Geopolitički izazovi Republici Srpskoj

Autor: Aleksandar Raković, istoričar

 

Republika Srpska je država srpskog naroda u Bosni i Hercegovini. Identitet državnosti Republike Srpske istovetan je identitetu državnosti Republike Srbije. I Srbija i Srpska državni identitet crpe iz državnog identiteta Kraljevine Srbije. Poput Republike Srbije, Republika Srpska ima puno geopolitičkih izazova koji su uslovljeni njenim granicama i teritorijom koja podseća na kiflu, zatim položajem u Bosni i Hercegovini koji čini da Republika Srpska ima izražen meki trbuh, a takođe i odmeravanjem snaga međunarodnih faktora na prostoru bivše Jugoslavije.

Dejtonsko-pariskim mirovnim sporazumom iz 1995. kojim je završen Građanski rat u Jugoslaviji (1991–1995) priznata je Republika Srpska kao državni entitet u okviru Bosne i Hercegovine na 49% njene teritorije. Pritom je Republika Srpska bila primorana da prepusti Federaciji Bosne i Hercegovine zapadne delove Bosanske Krajine (koji su 1995. stradali u hrvatskoj akciji etničkog čišćenja „Olujaˮ i hrvatsko-muslimanskim izdancima te zločinačke akcije) i delove Srpskog Sarajeva koje su Srbi napustili u martu 1996.

Zatim je 5. marta 1999. odlukom Arbitražnog tribunala za spor oko međuentitetske granice u oblasti Brčko formiran Distrikt Brčko čime je geografski most oko Brčkog, između Semberije i Bosanske Krajine, 2000. izuzet iz izričite teritorijalne nadležnosti Republike Srpske koja nikada nije priznala ovu odluku. Distrikt Brčko je danas pod zajedničkom upravom Republike Srpske i Federacije Bosne i Hercegovine. S tim u vezi, i nadalje treba insistirati da je Brčko deo Republike Srpske.

Izuzimanje Brčkog trebalo je da produbi muslimansko-hrvatski klin na tkivu srpskog naroda u Posavini. Ovo je bio izričitiji i opakiji primer od nametnutih klinova stvorenih u Dejtonu, prema kojima se teritorija Federacije Bosne i Hercegovine linijom Sanski Most–Ključ–Bosanski Petrovac useca između Prijedora i Mrkonjić Grada u Republici Srpskoj. S južne strane Mrkonjić Grada i Šipova, prema Republici Srpskoj usecaju se i muslimanski prostori Jajca i Donjeg Vakufa. Na istovetan način su Tešanj s jedne strane i muslimanska Gračanica s druge strane napravili klin oko Doboja, a Gradačac i okolina klin prema Modriči i dalje ka Brčkom.

Dakle, tkivo Republike Srpske – od Posavine pa celom dužinom Bosanske Krajine prema Federaciji Bosne i Hercegovine – izrezbareno je uglavnom muslimanskim klinovima. To čini Republiku Srpsku ranjivom za odbranu u slučaju agresije muslimanskih snaga. Opasnost po Republiku Srpsku predstavljaju i naseobine radikalnih islamista koje nastaju u Federaciji Bosne i Hercegovine, duž granice sa Republikom Srpskom. Pritom, bivši hrvatski predsednik Stjepan Mesić zapretio je da bi hrvatska vojska mogla da upadne u Brčko ako bi Republika Srpska proglasila nezavisnost.

No, situacija nije naivna ni u istočnim delovima Republike Srpske, gde najduži i najpoznatiji muslimanski klin god Goražda – formiran 1995. u Dejtonu – nagriza komunikacijsku vezu između Podrinja i istočne Hercegovine u Republici Srpskoj. S tim u vezi bi posebnu opasnost mogao da predstavlja mogući muslimansko-albanski klin u formiranju s centrom u Novom Pazaru, koji bi u nepovoljnom razvoju situacije po Srbe, mogao da se proširi prema Goraždu, čime bi se zapretilo presecanjem veze između Srbije i srpskog Podrinja s istočnom Hercegovinom i Crnom Gorom. Iako ovakav negativan rasplet nije na vidiku, treba razmatrati i najnepovoljnije rasplete, a imati i odgovore koji bi uticali na protivnika da odustane od takvih pokušaja.

Samo na prostoru istočne Hercegovine, granica Republike Srpske korektno je povučena i prema njoj nema pretećih klinova. Međutim, za razliku od istočnih delova Republike Srpske u Podrinju – od Bijeljine do Višegrada – koji imaju sigurno zaleđe Republike Srbije, istočna Hercegovina imala je petnaestak godina nesigurno zaleđe prema Crnoj Gori (2006–2020). Prilike su nakon pada Đukanovićevog režima (2020) znatno bolje i po Srbe u Crnoj Gori i po Srbe u Hercegovini.

