Genocid i kukavičje jaje: Srbija nije sama protiv Kolektivnog zapada

Piše: Nikola Vrzić

Premijer Gruzije Irakli Kobahidze otkrio je da mu je jedan evropski komesar pripretio da će proći kao njegov kolega iz Slovačke Robert Fico. Oliver Varhelji, dotični komesar koji je inače zadužen za komšiluk i proširenje Evropske unije a uz to izgleda idu i pretnje i ucena, priznao je da je stvarno rekao to o Ficovoj sudbini za Kobahidzea, ali mu je žao što je izvučeno iz konteksta. Pa je ispalo da preti a bilo je to samo prijateljsko upozorenje gruzijskom premijeru šta će mu se desiti ako ne postupi onako kako mu Brisel (i Vašington) nalažu povodom zakona o stranim agentima. Istovremeno iz Slovačke javljaju da atentator možda nije bio usamljeni strelac jer je neka nepoznata, treća osoba izbrisala istorijat pretraga na Fejsbuku, dok ruska Spoljna obaveštajna služba upozorava da istim krugovima kojima je zasmetao Fico smetaju i premijer Mađarske Viktor Orban i predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

Obe zemlje u četvrtak su se usudile da u Njujorku u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija glasaju protiv antisrpske rezolucije o Srebrenici. A predsednik Srbije je posle svog nastupa i glasanja konstatovao da je završio karijeru“. Mnoge mi stvari neće oprostiti, kazao je, a „ovo je bilo ekser u sanduku“.

I zaista je teško izbeći zaključak da će mu, s obzirom na sve pomenute okolnosti, u narednom periodu neodređenog roka trajanja biti potrebna i sva ona lična hrabrost o kojoj je puno puta govorio u svojim javnim nastupima. Jer je teško zamisliti da posle svega onoga u Njujorku ima povratka na dosadašnju politiku balansiranja u kojoj su jedni videli kupovinu vremena a drugi samo (pre)dugačak niz trulih kompromisa; ne samo zato što se sponzorima i inspiratorima srebreničke rezolucije Vučić svojim govorom i glasanjem usprotivio ogrnut srpskom zastavom, i ne samo zato što se o tome dogovarao sa Rusijom i sa Kinom, nego i zato što je u sklopu svega toga obelodanio i da su zapadni sponzori i glavni inspiratori Srebrenice, počev od Nemačke i Amerike, ucenama i pretnjama kao svojim najubedljivijim argumentima nastojali da obezbede što širu podršku.

Raskrinkao ih je. I time je sukob postao (i) ličan, pa zato ono o ekseru i sanduku i ne deluje kao isuviše melodramatičan opis stanja.

Iako rezolucija o Srebrenici nije obavezujuća, iz očiglednog razloga što je usvojena, ishodom glasanja ne možemo da budemo zadovoljni. Ali možemo da ne budemo nezadovoljni. Ovo je ishod koji je podnošljiv, pa i kudikamo više od toga: znatno manje od polovine članica Ujedinjenih nacija glasalo je za. Više od polovine Ujedinjenih nacija nije podržalo rezoluciju protiv Srba, Srpske i Srbije.

Pri čemu treba imati u vidu i da su ovom prilikom protiv nas glasali i Amerika i, na primer, Iran. Što znači da bi Kolektivni zapad protiv Srbije ubeležio i znatno slabiji rezultat da islamskom svetu nije podmetnuo kukavičje jaje, igrajući protiv Srba na kartu islamske solidarnosti sa srebreničkim muslimanima. Ali to je karta na koju može da se odigra samo jednom, i sada je odigrano.

Uzgred budi rečeno, ali ne i manje važno, krajnje je vreme da se suočimo s prošlošću. Da se temeljno istraži istina o načinu na koji je utvrđena aktuelna istina o Srebrenici pa se tako i došlo do Njujorka i rezolucije o genocidu.

Svaki argument o postojanju genocida u Srebrenici počiva na podatku da je to ustanovio sud. Ali u okviru tog podatka postoje ozbiljne nijanse o kojima niko ne govori.

Stvar je, naime, u tome, što je to o genocidu ustanovilo samo jedno konkretno tročlano sudsko veće Haškog tribunala – prvostepeno veće u slučaju protiv generala Radislava Krstića – i od tada se ta kvalifikacija o genocidu tog konkretnog sudskog veća koristi kao neporeciva činjenica. Odatle je sve počelo.

I eto nas kod ključnog podatka – presudu, koja će poslužiti kao izgovor za progon Srba zbog genocida, napisala je američka sudija Patriša Vold. Pripadnica njihove Demokratske partije, zamenica ministra pravde u vreme Džimija Kartera, prvi pik Bila Klintona za ministarku pravde i sudiju Vrhovnog suda, rečju, istaknuta službenica upravo one politike koja je devedesetih godina sankcijama i bombama ratovala protiv Srba. Ukratko, kadija te tuži, kadija te sudi.

Pa, kad sledeći put čujete obrazloženje da je sud utvrdio da se u Srebrenici desio genocid, da znate o čemu se zapravo radi.

Tim pre što je dotična Patriša Vold samo zarad izvršenja ove misije, da uspostavi srebrenički presedan, i bila dovedena u Haški tribunal: tamo se zadržala taman toliko da sudi i presudi generalu Krstiću. Došla je neposredno pre i otišla odmah nakon tog slučaja.

Genocid u Srebrenici – to je napisala Patriša Vold, saradnica Bila Klintona. Dok njen potonji angažman kod Džordža Soroša i predsednička medalja Baraka Obame samo dodatno pokazuju čemu je služila; uostalom, i same američke diplomate će, u jednoj od poverljivih depeša „Vikiliksa„, priznati da je njena srebrenička presuda o genocidu u žalbenom postupku opstala samo „iz političkih razloga“… Koji su to razlozi – videli smo i u četvrtak u Njujorku.

U četvrtak smo u Njujorku lepo mogli da vidimo i gde su naši prijatelji. Nisu tamo gde ih, kao geopolitičke žrtve stokholmskog sindroma, uporno koliko i bezuspešno tražimo već skoro četvrt veka. Oni u ovih četvrt veka nisu prestali da nam žele isto što su nam želeli i bombama i sankcijama, i ovom prilikom su to i potvrdili.