o ovom pitanju govorili i pisali razumno, ali niko od njih nije smeo da se osvrne na ludački narativ koji ovde ne postoji od rata niti zbog rata, već je ustanovljen mnogo ranije, ne od Hrvata, muslimana i Albanaca već od njihovih imperijalnih zaštitnika.  U ratovima  koji u se završili pre više od četvrt veka on je samo dobio novo gorivo i nešto jasnije opravdanje.

Uzalud je Anđela Ignjatović izjavljivala da pesma nema političku poruku. Zločinci i njihova deca su se prepoznali. Shvatili smo i mi to njihovo priznanje. Od sada će protiv njih svedočiti i vanvremeni jezik poezije. Setio sam se Hansa Litena, hrabrog nemačkog advokata koji je na sud, istina kao svedoka, uprkos njegovom protivljenju 1932. izveo Adolfa Hitlera. On je po uspostavi nacističkog režima zatvoren u logoru Dahau, gde je posle zverskih mučenja i umro 1938. godine, u svojoj trideset i petoj godini. Kada su logoraše prisilili da za Hitlerov rođendan vođi poklone nekakvu priredbu, teško pretučeni, bezubi, mršavi Liten morao je nešto da pripremi. On je odrecitovao poznatu nemačku pesmu „Misli su slobodne“. Nacistički tamničari nisu mu zabranili da na taj način, pred smrt, javno izjavi da mu ne mogu ništa. Ovi danas nemaju tu vrstu bezbrižnog milosrđa.

Ni nama ne mogu ništa. Breskvica nije otišla na bal homoseksualaca i ljubitelja NATO-a. Žiri je nasuprot volje naroda tamo poslao pesmu o ramondi – „cvetu feniksu“ koji raste samo u Srbiji i danas simbolizuje našu obnovu 1918. godine.

U Beogradu je u toku suđenje roditeljima dečaka ubice iz OŠ „Vladislav Ribnikar“. Javnost je od strane medija podstaknuta da i pre završetka suđenja aktivno mrzi „bogate i povlašćene“ a „bezbrižne i samoljubive“ roditelje masovnog ubice, koji su mu navodno omogućili da izvrši zločin. Ubica će čitav život provesti zatvoren u mentalnoj ustanovi, ali ideja o tome da formalno neće biti osuđen navela je javnost da se okrene njegovim roditeljima. Bez svake sumnje oni nose odgovornost, ali upravo su ustanove države tu da odrede granicu između pravde i osvete. Ustanova  u Srbiji uglavom nema, one su svedene na predsednika Aleksandra Vučića, on je trenutno u raskoraku između mitinga i konferenije za medije, dok u mirnim vremenima razmišlja u okviru pozitivnih i negativnih poena fokus grupa i rezultata istraživanja javnog mnenja. U tim uslovima tužilaštvo traži 12 godina robije za oca, koji je navodno omogućio ubici da dođe do oružja i uvežbavao ga da njime rukuje, te dve godine zatvora za majku, koja je navodno zapostavila sinovljevo vaspitanje. Oštećeni su podigli zajedniču tužbu za naknadu štete, koja daleko premašeju imovinu tuženih. Na ponudu tuženih da doniraju novac, tužitelji su odgovorili da će sami pokloniti novac nakon što im ga presuda dodeli. Tako smo došli do toga da će sestra ubice, desetogodišnje dete, ako se ovo snoviđenje pravde i ostvari, praktično ostati bez roditelja (biće data na usvajanje) i biće lišena bilo kakve imovine. Ako to nije osveta, ja molim za novu definicuju, naučio sam šta je „politikološkinja“, shvatio sam ko je otac deteta premijerke, pa ću razumeti i tu novu definiciju pravde.