Sada se ne može očekivati crnogorsko zabijanje noža u leđa istočnoj Hercegovini. Da bi se s te strane otklonila svaka opasnost za Republiku Srpsku, nužno je do kraja se obračunati sa svim ostacima bivšeg Đukanovićevog režima. Prilike možemo smatrati stabilizovanim tek kada istočna Hercegovina bude imala u Crnoj Gori sigurno zaleđe kao što ga ima Podrinje u Republici Srbiji.

Kada je reč o komunikacijama, veoma je važno kompletirati mrežu autoputeva i brzih puteva koji spajaju Srbe. S tim u vezi, od suštinske važnosti je izgradnja dela autoputa na liniji Doboj–Brčko–Bijeljina, kojim bi u potpunosti bio kompletiran autoput Beograd–Banjaluka. Pored ove komunikacije koja bi omogućila da se od Beograda do Banjaluke i dalje do Prijedora stigne bez izlaska iz srpskih zemalja, vrlo je važno izgraditi i brzi put Bijeljina–Trebinje koji, prema projektu, zaobilazi muslimanski deo Goražda. Dakle, da se u potpunosti zaobiđe opaki muslimanski klin, a da se uopšte ne izlazi iz Republike Srpske. Takođe, izgradnja dela autoputa Požega–Podgorica činila bi kompletnom brzu komunikaciju od Beograda do Bara, na čijoj obali je 1878. Crna Gora „vjenčana sa srpskim moremˮ. Izgradnja aerodroma u Trebinju takođe bi suštinski zbližila Srbe.

Ukoliko bi se sva ova rešenja postigla, mogli bismo da kažemo da smo srpskim komunikacijama odgovorili geopolitičkim izazovima Republici Srpskoj, makar kada je o tom polju reč i u meri kojom je to moguće. Bilo bi dobro da je samo o tome reč, ali nažalost nije.

Među geopolitičke izazove spada i odgovor na oduzimanje nadležnosti Republici Srpskoj, jer zapadna međunarodna zajednica time ima plan da pretvori Republiku Srpsku u praznu ljušturu. Prema tim namerama, Republika Srpska bi izgubila svoju suštinu i bio bi otvoren put javno iskazanim stavovima muslimanskih faktora u političkom Sarajevu – koje oličavaju Bakir Izetbegović i bivši reis-ul-ulema Mustafa Cerić – da Republika Srpska prvo isključi srpsko ime iz svog naziva, a potom se u potpunosti utopi u unitarnu Bosnu i Hercegovinu.

Istovetne poglede kao i političko Sarajevo, imala je i Crkva u Hrvata. Naime, nakon redovnog zasedanja Biskupske konferencije Bosne i Hercegovine u Sarajevu (27–29. oktobar 2005), rimokatolički biskupi su 29. oktobra 2005. uputili predlog pod naslovom „Bosna i Hercegovina – izvor nestabilnosti i prijetnja miru, ili buduća članica Europske unijeˮ.

Kardinal Vinko Puljić, vrhbosanski nadbiskup, upoznao je javnost da je Biskupska konferencija Bosne i Hercegovine za ovaj predlog dobila podršku Vatikana. Ovim dokumentom Rimokatoličke crkve, kojim je traženo društveno-pravno preuređenje Bosne i Hercegovine, predloženo je ukidanje oba entiteta: Republike Srpske i Federacije Bosne i Hercegovine.

Rimokatolički biskupi su smatrali da je Dejtonski sporazum (1995), kojim je Bosna i Hercegovina podeljena na dva entiteta, „ozakonio zakon jačegaˮ. Biskupi su podvukli da je odluka o ustanovljenju dva entiteta, Republike Srpske i Federacije Bosne i Hercegovine, bila nepravedna za Hrvate, koji čak „nemaju ni prava manjineˮ i sve ih je manje jer se iz Hrvatske i dijaspore uglavnom ne vraćaju kućama u Bosni i Hercegovini. Stoga ih, podvukli su biskupi, u Federaciji Bosne i Hercegovine preglasavaju Bošnjaci, a u Republici Srpskoj većina koju čini srpski narod uvek donosi odluke u skladu sa svojim interesima.

Stoga su rimokatolički biskupi u Bosni i Hercegovini predložili ukidanje oba entiteta i uvođenje četiri regije prema geografskim, ekonomskim i multietničkim kriterijumima s centrima u Sarajevu, Banjaluci, Mostaru i Tuzli. Kardinal Puljić je kasnije priznao da je inspiraciju za unutrašnju prekompoziciju Bosne i Hercegovine imao u austrougarskoj administrativnoj podeli okupirane pokrajine. Bio je i 2014. razočaran što je predlog Biskupske konferencije Bosne i Hercegovine iz oktobra 2005. propao jer ga niko nije prihvatio, pa čak ni Hrvatska ni lideri bosansko-hercegovačkih Hrvata.

