Galipoljski Srbi

Piše: Nemanja Dević, istoričar

Masovna preseljenja stanovništva nisu bila strana u osmanskom poretku: u srpskim zemljama sačuvano je više primera gde su, nakon zauzimanja pojedinih oblasti od Turaka, hiljade ili čak desetine hiljada stanovnika prisilno odvođeni u roblje daleko od rodnog kraja. Upravo u jednom takvom pohodu Turaka, da li iz Srema ili iz oblasti Jagodine, nije do kraja razjašnjeno, jedna veća skupina Srba preseljena je sredinom 16. veka na daleko Galipoljsko poluostrvo. Prvobitno su naseljeni u devet naselja iste oblasti, gde su živeli u izuzetno teškim uslovima.

Pod raznim pritiscima, i fiskalnim i političkim, s vremenom su i sami počeli da primaju islam i da se turče, čime je kroz nekoliko generacija njihov srpski nacionalni identitet u muslimanskom okruženju potpuno izbledeo. Drugi su, pogotovo od 19. veka, što je posebno bio slučaj u selu Karadža, pod uticajem Grka i Grčke pravoslavne crkve, postepeno helenizovani, gubeći svoj jezik, običaje – naposletku i samo srpsko ime.

Izuzetak je bila mala enklava u selu Bajramič, koja je više od 350 godina, kao jedna zatvorena zajednica, uspela da se održi i time kao konzervirane sačuva elemente kulture srednjovekovne Srbije iz koje su poticali. Možemo samo da zamislimo sa koliko se problema i iskušenja nosilo ovo seoce, kao srpska kap u turskom moru, ne bi li sačuvala svoje duhovno blago sve do početka 20. veka. Ili se, uprkos nemaštini i nepismenosti, naizust znao nacionalni zavet ispevan u „Džam Stojanki“: „Turska vera, sestro, mnogo loša“.

Sveta Petka zaštitnica

Sačuvali su svoju pravoslavnu veru (i čudotvornu ikonu Svete Petke kao svoje zaštitnice), svoj jezik (kosovsko-resavskog dijalekta, ali uz zanimljive primese ikavice), svoje pesme, bajke, običaje i basne od kojih su neke slične pojedinima koje mi znamo, a neke su pak biseri nacionalne kulture kojima nema parnjaka.

Među njima su krajem 19. i početkom 20. veka boravili i neki znameniti srpski naučnici, pre svega istoričari, lingvisti i etnolozi, i pronašli pravo nacionalno blago galipoljskih Srba koji su vekovima bili odvojeni od matice.

Radove o njima pre nekoliko godina objedinio je u jednoj knjizi neumorni i mudri Borisav Čeliković, objavljena je u Beogradu u neodovoljno popularnoj, a izuzetno važnoj ediciji „Koreni“ (na temu porekla stanovništva srpskih zemalja) koju je pokrenuo „Službeni glasnik“.

Tu priča o odiseji galipoljskih Srba tek počinje: njihova sudbina pokazala je da Crnjanski nije uvek u pravu sa svojom definicijom seoba.

Zaoštravanje i intenziviranje verskih sukoba početkom 20. veka stvaralo im je čak i fizičku pretnju, a obnovljene veze sa Kraljevinom Srbijom i pomoć koja je odande dolazila navela je neke stanovnike Bajramiča na misao da možda kolektivno krenu u novu seobu, odnosno, da se posle tri i po veka vrate natrag u krajeve odakle su potekli.

Konačna seoba

Prvi su, uz pomoć države, pošli neposredno nakon Balkanskih ratova, naseljavajući se u oblasti Skoplja (odakle ih tokom Prvog svetskog rata proteruju Bugari), ali je njihova konačna seoba usledila 1922, posle grčkog poraza u Maloj Aziji i novovekovnog egzodusa pravoslavaca iz Turske.

Tada se srpski nevoljnici, njih oko 1.100, naseljavaju na prostoru Pehčeva u ondašnjoj Staroj Srbiji (potonjoj Vardarskoj banovini), u kraju odakle su se u isto vreme Turci iselili. Tu se, gotovo na samoj novouspostavljenoj granici sa Bugarskom, konačno skrasilo više od 70 brojnih familija galipoljskih Srba, otpočinjući novi život u novoj epohi i sasvim novoj sredini.

Uprkos surovim uslovima, brzo su se snašli i od Pehčeva načinili bastion srpstva u toj oblasti, podižući 1930-ih i spomen-obeležje svom Kralju Oslobodiocu. Takvi, sigurno su se našli na udaru i bugarskih okupacionih vlasti nakon 1941. godine. Ali njihovo konačno stradanje i brisanje nacionalnog identiteta usledilo je nakon 1945, revolucije i pobede komunista u građanskom ratu.U projektu afirmisanja makedonske nacije, komunisti su posebno surovi bili prema „kraljevim kolonistima“, koji su označeni kao glavni nosilac velikosrpske politike u međuratnom periodu.