U nedelji izbora kandidata za „Europijesmu“, imamo i medijski nastup jednog roditelja deteta ubijenog u školi „Vladislav Ribnikar“. Njegovo svedočenje pred sudom je napisano i objavljeno. Ubistvo izvršeno po obrascu koji nije viđen pre masakra u američkoj školi Kolumbajn pre dvadesest i pet godina i koje najviše podseća na zločin jednog Amerikanca, Entonija Lance, izvršen koju godinu kasnije, takođe u SAD, ovaj čovek stavio je u kontekst srpske stavrnost. On na tugu i ogorčenje svakako ima pravo, kao i na sopstveno tumačenje istorije, ali ako je nešto objaveljno isto smesta postaje deo javne debate. Autor piše o odgovornosti:

„Tokom raspada bivše Jugoslavije, Srbija je uzela ulogu da čuva ustavni poredak bivše zemlje, ali potpuno protivustavno, tako što je jedan čovek preuzeo komandovanje JNA, odnosno vojnim i bezbednosnim strukturama, za koje nije imao baš nijedno pravno ovlašćenje niti legitimitet da tako postupa. To je bio čist državni udar, koji je doveo do teških zločina i ratnih razaranja sa nesagledivim posledicama. Milošević nije imao nikakvu pravnu osnovu da komanduje Jugoslovenskom narodnom armijom, jer je bio predsednik jedne republike, a komandovanje vojnim snagama je, prema ustavu bivše republike, bilo u rukama predsednika predsedništva i premijera, što su u to vreme bili Stipe Mesić i Ante Marković. Marković je poslao vojsku na granicu sa Slovenijom sa idejom da očuva obeležja Jugoslavije i zaštiti pravni poredak. Došlo je do incidenta koji je pretio da eskalira u oružani sukob, pa je tadašnji premijer, u vrlo kratkom roku, odlučio da povuče vojsku.

Slobodan Milošević se nametnuo kao patriota i zaštitnik ustava Jugoslavije, a u stvari, potpuno protivpravno i nacionalizmom inspirisano, preuzeo komandu nad JNA, poslao je na Vukovar i pri tom omogućio paravojnim formacijama da slobodno i nekažnjeno ubijaju i pljačkaju stanovništvo dojučerašnje Jugoslavije na tim prostorima. U poređenju sa dogovorom oko mirnog razlaza (što bi svakom normalnom čoveku prvo palo na pamet), to se ne može drugačije videti neko kao akt državnog terorizma i teška zloupotreba vlasti u službi nacionalizma i etnički motivisanih sukoba.

Taj model da se u ime patriotizma čine stravični zločini je i dan danas prisutan i zapravo dominira našom društvenom matricom, kao oblik državnog terorizma. U 2024. godini, kada neki delovi razvijenog sveta već decenijama ubiraju plodove obrazovanja i multikulturalnosti, Srbija još uvek beži od svakog vida odgovornosti za ratove, pa čak i negira beskrupulozni zločin u Srebrenici, kao najveće etničko čišćenje posle Drugog svetskog rata. Sada već ima ozbiljnih konkurenata u toj kategoriji, kao što je država Izrael u Gazi ili Ruska federacija koja, jureći tri hiljade neonacista, devastira i ubija građanstvo cele jedne suverene države. Naglašavam da niko ne tvrdi da nikada nije bilo zločina protiv srpskog stanovništva! Naprotiv, bilo je i to veoma teških, ali na žalost kompromitovana vlast i neodgovorna država su zapravo najveći krivci što ti zločini nikada nisu procesuirani i izneti u javnost. Time je ceo narod trajno oštećen, dok se recipročno tome uvek održava narativ kako smo mi, zapravo, žrtve i kako se Srbima kao narodu uvek uskraćuje pravo na istinu.”

Dakle, kada savezne ustanove brane Jugoslaviju, to treba da čine dokle neko ne zapuca na njih. Odgovorno je posle se povući. To što su 1991. u Hrvatskoj i BiH još živeli Srbi koji su pamtili kako su im pred očima ubijali decu, to nije važno. Reč je o „odgovornosti“, a Milošević je neodgovorno zloupotrebio JNA, umesto da je pustio da te Srbe dovedu u red i evripskim vrednostima ljudi, kakav je Ludvig Pavlović, koje je hrvatska vlast pustila sa robije nakon što su ubijali seljake po Bugojnu ili dizali u vazduh bioskop u Beorgadu. Nešto se pitam, kako to da je Milošević u oktobru i novembru 1991. vodio JNA na Vukovar, a dobri partizanski prvoborac Ante Arković (čija je vojska u Beogradu 1944. ubila 7.000 građana, a u Srbiji 60.000 stanovnika) nije podneo stavku na mesto premijera savezne države sve do 20. decembra 1991. godine?  Jer kada aplogista Nezavisne Države Hrvatske, Stjepan Mesić, uvozi oružje u federalnu republiku SFR Jugoslavije, onda je to pravo jedne države, kada se Kurti otcepljuje od članice UN – onda je to posledica greha Srba zbog kojih su na Kosovu istrebljeni ili proterani, dok je Albanaca tamo više nego ikada. Srbi nešto uvek kasne, ne procesuiraju zločine pa im je posle Đavo kriv. Istovetno ovom svedoku na sudu za zločin jednog usamljenog psihopate, pred osnivačkom Skupštinom nastajuće NR Srbije govorio je 1944.  Dobrivoje Vidić, tvrdeći da su velikodržavlje i hegemonija srpske buržoazije doveli do genocida nad Srbima u Hrvatskoj i Bosni.