Zbog ovih opakih namera muslimanske političke elite s centrom u Sarajevu i Crkve u Hrvata, koje izvesno ili podržava ili može podržati uticajan deo zapadne međunarodne zajednice, potrebno je nastaviti s procesom povratka nadležnosti Republici Srpskoj, koje su joj tokom proteklih decenija oduzimali tzv. visoki predstavnici (okupacioni guverneri) i Ustavni sud Bosne i Hercegovine. Taj proces privremeno je obustavljen voljom vlasti Republike Srpske, dok se ne stišaju globalne prilike nastale usled ruske specijalne vojne operacije u Ukrajini koja je počela u februaru 2022, a trajaće godinama.

Povratak nadležnosti Republici Srpskoj omogućava da ona snažnije dočeka konačni rasplet prilika u Bosni i Hercegovini, koji će se ukazati kada se na globalnom geopolitičkom nivou uspostavi balans između Zapada, Rusije i Kine. Takav balans je na vidiku iako njegovo ostvarivanje može trajati godinama.

Vlasti Republike Srpske već su iskazale nameru da – ako se nastave pritisci političkog Sarajeva, tzv. visokog predstavnika i zapadne međunarodne zajednice – Republika Srpska istupi iz Bosne i Hercegovine. S tim u vezi, Republika Srpska bi trebalo da ima tri varijante za svoj status, a upotrebi ih u skladu s mogućnostima i geopolitičkim prilikama.

Varijanta A podrazumevala bi povratak svih nadležnosti koje je Republika Srpska dobila Dejtonsko-pariskim mirovnim sporazumom (1995) kada je definisana kao državni entitet u okviru labave unije Bosne i Hercegovine. Međutim, pošto takav povratak nadležnosti neće biti moguć, onda bi logičan korak bilo aktiviranje varijante B – razdruživanje Republike Srpske iz Bosne i Hercegovine, odnosno stvaranje samostalne Republike Srpske.

Što se toga tiče, samostalna Republika Srpska morala bi biti samo prelazno rešenje koje bi moglo trajati privremeno, a ako je moguće sasvim kratko. Ukoliko bi geopolitičke prilike to dozvolile, u najkraćem mogućem roku Republika Srpska bi, prema varijanti V, trebalo da se ujedini sa Republikom Srbijom – bilo da se utopi u sadašnji okvir Republike Srbije ili da ujedinjenoj Srbiji pristupi kao federalna jedinica. Sa stanovišta naroda bolje rešenje bi bilo da se Republika Srpska bezuslovno prisajedini Republici Srbiji, kao njen integralni deo.

Ali, deo političke elite Republike Srpske bi izvesno želeo da zadrži privilegije koje je već stvorio, a kojih ne bi želeo da se odrekne. Te privilegije ostvaruju se preko državnog aparata Republike Srpske, posebno vladinih i parlamentarnih organa, kao i lokalnih administracija. Već sada smo od nekih od njih privatno čuli da Srbija i Srpska treba da funkcionišu kao Grčka i Kipar. To je sasvim pogrešno.

Republika Srpska ne može i ne treba da bude samostalna država – osim sasvim privremeno. Ona nema ni geografske, ni ekonomske, ni bezbednosne kriterijume da bude samostalna država. Republika Srpska zavisi od Republike Srbije koja je garant bezbednosti Republike Srpske. Doktrina odbrane Republike Srbije podrazumeva i odbranu Republike Srpske.

Međutim, ako prevagne taj deo političke elite u Republici Srpskoj, a ne onaj koji je za bezuslovno prisajedinjenje Srbiji, logično je da bi ta politička elita morala da napravi kompromis s narodom Republike Srpske koji bi ogromnom većinom bio za to da se Srpska bezuslovno ujedini sa Srbijom. Dakle, to bi onda bilo ujedinjenje na federalnim osnovama. Republika Srpska bi zadržala svoje organe u okviru zajedničke države sa Republikom Srbijom.

Ponovimo, Srbija i Srpska su, i jedna i druga, prema svom identitetu – Srbije. Obe Srbije treba da budu jedinstvena Srbija. Uostalom, predsednik Republike Srpske Milorad Dodik najavljuje da je „21. vek – vek srpskog ujedinjenjaˮ. To u narednim godinama treba da bude noseća poruka javnosti Republike Srbije i Republike Srpske. S tim u vezi je i logično da Crna Gora takođe bude deo jedinstvene srpske države, u skladu s Njegoševom vizijom „sve Srbije od Dunava do moraˮ (Gorski vijenac, Beč 1847, strana 3).

Republika Srpska je ostvareni san srpskog naroda da utvrdi srpsku državnost zapadno od Drine. S tim u vezi, tema srpskog ujedinjenja u 21. veku je i legalna i legitimna i niko nema prava da nam zabrani da mislimo, govorimo i pišemo o boljim rešenjima za budućnost srpskog i postjugoslovenskog prostora.

(kcns.rs)