U jednom tekstu objavljenom u centralnom partijskom glasilu Proleter 1930. po pitanju Makedonije ispisana je ocena po ugledu na davnašnje tvrdnje Dimitrija Tucovića: „U Makedoniji i na Kosovu generalsko-fašistička diktatura nastavila je velikosrpsku agrarnu politiku sa još nečuvenim do sada sredstvima beloga terora. Zemlja se prosto nasilnim putem otima od meštana – Makedonaca i Albanaca i razdaje vrangelovcima – ruskim belogardistima i velikosrpskim dobrovoljcima. Čitava se sela pale, da bi se načinilo mesta došljacima. Sa puškama, mitraljezima i bombama proteruju se hiljade albanskih porodica sa svojih starih ognjišta.“

Prostor vardarske Makedonije, uz negiranje njegovog zvaničnog administrativnog naziva Vardarska banovina i Južna Srbija, bio je 1920-ih i 1930-ih redovno prisutan u partijskoj štampi i propagandi. Sa ove vremenske distance jasno se uočava da anonimni autori, pišući hrvatskim dijalektom i latiničnim pismom, koriste oštru retoriku, da iz tekstova prosto kipe klasna mržnja i revolucionarni naboj.

„Tamnica naroda“

Kraljevina Jugoslavija je ne jednom bila označena kao „tamnica naroda“, poput Austro-Ugarske, ili poređena sa prestonicama imperija koje su ranije okupirale ove krajeve. „Nikada ugnjetene nacije nisu tako mrzile Versaljsku Jugoslaviju, kao sada za vreme vojno-fašističke diktature. Nikada državno jedinstvo nije bilo tako potrešeno kao sada, kada besni širom cele zemlje fašistička diktatura ujedinjene krupne buržoazije Jugoslavije pod velikosrpskom hegemonijom, kada je Jugoslavija pretvorena u veliku tamnicu ugnjetenih nacija“. Ili: „Beograd, nekadašnji Piemont jugoslavenstva, danas je kod Hrvata, Slovenaca i Makedonaca više omražen, nego li nekada Beč, Budimpešta i Carigrad.“

Ono što je pisano na marginama ilegalne štampe pre Drugog svetskog rata, od 1945. postalo je deo zvanične nacionalne politike koju je sprovodila KPJ. Srpske enklave u Makedoniji, posle svih udaraca u osmanskom i bugarskom ropstvu, u svojevrsnom ratu posle rata su razbijane i rasrbljivane.

Upravo to se desilo i u Pehčevu sa starim galipoljskim Srbima: represivne vlasti pretopile su ih dekretom u Makedonce, iako oni sa njima ni poreklom ni navikama nisu imali nikakve veze. Takav odnos, bez ikakve brige matice Srbije, potrajao je decenijama, taman toliko da se u novom dobu ranije nesalomivi Srbi Bajramiča rasele, izmešaju bračnim i rodbinskim vezama ili prosto na popisu izjasne kao Makedonci.

Dvanaest Srba

Posle 1941, nekadašnji Stavrovići, Pujovići, Kostovići i drugi dobili su nastavak prezimena na “ski“ i “ov“. Na popisu stanovništva 2002. svega 12 njih, mahom starijih osoba, izjasnili su se kao Srbi. A njihova sudbina zaista je postala očiti primer pogubnog uticaja jugoslovenskih (i srpskih) komunista, koji su za nekoliko decenija rasrbili galipoljske Srbe, učinivši ono što im za nekoliko vekova nije učinilo ni tursko carstvo.

Mada još uvek čuvaju neke relikvije starog zavičaja, uključujući i ikonu zaštitnice Svete Petke, moglo bi biti da su na poslednjem popisu galipoljski Srbi pred iščeznućem u Pehčevu.

Broj Srba u Makedoniji je na poslednjem popisu (2021) u drastičnom padu čak i u odnosu na onaj iz 2002, pa je njihov udeo sa 1,78% u 2002. smanjen na 1,3% u 2021. Tri četvrtine makedonskih Srba danas živi u Skoplju (manje od 10.000), a u svega četiri opštine (Čučer Sandovo, Staro Nagoričane, Rosoman, Kumanovo) njihov udeo u ukupnoj populaciji iznosi više od pet odsto.

Možda bi zato simbolična pomoć malobrojnima od strane države Srbije danas bila i dokaz da ne samo rečima, već i delom, ona jeste matica i majka svih Srba koji i posle nametnutih avnojevskih granica žive izvan nje. Pa i u, od svih zaboravljenoj, a krvlju njenih najboljih sinova zalivenoj, Republici Severnoj Makedoniji. Ništa manje važnoj i zavetnoj zemlji od kosovsko-metohijske.

(rt.rs)