Evropski partneri

Piše: Filip Rodić

S kim si, takav si – lepo kaže srpska izreka. Polazeći tom linijom, u još jednom pokušaju da ocrni vlast u Srbiji, Đorđe Pavićević koji se na televiziji, da bi se stvorio privid nekakve neutralnosti i objektivnosti, predstavlja kao profesor Fakulteta političkih nauka, a zanemaruje činjenicu da je u prethodnom sazivu Narodne skupštine bio poslanik koalicije Moramo, dok će u novom sedeti u klupi Srbije protiv nasilja, pokušava da prikaže da Vučića u Evropi podržava samo nekakva „zla“ desnica, dok je za njih sav onaj pristojan poslanički svet.

Vlast u Srbiji „dobija neku vrstu mlake podrške svojih partnera narodnjaka u evropskom parlamentu ili od nekih ekstremnih desničara poput onih iz Francuske koji su, usput, posećivali Narodnu skupštinu u Srbiji, ali onda neka predstavnici naših vlasti kažu ko su im partneri u Evropi, da li je to Nacionalno okupljanje iz Francuske, ili možda i AfD (Alternativa za Nemačku) koji je partner Nacionalnom okupljanju, ili su to možda neke druge partije“, rekao je on. Prvo, u normalnom stanju stvari, partner vlasti jedne države može biti samo vlast druge države, tako da Aleksandru Vučiću partner u Francuskoj može biti samo Emanuel Makron, a Ani Brnabić u Nemačkoj samo Olaf Šolc.

Da ovo ilustrujem, ponovo bih vas podsetio na skandal koji je nastao u odnosima Italije i Francuske kada se potpredsednik tadašnje italijanske vlade Luiđi di Majo iz Pokreta pet zvezdica u februaru 2019. sastao sa predstavnicima pokreta Žuti prsluci. „Ova nova provokacija je neprihvatljiva u odnosima susednih država i partnera u okviru Evropske unije“, s pravom je tada vrisnuo Ke d’Orsej. Verovatno imajući ovo na umu, i Makron je u julu iste godine odbio da se prilikom zvanične posete Beogradu sastane sa predstavnicima opozicije tada okupljenim u Savezu za Srbiju, što je Dragana Đilasa bacilo u stanje šoka i neverice. Profesor na Fakultetu političkih nauka je, međutim, verovatno mislio na međunarodnu međupartijsku saradnju i partnerstvo na stranačkom nivou.

U tom kontekstu, uobičajeno je da poslanici iz jedne države posećuju poslanike u drugoj državi, pa su tako i oni „neki ekstremni desničari iz Francuske“ posećivali Narodnu skupštinu Srbije (mada zaista ne mogu da se setim na šta tačno Pavićević misli). U tom kontekstu su pred izbore i predstavnici njegove stranke Radomir Lazović i Biljana Đorđević otišli u Bundestag da se druže sa poslanicima nemačke stranke Zeleni. Nije, međutim, toliko ni važno da li se misli na podršku Srpskoj naprednoj stranci, kao vladajućoj partiji u Srbiji, na podršku vlasti ili na podršku Srbiji, jer se, u ovom slučaju, to nekako svodi na jedno te isto – oni koji su bili protiv glavne teze rasprave u Evropskom parlamentu, da je došlo do izborne pljačke, jesu i protiv svakog drugog napada na Srbiju, pre svega njenog sakaćenja odsecanjem Kosova i Metohije, i obrnuto. I to bez obzira na političku afilijaciju.

Đorđu Pavićeviću tako, na primer, smeta i za svaku je osudu što u regularnost izbora ne sumnjaju predstavnici desničarskog francuskog Nacionalnog okupljanja, ali mu ne smeta što prozapadnu opoziciju u tome podržava predstavnik (ako ćemo tom linijom) desničarske Hrvatske demokratske zajednice Tomislav Sokol, koji je, usput budi rečeno, u svojoj zemlji glasao protiv toga da zloglasni ustaški pozdrav „Za dom spremni“ postane krivično delo. Politički gledano, Nacionalno okupljanje nije ništa desnije od HDZ -a. Niti je to podjednako progonjeni AfD. Nije, na primer, tamnoputog francuskog komičara Djedonea Mbalu Mbalu progonio biološki i politički otac Marin Le Pen, ŽanMari, nego francuska liberalna vlast. Le Pen, kojem se pripisuje bezumni rasizam, krstio mu je dete. Ne radi se, zaista, tu o tome da vlast u Srbiji (odnosno Srbiju) podržavaju desni ekstremisti nego se ta podela pre pravi između onih koji se bore za sopstvene nacionalne interese i sopstveni suverenitet i one koji se bore za interese globalističke elite, stavljajući u drugi plan svoj narod. Ova podela nije u rangu levica-desnica nego (globalistički) sistem i antisistem.

U Nemačkoj (u ovom smislu bolji je pokazatelj od Francuske) imate i desnicu koja podržava teritorijalni integritet i druge interese Srbije (AfD zahteva da Nemačka povuče priznanje nezavisnosti „Kosova“), i levicu koja čini isto („Kosovo“ je NATO projekat, priznanje nezavisnosti je greška). Takođe, Pavićevići u Srbiji zaboravljaju koliki demokratski legitimitet (a valjda im je stalo do demokratskog legitimiteta) u svojim zemljama imaju ove partije. Marin le Pen i njen pokret su druga politička snaga u zemlji, baš kao i AfD, koji prema istraživanjima uživa veću podršku od sve tri vladajuće partije, skoro dvostruko veću od Zelenih. Da li se to građanistički prezir prema nepodobnim srpskim biračima internacionalizovao? Šta o srpskim interesima misle oni koji u Evropskom parlamentu sada podržavaju opoziciju u Srbiji – vrlo dobro znamo. To možemo da čujemo svaki dan. Od Viole fon Kramon, pa nadalje, svi podržavaju odvajanje Kosova i Metohije, gušenje Republike Srpske, likvidaciju srpskog faktora u Crnoj Gori i tako dalje. Šta je rekao gorepomenuti prijatelj Srbije protiv nasilja Tomislav Sokol, koji je, po građanističkom mišljenju, „razvalio Vučića i SPC“?

„Ne samo da Beograd nije spreman na dogovor oko Kosova nego je velikosrpski hegemonizam postao ključan faktor nestabilnosti u susednim državama. Politika srpskog sveta možda je najvidljivija u Crnoj Gori, koja se uz pomoć Srpske pravoslavne crkve želi vratiti u srpsku i rusku interesnu sferu“, rekao je on između ostalog govoreći o izbornoj krađi u Srbiji. Je l’ mu smeta navodna krađa ili postojanje Srbije i Srba? Sokolu je neprijateljstvo prema Srbima (nazovimo to tako) duboko ukorenjena stvar i verovatno tradicionalno. Za ljude poput, na primer, Viole fon Kramon se možemo zapitati otkud takav stav. Za jednog drugog političara, ovoga puta iz Amerike, koji takođe zdušno podržava prozapadne snage u Srbiji i, u isto vreme, nezavisnost Kosova, Boba Menendeza smo upravo saznali da su ga motivisale zlatne poluge dobijene od albanske mafije. Zaista, s kim si, takav si. „

(Novosti)