Evidentni problemi vezani za radnu snagu: Kriza – ante portas

Piše: mr. Stevan Gajević

Crnogorska ekonomija takva kakva je ima određena otvorena pitanja koja se postavljaju često a na njih po pravilu nema odgovora.

U više članaka pokušali smo da odgovorimo i ukažemo na ova pitanja, a pred nama je jedno od njih dato u naslovu koje je veoma aktuelno više u krugovima poslodavaca nego kod zaposlenih to je problem radne snage.

Naime ukoliko ste vlasnik npr. vešeraja ili manje prodavnice ili pak frizerski salon prije ili kasnije imaćete problem da radnu snagu zadržite ili da nađete novu.

Najčešće je odgovor koji daju laici sledeći – pa povećajte zarade pa će biti radnika.

Međutim nije tako.

Prosječna zarada u privatnom sektoru npr u trgovini na veliko i malo za period 2020-2022. godine ako je vjerovati monstatu povećane su za 80%, povećanje zarada do 2024 godine je i dalje znaćajno pa se u odnosu na 2020. godinu smatra da je preko 140%.

Da je to tako možemo se uvjeriti i sami.

Pa gdje je onda problem

Problem je u veličini ekonomije očigledan a posebno u veličini i raspoloživosti radno sposobnog stanovništva koje konkuriše na tržištu rada. O prirodnom priraštaju iako je od ključnog značaja u ovoj priči se malo govori a on je uglavnom u proteklih 10 godina ili bio minimalan ili negativan. Međutim ono što je više nego jasno da donekle kod ponude radne snage problem predstavljaju i mentalitetske navike našeg stanovništva.

Tipa dijete komšije hoće da upiše gimnaziju pa mora i moje, a onda će studirati društvene nauke i tako nemamo školovanih mehaničara npr.

Presudni faktor koji je imao uticaj na promjenu osnovnih faktora na tržištu rada bio je program “Evropa Sad 1” iz 2022 godine koji administrativno povećao minimalne zarade i koji je na kraju i poboljšao životni standard zaposlenih u privatnom sektoru.

Već sam ranije naveo da program nije pratio i rast produktivnosti i efikasnosti rada, a ruku na srce na to se nije moglo mnogo ni uticati. Sa druge strane program je proveden unutrašnjim resursima odnosno generalno legalizujući dotadašnji paralelni sistem plaćanja zaposlenih. Zaposlenima je poslije dužeg perioda malo laknulo a ni poslodavcima nije teško palo jer se do tada dio rada svakako više manje plaćao paralelno “na ruke”.

Ipak … da se nije išlo u dobrom pravcu potrudio se državni aparat koji je nemilice primao i prima raznorazne kadrove u državnu administraciju. Ovaj trend je posebno izražen u periodu nakon demokratskih promjena do danas jer je način vladanja “partiokratija” postao nažalost uobičajen, a ljudima se “činilo” jer su bili prvoborci u svojim partijama ko zna od kad pa su samim tim i zaslužni.

Da se radilo o nekim iskusnim kadrovima pa “ni po jada”, međutim najčešće su dovođeni čak i u 90% sluičajeva kadrovi upravo iz sektora trgovine i turizma koji su “usput” završili neki fakultet i time postali stručni da vode državu.

Kako ovo nije tema našeg članka a i mnogi će se pronaći u njemu, nećemo se dalje osvrtati na ovu temu jer de facto i ne predstavlja problem realne ekonomije osim činjenice da su ti ljudi otišli iz sektora.

U sektoru turizma usluga trgovine i sl, formirao se određeni gap nedostatka radnika tako da su poslodavci samoinicijativno počeli ili da dovode stranu radnu snagu ili da povećavaju zarade sa ciljem da motivišu zaposlene da ostanu. Naročito je velika potražnja za zaposlenima u turizmu i svim vrstama trgovine ali i u transportu te u svim drugim vrstama usluga.

Sada dolazimo do momenta povećanja zarada što iziskuje jednu posebnu analizu, pa se čak može reći da je rast zarada takav sa se može govoriti i o određenoj vrsti “inflacije” u pogledu rasta zarada a što je uslovljeno nedostatkom radne snage u navedenim sektorima.

Posebno na povećanja zarada djeluju i određena očekivanja zaposlenih uslovljena najavom programa “Evropa 2”gdje se opravdano ili ne očekuje dodatni talas povećanja, ali i administrativne barijere koje provode državni organi kod odobravanja dozvola strancima.

Što se tiče malih preduzeća u kategoriju usluga, opšti je utisak pa i autora ovog članka da će dodatno povećanje zarada ukoliko se desi administrativno, a koje nije uslovljeno povećanjem produktivnosti rada ili novim investicijama dosvesti do gašenja određenog broja malih ugostiteljsko trgovačkih radnji koje i sada posluju na granici rentabilnosti.

Ukoliko se takvo nešto desi, očekivati je rast nezaposlenosti uslovljen prije svega gašenjem u sektoru malih preduzeća ali i nedostatkom praktičnih velikih investicija već duže vrijeme pa neće biti moguće apsorbovati slobodnu radnu snagu ukoliko dođe do ovog scenarija.

Nadalje povećanjem nezaposlenosti pale bi i zarade što bi opet dovelo do vraćanja na staro.

Istina je po pravilu jednostavna, a naravno da niko nije protiv povećanja zarada, sve ono na šta se ukazuje je da bi eventualno povećanje zarada trebalo biti praćeno procesom planiranja, a sprovođeno u etapama tako da bi negativni scenariji bili smanjenji na minimum.

Ono što je pak evidentno je smanjenje opšte potrošnje u prvoj polovini tekuće godine a što povlači smanjenje naplate PDV a što aktuelni ministar donekle pravda većim povraćajima PDV-a međutim više je nego jasno da je umanjenje potrošnje u odnosu na planiranu uticao odlazak ukrainskih državljana ali i smanjenje opšte potrošnje građana kao i manje gostiju iz okruženja koji tradicionalno vanpansionski troše više.

Sve navedeno bi trebalop da bude indikator o ne tako dobrim pokazateljima kretanja ekonomije i može se reći najavom krize. Da stvar bude unekolko nepovoljnija narednih godina ili se moraju vratiti predhodni zajmovi ili reprogramirati.

Čak i da ne gledamo u pokazatelje određene dvijacije tržišta same govore za sebe, prvenstveno rat na obodu Evrope koji košta najviše Evropsku Uniju a ta ista EU se vjerovali ili ne održava jeftinim ruskim gasom.

Privid da se ne dešava ništa alarmantno i da je dovoljno da sledimo Evropu dok Evropska centralna banka nemilice štampa novac nije dobar u dugom periodu.

Inflacija koju kupujemo u EU a iz čega ona finansira Ukrainu predstavlja skriveni porez za građane. Cijene koje rastu pa i 5 % a rastu više, isto rastu na inflaciu EU naši trgovci na ime svojih očekivanja a i realno rasta zarada dodaju svoju inflaciju. Jednom podignute cijene je nemoguće vratiti tzo je aksiom u ekonomiji

Potrebno je planirati dugoročno a onda taj plan pretvoriti u ekonomsku i uopšte u spoljnu politiku.

Kriza je ante portas.

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)