Jasni su mi je rodoteljska tuga i gnev, ali molim da Srbiju konačno ostave na miru. Imali su roditelje i vojnici koje su slovenački policajci ubijali i mučili. U Sloveniji je osnovan prvi logor u ratovima devedesetih. Janez i Mojca su tamo desetak dana mrcvarili srpske regrute. Da su im dali više vremena i da je neko bombardovao slovenačke gradove, siguran sam da bi to bio pravi Keraterm za desetine hiljada južnjaka kojima su i bez toga u Sloveniji oduzeta sva prava. Godine 1991. u Bosni je ubijeno oko 600 ljudi među kojima su 4/5 činili Srbi i pripadnici JNA. Te godine su Srbi iskopavali svoje mrtve iz stotina betoniranih jama. Na odlasku kamione sa sanducima čekala je poruka ispisana na nadvožnjaku koja je glasila: „Dođite nam opet!“. Najpopularniji vic u muslimanskom Sarajevu iste godine bilo je pitanje: „Koja je razlika između Srbina i psa?“. Odgovor je glasio da „Psi svoje kosti zakopvaju, a Srbi otkopavaju.“

Spomenuo je svedok i Srebrenicu, ali zanimljivio nije je označio kao genocid, nego kao zločin i to najvećeg etničkog čišćenja u posleratnoj Evropi. Zaboravljajući pritom Republiku Srpsku Krajinu koja je pod zaštitom UN etnički očišćena od bar dva puta više stanovnika nego Srebrenički kraj, ali i Šleziju, Pomeraniju i Sudete odakle su do 1949. godine proterani milioni Nemaca.

Kada je, pak, pisao o aktuelnim zločinima u Gazi (gde je za četiri meseca ubijen jednak broj palestinskih civila kao muslimanskih u Bosni i Hercegovini tokom tri godine)  on piše da ovaj zločin konkuriše srpskim  zločinima počinjenim od 1992. do 1995. godine. Čudno, u civlizovanoj Americi za takav stav kažnjavaju, globe i kanseluju. Nedavno su zbog toga smenili predsednicu Univerziteta Harvard (imala, naime, uverenje da klicanje Palestini nije isto što i poziv na novi Holokaust, zbog lega nisu baš uspeli da je potpuno unište,  pa su se onda dosetili i nekih njenih davnašnjih navodnih plagijata zahvaljujući kojima su je temeljno dokrajčili).

Molim uz svo uvažavanje Vašeg bola, da se svi manete Srbije i Srba. Očigledno je da nismo (više) isti narod, pa baš zato nema razloga da nas vređate i žrtve nam potcenjujete. Ako za bol i žrtve iz OŠ „V. Ribnikar“ postoji kolektivni krivac, mislim da je to kultura koja je proizvela Entonija Lancu, u zemlji gde oružje može da se kupi lakše nego alkohol, na koju u stvari kod nas misle kada kliču „Evropu“ i „Zapadu“. Tamo, u Sjedinjem Državama, godišnje od vatrenog oružja strada 20.000 osoba, što srazmerno višestruko prevazilazi  crnu statistiku Srbije, Crne Gore ili Srpske.

Pravda će na kraju ipak pobediti. Možda mi Srbi zbog podela, pomodnosti, umišljene veličine svezubih drugosrbijanaca Starograđana i Vračaraca, to nećemo doživeti. Ostaće naša pesma, kao i Litenova, a sa njom i istina koja peva iz svirala načinjenih od drveta izraslog nad rupom kojoj je pošteni brica poverio da imperator ima kozije uši.

 

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)